Karte moje, recite mi, krojač moje budućnosti – ko je?

Tako ljudi i po umiranju nade nastavljaju da veruju u bolje sutra, pravdu, jednakost, sreću, pravu i večnu ljubav, ostvarnje svih snova. Ako se desi da umre i vera, onda ljudima ne preostaje ništa drugo do da pronađu nešto novo u šta će verovati, a to nešto često dolazi u formi horoskopa, gledanja u šolju ili karte.

Na devetom spratu jedne sasvim obične zgrade nalazi se i jedan sasvim običan stan. U njemu je kuhinja sa trpezarijskim stolom, frižider sa magnetima, šolje sa kafom i tanjirići sa kiflicama. U stanu nema kristalne kugle, nema mraka koji najavljuje mističnost i nema vidovnjakinje obučene u široku haljinu. Zapravo, u stanu nema ničeg što bi odavalo da baš u njemu živi neko ko gleda u karte.

Različiti razlozi navode me da se tu nađem. Razne priče o sto odsto pogođenim dešavanjima, brojni portali na društvenim mrežama koji reklamiraju vidovnjaštvo i radoznalost da otkrijem kako izgleda gledanje u šolju osnovni su pokretači moje želje da se pojavim na seansi.

Demotivisana svojim dugogodišnjim (ne)ljubavnim statusom, još uvek nezavršenim fakultetom i sveukupnim osećajem nezadovoljstva, odlučujem da testiram srce u kartama. Ipak, zadržavam dozu skeptičnosti – da li će šareni špil uspeti da otkrije sve tajne života i budućnosti?

Prvih pola sata samo pijemo kafu. Pomalo pričamo, ali ništa o gledanju u karte. Ja se trudim da ne otkrijem ništa o sebi što bi mog tumača navelo da to saznanje vešto iskoristi u svoju korist. Tek ponekad kažem nešto o sebi, da imam problem s kičmom i da treba (ponovo) da se posvetim teretani. Za to, računam, niko i ne pita karte. Tek posle popijene kafe sedamo i gledanje počinje.

Seansa traje malo manje od sat vremena. Karte se mešaju i seku, uglavnom to radim ja, a ponekad i tumač. Zajedno postavljamo pitanja i formulišemo ih. Odgovore tumači svako na svoj način. Tumačenja su uglavnom jednostavna, očekuje me sve lepo, ali ne u ovom trenutku, što i ne čudi mnogo, jer dobre stvari nikad ne dolaze jednostavno.

Posle seanse ne znam kako bi trebalo da se osećam, ali mislim da ovo nije taj osećaj. Kao da se ništa posebno i nije dogodilo. Nešto je u tim kartama bilo istinito, nešto samo delimično pogođeno, a nešto se još nije ostvarilo. Ne znam da li je to samo slučajnost ili supermoć, ali biram da prihvatim da magična pomagala ipak ne mogu da predvide tok života. A i zašto bi?

Ljudi su radoznali. Vole da znaju i ono što ne bi trebalo da znaju. Uživaju u razotkrivanju misterija, rešavaju zagonetke i predviđaju kraj filma pre nego što on dođe. A ima li šta primamljivije od otkrivanja naših sopstvenih života, od sigurnosti koju bismo dobili kada bismo samo znali kako će se stvari odvijati?

Koliko god znanje bilo primamljivo, negde na mostu koji spaja poznato i nepoznato, ljudima je ipak lakše da ostanu na polovini nepoznatog. Tada još uvek mogu da se nadaju i veruju, da maštaju i da se raduju stvarima koje ne očekuju. Tada mogu i da uživaju kada se kockice same od sebe sklope i kad to ispadne baš kako treba. A saznanje šta će se dogoditi oduzima tu čar. Svejedno, ne postoji sila koja može da predvidi tok života, koja može da odgovori na večno postavljana pitanja i koja može da nas pripremi za sve što nas očekuje. A možda nam takva saznanja nisu ni potrebna.

Na kraju krajeva, sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.