Miroslav- Miša Jović, direktor Studentskog kulturnog centra u Nišu, mnogo je i mnogima je poznatiji kao vođa čuvenog niškog ansambla „Groš“. Suprug Violete Jović i otac Ljubice i Đorđa. Sve troje naziva svojim draguljima.
Intervju sa njim je, bar meni, mala hronologija života ovdašnjeg u „onoj“ i ovoj zemlji. Priča o odrastanju i pravim vrednostima, o izgrađivanju sebe i života kakav želiš, planiraš i na kojem radiš. O ostvarivanju sebe i sopstvenih kapaciteta, poštujući i one sa kojima bitišeš. Da bi jednoga dana mogao da kažeš- vredelo je.
PEVANJE NA ČASOVIMA MATEMATIKE
Šta je ili ko usmerio Vaš život ka umetnosti i šta biste danas bili da niste u muzici i da niste na čelu SKC?
Rođen sam u Skoplju, gde je otac bio na službi. Živeli smo u „vojnoj“ zgradi, što je značilo da nas je bilo sa različitih strana Jugoslavije. Nama, deci, to ništa 
nije značilo, niti nas je odvajalo jedne od drugih. Naprotiv, svi smo bili isti. U kući smo govorili srpski, išao sam u osnovnu školu koja je imala dva „srpskohrvatska“ odeljenja, dakle, završio sam sedam razreda osnovne škole na maternjem jeziku (kao i osmi ali u Nišu). A kada bismo se našli ispred zgrade, na ulici ili igralištu, svi smo govorili makedonski i nismo ni primećivali te prelaze ili bolje rečeno, bilo nam je potpuno svejedno kojim jezikom govorimo jer smo ih sve razumeli odlično. Ono, bilo je i sitnih čarki i rugalica različitih sadržina, ali, nismo ih doživljavali kao “međunacionalne sukobe“. Vikali bismo malo jedni na druge pa onda nastavljali igru tamo gde smo stali. U takvom okruženju, u zgradi u kojoj je bilo puno mladih bračnih parova i još više dece sličnog uzrasta, zajedno smo rasli, tražili sebe i svoje mesto pod suncem, družili se i mnogo voleli muziku i pesmu.
Gitara koju sam dobio na poklon od roditelja je bila četvrta u ulazu. Sećam se trenutka kada sam sa ocem pošao da je kupimo u staroj robnoj kući u Skoplju. Ceo sprat muzičkih instrumenata i gladne oči. Sve bih voleo da imam. Gledam oko sebe, prilazim gitarama i dodirujem jednu za drugom. Ne znam tačno šta valja gledati i kako se bira najbolja. Pažnju mi privlači gitara sa slikom na prednjoj ploči, probam je i gotovo, moja je. Presrećan, ne znam šta ću od radosti. Kakvo je zadovoljstvo bilo izneti je i pridružiti se već uigranoj ekipi na večernjim svirkama u našem ulazu. I tako, malo po malo, gledajući druge kako to rade, krenem i ja da sviram. Krenu i prsti da me bole i da se javljaju prvi žuljevi, ali sam bio uporan. Naučio sam i trzalicu da koristim. Uz drugare iz ulaza sam naučio i prvu pesmu – Rolling stones “Angie”. Jedne večeri dok sam u sobi sam vežbao naučeno, pita me otac zašto ne pevam dok sviram, što ne probam da otpevam nešto makar ličilo i na mumlanje, vremenom će biti sve bolje i lepše. Poslušam ga, probam i shvatim da mogu to. Tako sam propevao. I nastavio sam da sviram i pevam i da uživam u tome.
Onda smo se preselili u Niš i nakon osnovne škole sam upisao Gimnaziju „Stevan Sremac“. Divno društvo, dobri prijatelji i odlični profesori koji su voleli umetnost. Dešavalo se da na časovima matematike ili srpskog ili likovnog sviramo i pevamo. Bilo nas je nekoliko nadarenih. Dobio sam priliku da pevam svoje pesme i da se slušaocima dopadne to što čuju. Mom zadovoljstvu nema kraja. Dolaze priredbe i ja sa gitarom. Upoznajemo se Srđan Ilić, Goran Janković, Đovani Jocić i ja. Dogovor je brzo postignut i nastaje rok grupa. Pridružuje nam se i Srđanov brat Nebojša, vredno probamo nove numere. Ja dobijam bas gitaru i prijavljujemo se da učestvujemo na Drugoj gitarijadi u Nišu. Tu sam upoznao i Nešu Galiju (tada je nastupao sa grupom „Dva lustera“). Javni nastup, sa nama je bio i Mlađa i naši apetiti rastu. Sledi nekoliko malih nastupa u salama mesnih zajednica, čak smo i u Prokuplju imali koncert u sali Doma JNA. Ako znate da se sve ovo dešava u periodu 1976-1978. godine, jasno je o čemu govorim. Nije bilo klubova i kafića i koječega za nastupe a svirali smo isključivo rok muziku. Paralelno sa grupom sam pevao i svoje pesme kada god je bilo prilike za to. Tako nekako sam inficiran muzikom a dalje se sve razvijalo nenamešteno i zanimljivo.
Kasnije sam mislio da ću biti stomatolog i završio sam stomatologiju. Da nije bilo muzike radio bih u ordinaciji i na drugi način pomagao ljudima.
ZNALI SMO DA SE IGRAMO
Koliko su nekadašnje aktivnosti mladih kojih je danas sve manje, nažalost, usmeravale i oblikovale generacije kasnije jako uspešnih, vrednih, i dalje preduzimljivih ljudi? Šta kazuje Vaše iskustvo, ima li među tim, nekada aktivnim, angažovanim, perspektivnim ljudima i onih koji se nisu snašli u vremenu koje je usledilo i je li to posledica sveopšte društvene krize ili njihovog ličnog nesnalaženja?
Zanimljivo je da se starih vremena i odnosa ljudi uvek prisećaju sa velikom dozom nostalgije i blagonaklonosti. Zastane čovek i priseća se svega što je bilo a više ga nema. I uglavnom je sve nekako lepše i mirnije. Izgleda i organizovanije. Više smo bili zajedno, znali smo da se igramo. Znali smo i da se posvađamo, čak i pobijemo ali smo se mirili, nismo potezali jedni na druge noževe ili pištolje. Tuča, pa ko je jači. Znali smo da stvaramo zajedno i da delimo stvoreno. Pomagali smo jedni drugima. Veliki je broj mojih školskih drugova koji su sada porodični ljudi sa uspešnim karijerama u svim oblastima, ne samo u Nišu i Srbiji. To su ljudi koji su detinjstvo imali u svetu sa potpuno drugačijim sistemom vrednosti i odnosima u odnosu na druga dva sveta u kojima su proveli mladost i sazrevali.
Imali smo prilike da živimo neopterećeno, mirno. Dobili smo priliku da vidimo kako se spokoj pretvara u nemir, nesigurnost, patnju i bezizlaznost. Onda smo se borili da svet uvedemo u nove odnose i damo svojoj deci prostora da se razvijaju neopterećeno i da mogu da realno planiraju svoju budućnost. Mnogo je izazova bilo u proteklih pet decenija na ovim prostorima. Nažalost, ima i onih koji nisu više sa nama, ima i onih koji nisu uspeli da se snađu i pređu na drugi kolosek, ima i onih koji nisu mogli da u pravom trenutku krenu na drugu stranu i otvore sebi nove prostore. Lakovernost, malodušnost, sebičnost, ljubomora, lenjost, neorganizovanost su neki od razloga za propadanje.
S druge strane, velike su razlike u pitanju. Mnogo toga o čemu smo nekada sanjali ili nismo ni znali da je moguće, danas je postalo normalno, obično, svakodnevno dostupno. Verovatno je zato i sve mnogo brže i neizvesnije. Brzo se dešavaju promene, brže se razmišlja i odlučuje trenutno, informacije su dostupnije, komunikacija se ostvaruje u realnom vremenu, tako da su klasična pisma izgubila funkciju.Nostalgično razmišljamo o starim i lepim vremenima, nekako romantičnim, a punom snagom uživamo u svim pogodnostima novog doba. Hoće li i ovi dani nekada biti lepa i romantična prošlost?
Ansambl Groš je danas institucija, ne samo u Nišu. Kako se gradi takav kolektiv i čega ste se svi vi, članovi, odrekli i odricali da bi postigli sadašnji rejting i da biste ga održavali ne godinama, već decenijama?
Groš je nastao iz čiste ljubavi prema muzici i druženju. Niš ima dugu tradiciju horskog i grupnog pevanja. Akademski hor SKC-a je rasadnik dobrih pevača decenijama. Iz takve sredine je izrastao „Merak“, koji nam je svima bio neka vrsta uzora. Mogli su da postignu mnogo više od ostvarenog, ali su odabrali neke duge puteve svog razvoja. Grupa mladih horskih pevača je jednog trenutka htela da se oproba na sličan način.
Tragajući za identitetom 21.09.1988. godine je formiran Ansambl GROŠ. Starogradska muzika, evergrin muzika, ruska ciganska muzika, crnačka duhovna muzika – to je repertoar sa početka rada. Sve je to bila igra, druženje, radost. Ljudima se dopala ta nova energija koju je ova grupa donela. Krenuli su i prvi nastupi i festivali. „Beogradsko proleće“ i posebno „Niška jesen“ su pokrenuli kreativnost. Zatim, klub na Stomatološkom fakultetu i Dvorište Univerziteta u Nišu, nastupi u okviru Horskih svečanosti i nezaboravna druženja u Dvorištu.
Hrabrost sa kojom smo ulazili u nove priče, širili svoj repertoar, profesionalnost u svakoj prilici i ispunjavanje svega obećanog, jesu osnova razvijanja i trajanja.
Druga jako važna stvar jeste prijateljstvo, međusobno razumevanje, zajednički ciljevi, maksimalno zalaganje svakoga pojedinačno i sposobnost da saslušate primedbe i predloge ostalih bez ljutnje. Ovo poslednje je najteže ali je i najvažnije jer je s vremena na vreme neophodno da se proanalizira ponašanje svakoga od nas. Padne tu i poneka teža reč ali se dobro znamo i sve je u funkciji poboljšanja odnosa i podizanja kvaliteta posla.
Treća jako važna stvar jeste novac. Najčešći razlog razilaženja i raspada naizgled kvalitetnih grupa jeste novac, ko je koliko i zašto uzeo ili nije uzeo para. Kod nas se jasno zna koliki su ukupni prihodi, koliko se izdvaja za redovne troškove, koliko se izdvaja za zajednička ulaganja i koliko se podeli svakome podjednako. Tu nikada nije bilo dileme i problema. I konačno, veoma je važno raspoloženje, osmeh, radost muziciranja i druženje. Ovo preporučujemo u što većim količinama.
Nije uvek jednostavno i lako sve ovo ispuniti. Postoje i teški trenuci kada ste umorni od mnogo drugih stvari, kada jedva stojite na nogama ili pevate spavajući, kada ste jako tužni a to mora da ostane vaša stvar. Važno je znati da su to prolazni momenti koji se brzo menjaju. Drugo, nas je osmoro i gotovo nikada nismo svi u istoj „fazi“ tako da je generalno pozitivna energija uvek prisutna. Koliko god nam teško bilo u nekim situacijama, kada se osvrnemo unazad i shvatimo šta smo sve prošli, gde smo sve bili, koliko smo ljudi upoznali pa čak i usrećili, kakva smo sve iskustva sakupili, shvatimo koliko smo srećni što smo se našli u pravom trenutku koji nas je povezao i spojio. Veći je problem koliko su ljudi oko nas morali da istrpe zbog naše muzike i putovanja. Koliko su naše porodice ostajale bez nas u situacijama koje nisu bile uvek lake pa čak ni bezazlene. Dugujemo ogromnu zahvalnost našim suprugama i deci, najbližima koji su nas razumevali i podržavali iako smo i mi njima nedostajali.
NATERATI MLADE LJUDE DA OTVORE SVOJE UMOVE
Kako funkcioniše SKC, ustanova koju uspešno vodite, u uslovima opšte besparice? Kad uporedite vreme svoje mladosti i ovo sada, šta Vam prvo pada u oči i zašto i kojem dajete prednost?
Studentski kulturni centar je deo velikog sistema obrazovanja i kao ustanova koju je formirala Republika Srbije radi sa studentima Univerziteta u Nišu. Sve ono što nije spavanje, hrana i učenje, jeste deo našeg interesovanja. Umetnost, kultura, zabava, sport, slobodno vreme su delovi naših aktivnosti. Stvoriti prostor da se mladi ljudi oprobaju u onome što vole, da razvijaju svoje talente, da se oslobode treme od javnog nastupa, da vide kako to rade drugi ljudi iz bližeg i daljeg okruženja, da putuju i predstave svoje programe i mogućnosti, to su naši ciljevi i zadaci. U stvari, naterati mlade ljude da otvore svoje umove i misle malo drugačije i slobodnije kako bi mogli da ispolje svoju kreativnost i razviju je do maksimuma kroz zajedničke aktivnosti i programe. Siguran sam da tako postaju svesniji i sebe i drugih i potreba zajedništva radi postizanja uspeha u životu.
Nedostatak novca ili besparica su nešto što je uvek prisutno, bar se ja ne sećam da je nekada bilo para koliko nam treba. Kada to shvatite jasno vam je da je planiranje suština svega. Samo dobro izbalansirano planiranje, usklađivanje želja i mogućnosti, daje dobre preduslove za solidan rad (ovo može da znači i kvalitetan rad). Naravno, redovno isplaćivanje odobrenih suma novca na osnovu usvojenih planova garantuje uspešnu realizaciju. Ministarstvo prosvete Republike Srbije kome pripadamo je izuzetno ažurno i precizno u ovim stvarima.
Čime se najviše ponosite kada je SKC u pitanju?
Entuzijazam koji nas nije napustio ni posle toliko godina zajedničkog rada je nešto čime se ponosimo u Studentskom kulturnom centru Niš. Mislim da mogu da kažem da funkcionišemo kao porodica, sa puno međusobnog razumevanja i jakom željom da se razvijamo.
Veliki je broj mladih ljudi koji su prošli kroz sve naše programe, to se meri hiljadama direktnih učesnika i realizatora. Ovo je jako važno za nas jer su ti ljudi uglavnom postali ostvarene ličnosti sa uspešnim karijerama i jasnom vizijom svoje budućnosti koju opredmećuju u svakom smislu.
Ogroman je broj prijatelja širom sveta sa kojima održavamo bliske kontakte. Da li su oni bili u Nišu kao učesnici naših programa i festivala koje negujemo ili smo mi bili kod njih, potpuno je nevažno. Važno je da su to prijatelji za sva vremena koji o nama govore vedro i pozitivno, govore o našoj energiji i otvorenosti. Dokazuju nam da ne grešimo što volimo ljude i život.
OSTVARENI LJUDI IMAJU ZAJEDNIČKU BUDUĆNOST
Kako funkcioniše jedan umetnički brak u kojem oba supružnika imaju zanimanja koja traže celog čoveka i plus ona sporedna zanimanja koja takođe traže celog čoveka? Šta je Vašoj porodici sve to donelo, a je li nešto oduzelo?
Život uopšte nije jednostavna stvar. Ne postoje samo prave linije ili jedna nijansa boje. Razmislite koliko različitih ritmova ili tempa postoji. Emocije nisu uvek iste, kao ni raspoloženja. Želje postoje, ali se i menjaju. Navike takođe.
Ni mi nismo uvek isti. Nismo bili isti kada smo se upoznali i sada. Naravno, menjali smo se, razvijali našu ljubav i odnose. Pratili i pomagali jedno drugom kada je to bilo neophodno i tamo gde je bilo neophodno. Jedno sam naučio, egoista ne može da živi sa drugima, ili još bolje, sa egoistom je nemoguće živeti, samoživost ubija zajednicu. To je zabranjeno u braku. Veoma je važno da svako ima svoje vreme i priliku da ostvari svoja htenja i snove. U tim momentima ga valja podržati i pomoći mu, preuzeti na sebe obaveze i stvoriti prostor za njegovo delovanje. Ostvareni ljudi imaju zajedničku budućnost.
Istovremeno moram da priznam da su moji poslovi zahtevali mnogo više odsustva od kuće i da je moja supruga morala da preuzima na sebe i obaveze koje su moje kada je u pitanju porodica. Bila je i majka i otac u tim trenucima.
I naša deca su rasla i porasla okružena razumevanjem. Uspešna su u ostvarivanju planiranog i vole umetnost – pevaju, sviraju, slikaju, pišu.
Da li ste nešto propustili u životu zbog ovoliko angažovanja? Imate li neostvarn san i šta sebi dugujete u godinama koje slede?
Neki kažu da vam je život sudbinski određen i koliko god se trudili da ga promenite nećete uspeti u tome. Ne znam da li je baš tako, ali znam da ima mnogo prilika da se život usmeri na jednu ili drugu stranu. Onog trenutka kada ne razmišljate o tome šta želite i kako želite da živite u sledećem trenutku, već ste propustili priliku da usmerite život na lepšu stranu. Niste krenuli sa stvaranjem uslova za pomak na tu stranu. Ispunjeno vreme aktivnostima koje volite garantuje zadovoljstvo i sreću.
Ništa ne ide odmah i preko noći, mora da se predviđa i priprema. Kao jabuka koju morate prvo da zasadite i negujete drvo dok ne poraste kako bi dalo plodove koje volite. Lepo negovano drvo vam daje mnogo lepih plodova. I hladovinu u kojoj možete da se odmorite posle svega.
Izvor: http://negoslava.blogspot.rs/2014/08/miroslav-jovic-intervju-ima-puno.html
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
