Kolumna

Taktike za preživljavanje života u zajednici

Znate, one priče o odlasku u raj ili pakao nakon smrti su samo mitovi. Ne morate da umrete da biste živeli u paklu. Dovoljno je da živite u zajednici. Živeti pod istim krovom sa još jednom porodicom može biti super samo ukoliko se plašite da budete sami. I da, uvek možete da računate da ćete naći nekoga kome možete u hitnim slučajevima da ostavite decu. Pored toga možete i da računate na sledeće:

  • ako jednom u sto godina legnete da odmorite popodne, sa sve nogama podignutim u vis jer vam je sva krv sišla u pete, vaši ukućani će se baš tada setiti da vas obiđu da vide kako ste. Samo da vas natereju da spustite noge!
  • ako sednete da ručate (što se uvek čuje osim ako niste svladali postvaljanje stola bez zveckanja pribora za jelo) uvek će neko da naiđe očekujući da se oduševite punih usta
  • upadaće vam kao padobranci i u spavaću sobu pod raznim izgovorima. Recimo, mene je do ludila dovodilo jutarnje obilaženje bebe. Mislim da su neki od mojih ukućana znali dimenzije mojih sisa bolje od mene, koja ima više mleka, koja mi je veća, koja manja, i za koliko (jer to, kažu, nije savršeno simetrično, a posebno kada dojite) do te mere da su mogli da mi kupe prikladan brushalter (što ja inače ne umem nikad da potrefim k’o čovek).

Srećom, pre nego što bilo kome zatreba nešto iz mog kupatila, pokucaju da vide da nema nekog unutra i ne ulaze bez dozvole. Ali jebi ga, ne možeš ceo dan da se kriješ u kupatilu!

U Srbiji će se obradovati rođenju muškog deteta u porodici jer se rodio naslednik – onaj koji će da nasledi kuću, imanje, slavu, prezime. Dok to ne doživi naslednik će se, kad osnuje svoju porodicu, gurati u istoj kući sa svojim roditeljima, bratom, a u gorim slučajevima i stricom, strinom i njihovom porodicom. Imam prijateljicu u čijoj kući živi toliko porodica da ne mogu da pohvatam ko je kome šta. Ja ih pobrojah 5. Porodica, ne članova! Neki imaju svoj sprat, neki ga dele sa članovima zajednice.

Deliti sprat sa nekim u mnogim slučajevima se svodi na korišćenje dve sobe i zajedničkog kupatila. Neretko se sukobljeni svetovi i generacije odvajaju celim sobama koje zjape prazne, jer zidovi imaju uši i nisu dovoljno debeli. Takve sobe se uglavnom koriste za porodčne slave. One retke trenutke kada se svi zajedničkim silama trude da duvaju u iste gajde.

Kako preživeti život u zajednici?

Život u zajednici je suluda, ali sasvim uobičajena stvar u Srbiji. Malo je roditelja koji će podstaći svog naslednika ( ili naslednicu, ne ograđujem se od toga) da prvo bude samostalan, pa tek onda osnuje porodicu. Da, dobrim delom su za to krivi materijalni uslovi i verovatno bismo do sada izumrli kao dinosaurusi kada bismo to čekali, ali dobrim delom je to i vaspitanje, običaj i prihvatanje zajedničkog života kao normalne pojave. A on to nije. Život u zajednici podrazumeva mnogo strpljenja, tolerancije, živaca, neprijatnosti, ustezanja, popuštanja, kompromisa, razvijanje taktika i tehnika preživljavanja. Imati sve to svaki dan u neograničenim količinama je nemoguće. Onda razviješ neke svoje metode.Super moći koje sam ja razvila su sledeće:

Izolacija. Povući se u sebe i imati što manje kontakta sa ukućanima je jedini siguran način da ne stvorite konflikte, posebno ako vas drma PMS! Zato retko obilazim moje ukućane, jer dovoljno često oni obilaze mene.Ne šaljem ni decu kod njih. Računam i da im treba privatnost koliko i meni, da imaju bebu i da su moja deca samo dodatni teret i buka.Osim toga, jako je teško naći svaki dan novu temu za priču sa nekim sa kim živiš. Lako je ćutati sa svojim partnerom, teško sa drugima. To neminovno dovodi do toga da ja, recimo sa jetrvom, razglabam o kućnim poslovima, posebno zato što smo ona i ja dva različita tipa ljudi i imamo drugačija mišljenja o nekim drugim stvarima. Čistimo valjda isto! Da se razumemo, mrzm kućne poslove i u obliku razgovora. Ako nećete da mi kažete kako da pomoću tri treptaja oka postavim sve na svoje mesto, bolje je da ćutimo. Možda je neprijatno, ali meni ne smeta.

Namćorisanje. Može biti da sam idiot i namćor i najgora snajka i strina na svetu. Krunišite me! Al’ jebi ga, ako svima posvetim tren moje pažnje, a traži se više od trena, onda nema vremena za mene i moje obeveze.Nemam ključ da se zatvorim kada radim, a trenutno moj posao zahteva da radim od kuće. To deluje rasterećujuće – ali samo deluje. Onda kada morate u isto vreme da pišete, čuvate decu, spremate ručak i zimnicu, čistite kuću i priuštite par minuta dragocenog vremena svojim ukućanima, to postaje višestruko naporno . Naravno, moje obaveze baš ne nailaze na razumevanje. Zato sam ponekad sam neljubazna, nekulturna i bezosećajna i sebična i ne ostavljam svoje obaveze da bih gubila vreme sa nekim ko ih nema. Ćutim, namćorišem i ignorišem, pravim se da ne vidim i ne čujem i radim svoj posao. Ja mogu da odvojim vreme ponekad, ali nije nužno da to radim svaki dan!Ponekad je teško ignorisati, pa samo namćorišem. Recimo vičem na dete mog devera i jetrve kad počne da divlja dok radim i oteram ga kući. Nije on kriv što sam ja namćor. Krivi su oni koji misle da njihov mir ima veću cenu nego moj.

Hodanje na prstima. Ne, ne igram balet. Ovo je tehnika preživljavanja života u zajednici koju koriste oni koji žive na spratu, kao ja. Hodam na prstima da me ne čuju da sam budna, da me puste da popijem svoju jutarnju kafu i popričam sama sa sobom, da ne probudim njihovu bebu ili nekog drugog ko je legao popodne da spava…. To je, kažu dobro za ravna stopala.

Ujedanje za jezik. To je kompleksna veština koja uključuje toleranciju, kompromise, strpljenje i dobre živce. Ponekad teško savladiva. Recimo, kada smo delili kupatilo dok nismo uradili naše, iz istog sam izlazila otečenog jezika.Ili se neko uhvatio za kvaku, ili je svekrva čula sa sam unutra pa pitala „Šta radiš?“ Obično sam se ujedala i nehajno rekla „Ništa!“ jer ni nju baš nije zanimao odgovor na pitanje koje je postavila iz navike. Ipak, završile smo sa tim običajem tek kada sam jednom odbila da se ujedem i viknula „Menjaaam uložaaak!“.

Svakodnevna šetnja. Bez obzira na vremenske uslove, to je često jedini način da budem sama sa sobom i svojom porodicom, popričam sa nekim da niko ne čuje, ogovaram, sanjarim…I da, izlazim tiho i na prstima.A dobro je biti u kakvoj-takvoj kondiciji!

zajednica2

Gomilanje veša u spavaćoj sobi. Ok, ovo baš i nije veština za pohvalu. Znači, u stanju sam često da gomilam čist veš u spavaćoj sve dok se ormari ne isprazne. Ali gomile veša koje vape za pakovanjem na simetrične ivice su ponekad odličan izgovor za izbegavanje druženja kada mi do njega nije. Osim toga, gomile veša u spavaćoj sobi odličan su izgovor za seks u istoj.Oni koji žive u zajednici, verovatno će se složiti samnom kada kažem da je seks u takvim uslovima misaona imenica. Gomile veša mogu vam omogućiti da u slučaju upada neželjenih gostiju jednostavno zgrabite nešto sa gomile, stisnete noge u pokušaju da sakrijete svoje intimne delove i viknete „Izlazi! Presvlačimo seeee!“.Još uvek se sećam zbunjene face i gunđanja moje svekrve koja je jednom upala nepozvana na žurku. Ne znam da li je videla da sam probala da obučem jastučnicu, ili joj je bilo neprijatno zbog nečeg drugog. Od tada smo suprug i ja bili vrlo obazrivi u takvim situacijama. Načuljimo uši jer opuštanje ne dolazi u obzir, pa čim čujemo korake vredno krenemo da pakujemo veš. Znojavi, crveni i zadihani…jer pakovanje veša je jako težak i naporan posao!

Naravno, sasvim sam svesna da i moji ukućani trpe mene i moju porodicu, da im pada mrak na oči kad moja deca uđu kroz zajednički hodnik u blatnjavim cipelama, ili kad otvaraju i zatvaraju ulazna vrata koja su deo njihovog prizemlja, jer ne znaju da li hoće da uđu ili da izađu. Znam i da sam živčana i da me čuje cela ulica kad urlam, znam i da lude kada moja deca dobiju crve u deset uveče koji ih teraju da igraju i skaču.

Jedino što želim jeste da imam svoj mir i privatnost. Recimo da na +40 ne moram da nosim brushalter ispod majice jer imam dojam da će sise da mi se sparuše pod svim onim slojevima, posebno ako je još i onaj sa jastučićima.

Niko od njih nema loše namere kada dođe da vidi šta radim . Ali,kažu da je put do pakla popoločan dobrim namerama.Ja sam sigurna u to! Jebi ga, nisu to žute cigle i put do Oza, a život u zajednici ponajmanje liči na bajku ili nečiji san (ok, možda noćna mora). Za bekstvo nije dovoljno lupnuti petama crvenh cipelica. Potrebno je nekoliko hiljada evra ili odlazak u podstanare.

 

Izvor: http://skitarnik.blogspot.rs/2015/08/taktike-za-prezivljavanje-zivota-u.html

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button