Zdravlje

Ljutimo se i besnimo – ČESTO! Šta o tome kažu psiholozi

Ljutnja je poštena emocija, deo života. Dodje i prođe. Ali ako je potiskujemo, onda postaje problem, tvrdi Tatjana Cvetković psiholog Centra Anima plus. Tada počinje da se akumulira. Dovoljna je mala provokacija da planemo i izgubimo kontrolu. Ali, Ljutnja je najmanje dopuštena, nepriznata emocija u našem društvu i zato je najviše prigušena. Telesni znaci koji koji pričaju priču o potisnutoj ljutnji su svuda vidljivi . Posmatrajte ljude. Jeste li primetili stegnute pesnice, stisnute vilice, ukočena leđa, ispupčene brade, podignute glasove, goruće oči…sve su to znakovi pored puta tvrdi Cvetković za Niške Vesti.

Potisnuta, prigušena ljutnja, pandemijska je pojava u našem drustvu, njene su posledice katastrofalno nasilje u zemlji, nasilni činovi, sve vrste neprikladne agresije, rat na svim nivoima, očajna destruktivnost. Zlo seme unutrašnjeg pritiska ljutnje, cveta na hiljade načina svakog dana i razarajuće je za nas i ljude oko nas.

Ali, kada bismo samo mogli naučiti da budemo autentično ljuti u trenutku. Nema ništa čistije od celovite ljutnje, stoprocentnog bivanja u njoj… Pogledajte decu! Njihova ljutnja je celokupan odgovor zaštite na njihove lične granice. Njihova ljutnja je brza i jasna i ne treba objašnjenje. Prava ljutnja seče poput noža u vodi. Prava ljutnja je lična i opravdana. U trenucuma ljutnje, otkrivamo kako je čisto izražavanje osećaja magično i isceljujuće.

Još je Aristotel u Nikomahovoj etici rekao:
Svako se može naljutiti – to je lako. Ali, naljutiti se na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, zbog valjanog razloga i na pravi način – to nije lako. Besneti je ljudski, tu nema ničeg lošeg. Bes se javlja u situaciji kada ste isprovocirani, kada se osećate živim ikada jednostavno reagujete na provokaciju. On znači da ne želite da se pokorite, ili da je u pitanju situacija koju ne prihvatate, kada želite da kažete NE. On je neka vrsta protesta i tu nema ničeg lošeg. To samo pokazuje da smo živi. Sve što se desi u trenutku je dobro, sve što se provlači iz prošlosti je bolest.

Pogledajte dete…plane, naljuti se, zacrveni se toliko da bi vas ubilo…I već sledećeg trenutka vam sedi u krilu i priča o lepim stvarima. Bura se podigla, pokrenula talas i prošla. Deca puno plaču. Ali kad plač završi, gotovo je, nema zaostalog traga tuge.

Ipak, mi odrasli vrlo brzo učimo decu da plač treba izbegavati. Daj sad, nemoj plakati…Nemoj biti beba..Kukavice plaču…dečaci ne plaču itd. Tako upadamo u sopstvenu zamku pokušaja da zaštitimo decu od neminovnih razočaranja. A to je apsolutno nemoguće.

Važno je razumeto sledeće: Čovek koji živi od trenutka do trenutka nekada je besan, nekada srećan, nekada tužan. Ali emocije su protočne, i možete biti sigurni da to što osećate sada nećete zauvek osećati. Međutim opasna je ona osoba koja sve drži pod kontrolom i ne dozvoljava sebi da ispolji emocije. Taj pritajeni bes koji tinja, kao posledica prigušenih emocija, toksičan je i poput tempirane bombe, uverena je Tatjana Cvetković psiholog Centra Anima plus.

Osećaji su stvarni. Oni nisu ideje koje se mogu isključiti. To je energija! Ukolika je ta energija sputana, neizražena ili potisnuta – ona postaje otrovna. Ne otpustimo li je , ona izlazi iz nas u vidu čvorova, oteklina, tumora , migrena, alergija i drugih simptoma bolesti. Pokazalo se da su ličnosti potiskivača skloniji bolestima.

Sta uraditi?

Mozda je jedina stvarna mogucnost, jedina zdrav alternativa prigrliti te osećaje, upoznati ih i naučiti prikladno ih izraziti. Svi želimo lepšu stranu života. Većina nas želi da izbegne ljutnju, strah, tugu i bes, ne bi li što pre došla do radosti. Ali put do radosti vodi kroz ove osećaje. Sve što dobijamo bez doživljavanja ovih osećaja, jeftini je senzacionalizam…moglo bi se reći imitacija radosti.Svi smo mi uplašeni. Svi smo ljuti. Svi smo tužni. To je sigurno. Pitanje je sta ćemo s tim u vezi uraditi. Previše vremena u svom dragocenom životu lutamo pod velom laži i samoobmana varajući sebe i druge. Ako mislite da ćete pobediti strah, ljutnju…očaj tako sto ćete negde otputovati…ili otici na utakmicu, šoping – varate se.

Dakle, nije izazov savladati te osećaje, nego preoblikovati naš odnos prema njima. Izrazavanje tih osećaja u datom trenutku temelj su našeg mentalnog zdravlja, kaže Cvetković za Niške Vesti.015

Pesnik Rilke je patio od ozbiljnih napada depresije i svetovali su mu da potrazi psihijatrijsku pomoc. Govorio je kako se plaši da će mu oduzimanjem demona, nestati inspiracija i kreativnost. Negde dubinski je znao da mora da oseti i doživi čitav raspon osećaja, da bi ostao pesnik.

Stanite malo sa strane i posmatrajte ljude…posmatrajte njihova lica…u krajnjem slučaju posmatrajte sebe.

Osho( Ošo) , u jednoj od svojih knjiga kaže: Celo čovečanstvo se deli na dva tipa ljudi: jedan tip su ljudi koji izgledaju jako tužno i žalosno, vuku se nekako, opuštenih i raštimovanih tela. Drugi tip su besni ljudi, koji ključaju do ludila, spremni da eksplodiraju na svaku reč. Dakle, bes i tuga su dve strane iste medalje. Bes je aktivna tuga, tuga je bes koji nije aktivan. Bes i tuga su dva lica jedne iste energije, energije koja je potisnuta. Posmatrajte sebe. U kojim situacijama ste tužni? Primećujete li da ste često tužni kad ne možete da budete besni. Direktor vam nešto zameri, vi ne smete da se ljutite da ne ostanete bez posla i onda se smeškate. Zatim postanete tužni…dakle, ta energija je neaktivna.

Neko vam nešto uradi, a vi ste nemoćni, ne smete reagovati i uzvratiti. Ali, možete i da uradite nešto , možete da ispraznite bes, doduše, ne na svom direktoru, ali možete svakako na svojoj ženi. detetu ili možda roditelju. Ipak, tokom svog rada otkrivam da se ljudi jako plaše svega, nekako su zarobljeni u strahu- plaše se da ostanu bez posla, plaše se uspeha, plaše se neuspeha, plaše se da vole, plaše se da budu srećni, plaše se da budu ostavljeni.. plaše se istine,ljubavi, kretanja..a najviše toga da se menjaju!

A taj strah parališe našu životnu energiju. Toliko smo uplašeni da nešto ne izgubimo, tako bolno zakačeni za ono što imamo…da zaobilazimo istinsko življenje.

Sasvim je u redu bojati se onog što stvarno ugrožava naše dobro, ali primarno je oslobadjanje od starih, unutrašnjih strahova koji nam smanjuju kvalitet života.

Suzbijeni, neotpušteni strah potpisuje se po našem čitavom telu u vidu stisnutog grla, ukočenih ramena , stisnute vilice, bora ma na čelu ili ukočenih kukova i kolena. Osećaji nisu ni negativni ni pozitivni…oni su jednostavno izraz energije. Strah je na površini naseg Jastva, ljutnja je nesto dublje, ispod je tuga pa onda radost i saosećanje. Oni su u našem sredistu. Svaki nivo mora slobodno da cirkuliše da bismo mi tekli sa životom. Ne moramo da se plašimo samog straha, ne moramo ni da ga se stidimo. Ono sto je potrebno, jeste da mu posvetimo dužnu pažnju, osvestimo ga i iskustveno proživimo – isprocesuiramo ga. Jer, strah je životno koristan osećaj. Imanentan je našoj ljudskoj prirodi. Izbegavanje tuge čini nas površno srećnima. Tako mnogi ljudi žive živote tihog očaja.

Što reče jedan pesnik :” Sve je odveć tužno da bi bilo ružno. I to što smo krhki, i lako ranjivi i što smo tako nesigurno živi. Sve je to baš lepo, jer kakvo je da je, drugo nam ništa ne preostaje”.

Tatjana Cvetković, psiholog

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button