DEDA TIKINE DUME Pusta duma jesenja

Po drugi rat iz zabita planinska sela sas kamioni odvozeoše koji iskaoše da rabote u fabrike. Najprvo otodiše koji beoše najsiromašni. Malko zemljica, gočka ljudi u kuću, nepodeljeni, zavađeni, za sve željni, navek gladni uz prazne naćve i vagani…

Koje ne mogaše sebe da najde u brazdu i uz kućni astal, vrlješe gunj na grbinu, pa u kamion, el na voz, pa u grad. U grad ji gutaoše fabrike, kako dreš što guta snopovi pšenicu.

Koji su trpeli gladni u selo nadaoše se da ce zalebe u grad. Ama, takoj se i čineše isprvo. Potucaše se po ćumezi i sopčići kako šupe neko vreme, dokle iz toj samoupraljanje ne uzeše stanovi. Kome stan, kome plac i dugačak kredit da si napraj kuću. Skućuvaše se i sve ređe u selo navraćaše. Sve više se u gospodu izmetaše i oređuvaše da doode, osvem za prvi maj, na zavetinu, svet`c i kad seljaci kolju svinje dokle država slavi praznik na koji se ne raboti po firme.

U selo ostaše onija koji imaoše da se prerane. Gazdinska deca se nesu ni smela zavrevuju sas stareji od otodenje, osvem ako se neko ne izmetne znavorno u glavu a slabačko u snagu, pa ga prate u goleme škole. Stareji znajeoše: koje neje za matiku, ono ide u nauku. Doma moraše ostane po neko da gazdal`k drži i pomaga na starci dokle ne preuzme kuću i imanje. Ovija što otodeoše po grad odricaoše se od zemlju da mož tam da dobiju pogolemu platu, stan i dečji dodatak.

Ostadoše i sinovi jedinci u kuće koje nesu najbogate, ali nesu ni goli kako crkveni miši, nego uz dobru rabotu mož dobro i da pojedu i da ne idu goli i bosi.

Počim, sela živeoše. Dimeše se iz odžaci. Po školske avlije trčeoše somuravi đaci, a po sokaci bosa dečija po krpenjače, kliske, trule kobile, žmurke, jurke i sve druge detinje igrarije. Čineše se, selo će opstane i ci bude život kako i pre. Ce narađaju nova dečija i ce obnavlja i prinavlja, kako stado u dobroga domaćina.
Ali, kako vreme proodeše, izrasnuše dečijana što jureoše uzokol. Ženska se poudadoše za onija što doodeoše u subotu i na praznici iz grad. Roditelji im ceneoše da, kad su već tuđa kuća, polasno će život prožive kako žene na radnika i službenika u grad, nego da ji žulji tuđa matika i grbavi tuđa obramka u selo si el po druga sela. Nigde devojku da najdeš da sina oženiš. Onoga što si ga za domazl`k u selo ostajil.

Počeše se večerom po zadrugu zbiraju momci sas sedi zulufi i ćelave glave, sas povijene grbine i kvrgave ruke. Ženili bi se, ali nema devojka za lek. Nema ni po okolna sela. Sve toj obulo najlon čarape, razvrzalo marame i jezici i onduliralo kosu, nakarminisalo se i ne` ce obrne kam selo, pa makar u grad i po klupe u parkovi spalo. Pa i da pristane da prošeta na korzo na vašar, da progovori koju reč, a se momci zavreve od ženidbu i ostanjuvanje u selo na imanje, obrnu se i ne vrnu se.

Baštevi i matere povrevuju da se žene. Navadadžije otabanaše po svu okolinu, pa bez košulju iz snaškin dar ostaše. Doodiše novinari da slimuju kolko momka neženjeni ima po sela, slikuvaše, pisuvaše, vreviše pa se ućutaše. Vanuše si pisuju koja pevaljka koje nadogradila na seb, koji se sas kuga tajno naodi, koji sas kuga razvodi, koji je kuga utepal kako zajca na sred ulicu, koga su sas kolko drogu uvatili na granicu, koji je proneveril fabrike i još što, koj se sas kuga posvadil i tuževal i takoj toj od koje nikoj ni jede ni pije, al mu se pamet maje u koje mu ne posla dok se poza brdo valja nešto krupno koje nikoj ne primeti.

U selo si ostaše da stareju momci i preobraćaju se u starci koji nemaju koga da prate da povrne stado, zapne lesu ni donese pivo iz zadrugu.

Poneki od nji pod stari dani otoše da posluže ega dožive neku mršavu penzijicu kolko da pod staros` ne svisnu odglad na rodne njive koje nesu kadri sami da obrade. Kako što su i svi predi nji ostajili selo da se kako oganj koji ne poticaš ugasi, takojto i oni.

I nikoj se živ ne obrnu ni obdzrnu da vidi tinja li oganj po ognjišta u planinska sela, el su ametom opustela.

U zimnja jutra, ako koga lovdžiju put nanese mož vidi tanačak dim kako se izvija iz dva-tri komina na trošni krovovi pod koji deda-momci lože oganj da ne odzebnu od dume samotnice.

U prolet, kad se po granje od maričke i druge rane voćke zabeli cvet, kako snaškin val, oseća se u vazduh nema, bremenita tuga, kako da vetrić razvigorac u seb jeca što po livade nakićeni sas dukati od maslačak nema deca da zbiraju toj blago, da se rebeću i kikoću, da dozivaju jagančići i kite ji sas venčići, da trče bez neki red i cilj, osvem da život održavaju, kako što je pisano, al neje imalo za koga…
Leti, blagosloven koj ogluvel da ne čuje tišinu koja se kako osenja maje po selski sokaci, među kuće sas katanci na vrata i plevnje sas pokršene kapije proz koje promaja sviri avetinjski, kape pred kućni prag koji nikoj ne preodi i bori se s dumu koja panti letnju vrevu, kosači, kopači, žetvari, bogu bradu, guvno, dreš, ul`skan put od krcati tovari sas detelinu, snopje, pune kanate sas zrele slive i pasulj…

Jeseni, kad se i na sirote dume samotnice uvati ma`ovina i lišaj, pa porđaveju kako poklopac na bunar koji nikoj ne otvara da vodu zavati, omije se po oči i gleda za koju će se poslu vata, starci sednu na kamen pred kapiju nadajuć se da će barem po put da vide nekoga čoveka, ako već u avliju nikoj ne ulazi. Pretužili sve tuge, prežaleli sav žalos`, okapali od samotinju i ćutanje, ni smrt više ne čekaju el znaju da ci sama dojde kad jo dojde i nema ni znaš, a već si onam…

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.