Kolumna

Bigor je pogorčiv od najgorčivo

Neje mi mene život bil ič lak i neje da nesam znala od muku da zavijam po svu noć i po cel dan i da od sekiraciju ne spim i u grudi da me boli od muku i nevolju, a sve mi nešto u usta gorčivo, činimiske pogorčivo ne može bude, al da vi reknem nešto: ja se sas vas ne bi menjala za celi celcijat onija Niš, da mi ga dadu.

Sve onoj kojo je se trebalo uraboti kroz moje ruke je moralo projde. I oranje i kopanje, i žetva i setva, i sadenje gradinu i branje slive, i okol kuću i po kuću. I pranje i pletenje i vezenje i gotvenje. I drvja cepenje. I decu gledanje. Nekada me je odmenila svekrva, nekad zalva prišla eli jetrva, poposle kad stigoše, i deca, muž kad neje u pečalbu, al je pa svo imanje i celu kuću držala moja grbina.

I sve je se moglo i svude je se stizalo. Кo što je se i moralo, ako li oćeš da nikoj ne rekne ni gle ju kva je domaćica, ni pogle ju kva je čovečanski. Pa kad mi je najteško, uznem pa zapojem, gordim samu sebe d-izdržim i da ne sustanjujem. Ako mi se u dušu st’mnilo od toj t’mnilo, pa gori kolko je gorčivo, a nit znam kvo ću, nit kude ću. Eli sas slaze tag omijem dušu, dojdu mi tej moje slaze kako najbolj melem da sam na nju turila.
I nikoga nesam kabatila, ako su se skoro svi ponekad berem malko ogrešli od men. Eli berem nesu bili tuj kada je najtrebalo da budu.

U današnjo vreme, ne znam kav se đavol uvlekal u narod, al ako vi imate sve onej zgode, i najgolema sirotinja sve u kuću ima na dugme, mašine vi peru, mašine vi čiste, sve da vi ne abite ruke, mašine vi voze noge da si ne abite, nit ima pokisneš, televizor ti rekne kvo te vreme čeka, da si amrel poneseš ako će kiša, pijaci vi do pred sam nos, sve vi zgode zgođene i pa nema čoveka nasmejanoga ti da vidiš.

Šefovi ljuti na radnici, radnici se žale na šefovi, onija u red pred kasu postreljal bi svi pred njeg što su u red, onija na kasu sas oči ne mož da gleda onija pred kasu, komšija se skaral sas komšiju što mu granjka iz njegov dvor zasmitala, onija od komšisko kuče pod pendžer ne mož da spi, komšija ga mrzi što ne spi kad laje njegovo kuče, šoferi mrze narod koji preodi preko ulicu, onija što ode peški mrze šoferi, a kad pa negde na šalter otideš onija poza staklo ti se breca ko na spanje u njegov dom da si ga omel. Na onija iz jedan kraj za sve su kabat koji su došli iz drugi kraj, onija koji ne rabote sas oči ne mož gledaju onija koji imaju rabotu, mladi bi teli stari da ji nema, stari na mladi naode manu za sve i vsja, na loši đaci i njini roditelji za sve su kabat učitelji, na učitelji ne veljaju đaci, muž ljutit na ženu, žena na muža, onija koji šapka bi tel da cel svet šapka, na galamdžiju zlo kad mu neki rekne kako mu taj galama smita, na onija koji nema pare kabat je onija što mu ne dava pare, on ljutit što mu ovija ne vrta onej pre dve godine što mu pozajmil na samo mesec dana, onome ne veljaju deca što neće ništa da rabote, deca nervozna što nema leba bez matiku. I svi redom samo znaju kako im život mlogo gorčiv.

Moreeeee, ne znate vi za muku, neje vi steglo jošte kako umeje da stegne pa da vidite kvo je izistin gorčivo. A bigor je pogorčiv i od onoj najgorčivo kojo vi je zagorčalo usta.

 

Iz knjige u najavi „Blag reč“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button