Društvo

Jedan student bio u Studenici, a njih trideset u Rimu

Naše redovne ankete na prvoj godini studija, na početku svake školske godine, motivisane naučnim i pedagoškim razlozima, pokazuju da većina upisanih studenata srbistike na Univerzitetu u Nišu nikada nisu videli Studenicu, Žiču, Sopoćane. Nasuprot tome, ne mali broj njih stigao je do Rima i Vatikana. Drastičan je ovogodišnji primer: pokazalo se da je samo jedan student, od njih sedamdeset, bio u Studenici (i to sa folklornim ansamblom, a ne u organizaciji škole), a više od trideset je bilo u Rimu.

Da li su biseri srpske srednjovekovne kulture manje važni od zapadnoevropskih? Da li su roditelji toliko bogati da mogu da pošalju svoju decu u inostranstvo, a na drugoj strani nisu im pružili mogućnost da se upoznaju s najvažnijim središtima nacionalne istorije i kulturnog identiteta? Prepoznaje li se u ovoj tendenciji nečija namera da menja identitet srpskog naroda preko promene identiteta mladih generacija? Postoji li uopšte ikakav red u ostvarivanju obrazovnih ciljeva ekskurzija?

Sa ovom pojavom u bliskoj je vezi nedavna najava srpskog ministra prosvete o drastičnom smanjenju časova veronauke u osnovnoj i srednjoj školi. Sigurno nije reč o ličnom stavu ministra Verbića, već je u pitanju najava zvanične politike ne samo Ministarstva prosvete već i Vlade Republike Srbije, čiji je deo to ministarstvo. Sinod Srpske pravoslavne crkve je već reagovao oštrim saopštenjem u kome se, osim osude Verbićeve najave, govori o drugačijem stavu drugih ministara i premijera. Javnost nije upoznata sa drugačijim stavovima i oni očigledno, za sada, postoje samo u saopštenju Sinoda. Ni novoizabrani predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta, profesor Aleksandar Lipkovski, nije komentarisao Verbićevu izjavu datu na sednici tog saveta.

Zbog iznošenja jednog, za javnost, drastičnog stava, u senci je ostala druga veoma važna konstatacija ministra Verbića: da do danas nije urađena ozbiljna analiza efekata uvođenja veronauke i građanskog vaspitanja. Opšte je poznato da ozbiljnog sagledavanja kvaliteta nastave veronauke nije bilo. Zato postavljamo i sledeća pitanja: zašto su za veroučitelje i đake neupotrebljivi udžbenici veronauke? Zašto su, u mnogim slučajevima, matematičari, hemičari, istoričari ili filolozi bolji veroučitelji od teologa? Zašto u pojedinim eparhijama postoji ozbiljan pristup ovom problemu dok se u drugim time retko ko bavi? Javnost očekuje odgovore i na ova pitanja. Ako ih dobijemo, treba ih iskoristiti u još jednom naporu da se očuva nastava veronauke, kao civilizacijsko dostignuće o civilizacijskim tekovinama, a na korist učenika, njihovih roditelja i društva.

Profesor univerziteta

Ključne reči

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close