Ukućani su mesecima hodali na prstima. Šaputali su od jutra do večeri i već su se izveštili u tome da se više sporazumevaju pogledima nego rečima. Gutali sopstveni kašalj. Utišavali ulazno zvono, telefon i televizor do granice čujnosti, radio nisu ni puštali. Spavali na smenu. Molili se. Dežurali.
Samo su čekali, u iskrenom bolu i saosećanju sa onim čeljadetom u postelji, koje su jednog leta sličnog ovom u kuću radosno i puna srca uveli kao onu koju je izabrao njihov jedinac, uzdanica, ponos i dika. Onu koja ih je od prvog dana poštovala više nego iko ikada, koja im je izrađala i očuvala divne unuke, dva jablana, lepa, poštena i vredna kao i oni i ona što su, odmenila ih gde god je trebalo i gde nije trebalo, pitala ih za sve, iako je sve to i ona sama umela i mogla, u roditeljskoj kući naučena na rad, poslušnost, poštovanje starijih… Odmenjivala ih je u svemu i štitila ih od najtežih napora, umesto onog koga su rodili i koji je okrenuo leđa i njima i njoj čim se snašao u tom tuđem dalekom svetu u koji je trebalo, kako su se porodično dogovarali, da odvede i nju i decu čim stane na noge. Decu je doduše pozvao, čim su mogli da zarađuju, potrudio se toliko bar da im obezbedi posao i papire, ostalo mogu i sami, govorio je, kad je mogao i on, i to sam, bez igde ikog. Na nju je davno zaboravio.
„Nema li ga?”– to, jedno jedino pitanje, više nalik konstataciji, ponavljala je svaki put kada bi joj se svekrva pojavila na vratima. Pa bi, ne mogavši da potisne suze, okretala glavu ka zidu. Odbijala je hranu, lek, vodu.
Samo je čekala, ona koja više ništa ne čeka, da ga vidi još jednom. Da ga pogleda u oči, da ga ne pita ništa i da mu kaže sve jednim pogledom… da mu oprašta i to što ju je obrisao iz svog života kao da je nikada nije ni bilo, što je kažnjavao, iako nije bila ni za šta kriva, ćutanjem, nedolaženjem, odricanjem od nje bez reči objašnjenja; i to što ju je obmanjivao dok je još imao reč za nju; što je tuđu decu prigrlio kao svoju i što je svoju decu smatrao samo njenom. Da mu prašta svoju vernost tokom svih tih godina dok je još gajila nadu da će on doći, odbijanje svekrvinih predloga kad su deca otišla da gleda malo i sebe, i njenih insinuacija koje je nalagala seljačka pristojnost i suzdržanost umesto otvorenog razgovora, da je još mlada i da tek može i ona imati nešto od života, da se ne obazire na njih dvoje, njima ona ništa ne duguje, kad im je rođeni sin već davno okrenuo leđa…
Sve i da dođe, znala je, nikada mu ne može oprostiti samo jedno: što je od prvog dana znao da njeni više nikad neće hteti da čuju za nju, ćerku najboljeg domaćina u kraju, ode li sa njim, problematičnim sinom poštenih roditelja. A ipak joj je ispričao sve laži koje je čuo i smislio, kako bi je privoleo da pođe za njega. Umesto njene starije sestre, njegove neprežaljene ljubavi, koja se udala za njegovog najboljeg druga dok je on bio u vojsci jer je i sama shvatila da su njeni roditelji u pravu i da od barabe nikada ne može čovek da bude.
Leto je bilo, ne povratilo se, baš kao i ovo sada.
U kući tuge i strepnje još su svi čekali… ono što će, danas-sutra, neminovno doći. Кad već on nikada više neće.
Iz zbirke priča u pripremi, „Bombe i bidermajer“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
