Timošenko Milosavljević, književnik i legenda niškog novinarstva objavio je novu knjigu „Kako se kalio i prodavao čelik“. Kaže ova knjiga aforizama predstavlja njegovo novo životno razdoblje, period kada je postao deda, pa je i knjigu posvetio svom unuku Veljku.
„Sada pišem u pauzi čuvanja unuka, tako da se mnogo toga promenilo kod mene“, kazao je Timošenko.
Zašto „Kako se kalio i prodavao čelik“? To nije samo prosta dosetka, nego smo mi bili autori tog perioda, Tito kao Tito, a ja u Narodnim novinama. „Hteo sam da pokažem koliko je to smešno i to zavio u formu aforizama. Čist satirični aforizam, ništa mu drugo ne treba.“, objašnjava Timošenko naziv knjige.
I na naslovnoj strani je slika Josipa Broza Tita, na kojoj se u pozadini vidi naš sagovornik. Šaljivo, u svom maniru kaže, da je na tom skupu bilo 5 miliona ljudi, ali su uspeli na slici i njega da identifikuju, odmah iza predsednika. Dodaje da je imao čak dva susreta sa Titom. Prvi, kada je kao predstavnik grada Šabca bio izabran da predsedniku preda poklon. I drugi indirektan, ne tako slavan, kada je zbog aforizma bio optužen da radi protiv vlasti.
„U dobro organizovanom Zološkom vrtu, lav je kralj životinja sa jednogodišnjim mandatom“, aforizam je zbog kojeg sam imao muku sa režimom. „To je bilo vreme jednogodišnjih mandata svih, sem za Tita. Ja sam ga u stvari podržao, a oni su mislili da sam protiv. Sva sreća nisam izlazio tih dana noću na ulicu“, kaže Tima.
„Sve što sam radio, radio sam javno, u novinama, na televiziji, na kabareu, u pozorišnim predstavama. Oni su brzo shvatili da ne radim u crnim trojkama i odustali. To su ljudi koji su se više plašili za sebe nego za druga Tita. Nisam nikako mogao da ustanovim šta Tito misli, to mi je bilo krivo“, duhovito završava Timošenko.
Knjiga aforizama „Kako se kalio i prodavio čelik“ će čitaoca sigurno zabaviti, jer kako kaže autor „aforizam“ nije tu da nekoga umori, nego da čitalac, čita dok mu je zabavno, a onda da jednostavno odloži knjigu. Ponovo može da je čita, posle nekoliko dana, meseci, godina, i videće da će se aforizmi razlikovati. „Aforizam je zato mnogo sladak, kažeš nešto u dve rečenice i napraviš nešto što je zanimljivo“, ističe Timošenko Milosavljević.
On se osvrnuo i na roman koji je iz štampe izašao pre dve godine „Možete preći Voždovu ulicu“. Napominje, knjigu je samo krstio „romanom“, zato što onda može da uđe u kandidaturu za NIN-ovu nagradu. Ustvari to je priča o snažnom protoku misli, dogagđaja i ljudi i neimanju svega toga, objašnjava autor.
Za dve poslednje knjige interesantno je to što su se sami sponzori prijavili. Niš ekspres koji je većim delom finansirao, a onda i prof. dr Bata Milovanović. Najavljuje i novi roman, možda sada bliži likovima, koji se ne gube tako često.
„U ovom romanu oni počnu, pa ih onda neko posle podne ubije, ali je njima sutradan bolje i oni nastavljaju. Jedan apsurd koji ima nekog šarma i neku toplinu.“
Svet novinarstva mu fali i uvek bi mu se vratio.
„Ja nisam bio oštećen u novinarstvu tada da nešto nisam mogao, možda sam bio umoran, možda nisam bio promišljen, ali sam imao slobodu“, ističe.
Ušao je taj svet sasvim slučajno. Počeo je da studira na Pravnom fakultetu kada mu je neko od drugara rekao da se javi Narodnim novinama, jer im je potreban neko ko zna da piše.
„Tamo su me pitali „jel možeš ti nešto da napišeš“, ja pomislih, „pa šta je to teško za 100.000 dinara“. Napisao sam to što su tražili i njima se svidelo“.
Priseća se tog perioda, kada se u Narodnim novinama okupila velika grupa ljudi od Radoša Bajića, Deska, Mlađe, Saše Hadži Tančića, Zorana Marjanovića, Ćosića. Kaže lepo su živeli.
„Malo smo radili, malo uživali. Obavezno smo išli u kafanu. Živeli smo kod roditelja koji nam nisu tražili nikakve pare. Sve je to trajalo do trenutka dok nismo počeli da se srećno ili nesrećno ženimo i dobijamo decu“.
Kaže da niko nije ni politički bio zanimljiv, osim njega i njegovih aforizama. Osim što su me optuživali da sam pisao protiv Tita i obični ljudi su se u njima pronalazili.
„Čak i Nemanja Stanković, koji je radio u Sudu me je jednom sreo i rekao „nije lepo da pišeš o mojoj ženi“. Aca Blatnik i ja smo mislili da „tera neku šegu“, ali je on ozbiljno mislio“.
Milosavljević ističe da su on i Aca Blatnik napisali 50 tomova knjiga. Veoma često dogovarali se telefonom i nikada se nisu mimoišli.
„On me je u potpunosti osetio, a to se teško nalazi. A onda je kao poslednja životna ulizica otišao ranije nego što treba“, priseća se Milosavljević.
Ninovu nagradu je ostavio kaže jer su počeli da je dobijaju nepoznati, ali ga je Blatnik naterao da konkuriše za nagradu grada, koju je i dobio. Pre te dobitnik je i Zlatne kacigu na Danima komedije u Kruševcu za malu formu.
Iz njegovog pera izašao je veliki broj aforizama, piše kolumne, romane, sapunice u nastavcima, epigrame, pamflete, filmska scenraija, obična pisma, preporučena pisma, anonimna pisma sa i bez potpisa, reklame, poslovne knjige i sve ostale pesme, pripovetke i basne…
Timošenko Milosavljević do sada je izdao desetak knjiga, a kada smo ga to pitali, u svom maniru je odgovorio „sada me terate da brojim“. Ali jedno zna sigirno „Sigurno još nedelju dana neću napisati drugu knjigu“, završava Timošenko Milosavljević.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
