Zavolela ih je cela Srbija: Niški dvojac bez kormilara

Godinama su jedan drugom velika podrška, isto tako jedan drugog najoštije kritukuju. Čitavu deceniju na sceni dele dobro i ono manje lepo, poslednjih godina osvajaju neke nove scene uz nacionalnu popularnost. Upravo ove godine obeležavaju jedan 15 a drugi 25 godina glumačkog staža i slažu se da je gluma lepa, teška, izazovna i puna odricanja. Gluma je kažu istinska ljubav prema životu, jer je glumački život pun životnih odluka i sazrevanja – a sva ta sazrevanja moraš da iskoristiš na pravi način, precizan je jedan od njih.

Toma Bibić i Dejan Gocić, niški glumci Pozorišta lutaka su umetnici koji svakodnevno pomeraju granice… najčešće sopstvene jer to im ide najbolje. Sa svakom novom ulogom sazrevaju i kao glumci i kao ljudi, bivajući sve bolji na sceni, barem tako kažu oni koji ih poslednjig godina gledaju na velikim ekranima, iako su ih poznavali i ranije. Njihova popularnost danas kao da „vredi više“. Oni na to dodaju da uživaju u radu, jer je glumac, bogat samo dok stvara i nadograđuje se znanjem i umećem.

Jednako im prijaju lutkarske predstave, gde su domaćini, jer je Pozorište lutaka Niš njihovo matično pozorište. Oni ne kriju da vole i redovni repertoar Narodnog pozorišta ali od svega više vole da igraju mjuzikle.

“Ja volim velike predstave sa puno ljudi na sceni, sa orkestrom i koreografijom jer u mjuziklu glumac može da pokaže sve svoje talente, pevačke, glumačke i igračke. Mi imamo i taj lutkarski talenat a to svima nama predstavlja izazov jer znamo da publika to voli. Generalno više volim vesele predstave , nego drame. Radije igram neku komediju, jer sebe doživljavam kao komičara. Profesori su mi ranije govorili da mi se oči smeju i da imam urođeni osmeh, zato valjda sebe ne mogu da zamislim u tragediji. Zato sam možda od početka u lutkarskom pozorištu”, kaže Dejan Gocić.

Posle četvrt veka glumačke karijere on bi da igra i vodvilje, koje nije do sada, otkriva.

Ovi popularni niški glumci, poslednjih godina dobijaju i zapaženu nacionalnu popularnost jer su sve češće deo velikih projekata u glavnom gradu. Ostvarenja u kojima su uzeli učešće, emitovana su na brojnim međunarodnim festivalima ali i televizijama sa nacionalnom frekfencijom.

“Mislim da kao glumac treba da me ima svuda. Moram da igram i u pozorištu, serijama i na filmu…svaki posao mora da se prihvati ne zbog para već zbog toga da se kao glumac oprobaš. Svako mora da vidi i zna šta sve može. Meni je drago da se tržište otvorilo i okrenulo prema glumcima iz unutrašnjosti. Kastinzi su postali dostupniji i negde smo se Dejan i ja dobro snašli”, kaže uz osmeh Toma Bibić.

Povećanu popularnosti prvi put doživeli su u svom pozorištu i kažu to im je bilo najinteresantnije.

“Kolege iz administracije su mi pomenuli da su me gledali u seriji. Meni je to bilo vrlo simpatično jer nas ti ljudi gledaju tu svaki dan a opet im je bilo interesantno da nas gledaju na TV-u u nekim drugim ulogama. Komšinice koje zovu moju mamu da kažu da su me gladali u nekoj epizodi, apotekari, prodavci, prijatelji…svi imaju reči podrške za ono što radimo i to me raduje”, kaže Bibić.

Međusobno se bezrezervno podržavajući, jedan drugom rado udele i po koju kritiku, jer su sigurni da im to pomaže da budu bolji.

“Ono što je najlepše je to da to što radiš jeste primećeno, manje je bitno da li si zaradio brdo para, jer niko od nas nije. Lepo je kada postoji potvrda tvog rada i kada ljudi vrednuju to”, ističe Toma.

Ovi niški glumci stoje rame uz rame sa glumcima iz prestonice i razlike nema. Dodaju da su lepo prihvaćeni „gore“.

“Nemamo mi problem sa prihvatanjem u Beogradu, već ovde među sobom”, kaže Dejan uz osmeh.

On dodaje da na jugu ljudi misle da će ih neko u glavnom gradu tretirati drugačije. On tvrdi da to nije tako i da su oni vrlo lepo prihvaćeni kada odu poslom u glavni grad.

“Mi malo na jugu preterujemo sa tim da smo skrajnuti. Ni u jednom trenutku nisam osetio tu podrugljivost. Radimo u Beogradu sa najvećim glumačkim imenima, oni nas oslovljvaju sa “kolega”. Bilo mi je malo čudno u početku i to što ti neko donese kafu i ne moraš sve sam, kao u Nišu. Nisam navikao na takvo titranje ali prija. Prihvataju nas super, saradnja i komunikacija su vrhunski. Mi smo malo opterećeni time da nas neko gleda drugačije gore ali prosto nije tako. Postavlja se pitanje zašto nema više niških glumaca u Beogradu, neće niko da nas zove ako se mi sami malo ne aktivramo. Javljamo se na kastinge i nije nam problem da sa mladim kolegama prolazimo kastinge, budemo nekad odbijeni pa ponovo konkurišemo. Takvo je vreme, ima puno glumaca i moraš sam da se organizuješ i nađeš dodatni posao”, iskren je Gocić.

Možda bi i više gledali ove niške glumce u domaćim serijama i filmovima ali ih za veće angažovanje sprečava i obaveza prema Pozorištu lutaka u Nišu. Gostujući su glumci Narodnog pozorišta u Nišu, a neke uloge prosto jako priželjkuju. Opera im nije strana i upravo jedna nova sprema se u Nišu.

“Imao sam tu divnu sreću da radim i operu u Nišu, to iskustvo… kada ceo orkestar ispod nogu svira, to se pamti i nosi neku posebnu draž”, kaže Toma

“Niška publika voli operu, imali smo jednu operetu i jednu operu za poseldnjih deset godina i onda se stalo sa tim. U najavi je jedna nova ali neću vam otkrivati više detalja. Samo znam da će do juna biti nešto novo”, kaže Dejan.

Opera koja se sprema na leto biće deseta kostimografija, Dejanu Gociću. On je do sada radio kostime za sve opera i mjuzikle koji su rađeni u Nišu, osim poslednjeg koji je nadavno imao premijeru.

Rado se sečaju mjuzikla „Violinista na krovu“ koju je tada prvi pripredio i izveo Desimir Stanojević.

“Toliki broj ljudi na sceni…preko sto ljudi je bilo samo na sceni i evo sada se ponovo desilo isto. Mogu samo da zahvalim Desku. Publika uživa u tome, ceo grad priča o tome, bilbordi po gradu – to je pozorište, to se živi i to bi voleo da se dešava svakog dana. Da, nema dovoljno para, ali nikada nema para… to je ta fina energija teatra koja bi trebalo da se oseća u Nišu svakog dana, jer naš grad to zaslužuje. Svi pohrle u pozorište jer ta fina energija nekako struji gradom. Nadam se da ćemo doživeti ponovo redove ispred blagajne koje pamtimo ranijih godina. Da doživimo ponovo da piše RASPRODATO”, kaže Toma Bibić koji dodaje da je bio svedok lepih dešavanja kada su u pitanju mjuzikli u Nišu i evo opet se ponavljaju sa mjuziklom „Neki to vole vruće“.

Zajedno su pripremali i osvežili predstavu „Patkica žutkica“ za 60. rođendan pozorišta. To je kažu bio poklon njihovom pozorištu. Toma je bio zadužen za adaptaciju teksta a Dejan za režiju. Ta predstava je prva predstava za decu, roditelji koji su dolazili nekada, danas dovode decu.

Toma kaže da je zadovoljan dijapazonom uloga kroz svoj deceniju i po dugačak glumački staž. Različite prilike u njegovom matičnom pozorištu pružile su mu mogućnost da prođe različite sisteme igranja.

Dejan i Toma jesu zahavlni svom matičnom pozorištu koje kažu ima puno razumevanja za njihova dodatna angažovanja, ali se oni trude da to ne zloupotrebljavaju.

Sa pojavom novih tehnologija gluma nije ostala po strani, ovi glumci tvrde da nije težak posao deci i pored postojanja svih mogućih tehnologija, ponuditi priču i doživljaj na pravi način. Te dve stvari su već prilično pomirene – tehnologija i pozorište.

“Ljubav je ista ljubav, prijateljstvo je isto prjateljstvo i svi poblemi nažalost isti. Ne doživljavam  ja to da nove tehnologije prete pozorištu na uštrp publike, jer je teatar uvek opstao. Ono što jeste problem je to što teatar ne ide u korak sa novim tehnologijama ali to je pitanje para. Mi pratimo teatar u Bugarskoj koji grabi napred, oni imaju i lutkarske predstave za odrasle i to što tamo možete da vidite  je za svaku pohvalu. U Beogradu počinju da primenjuju nove tehnologije mi u Nišu ćemo ipak malo sačekati“, komentariše Bibić.

Postoji tehnička saradnja između dva niška pozorišta, ali ono što ova dva teatra najbolje povezuje su ljudi i dobri kolegijalni odnosi.

“Pozorište funkcioniše na divnom principu X faktora, ukoliko postoji svi to volimo. Taj X faktor drži sve nas prikovane za scenu, što nas je pre svega i inficiralo pre mnogo godina. Siguran sam da i publika dolazi jer to i nju drži, zato nam se svi oni i vraćaju”, kaže Bibić.

Četvrt veka igranja na sceni je za Dejana Gocića obaveza da svakog dana pruži više, to mu poslednjih godina polazi za rukom jer želi i radi na tome da se stalno nadograđuje. Uvek sebi postavlja nove ciljeve ispitujući svoje granice.

“Dešava se svima nama da godinama igramo istu predstavu, u jednom  trenutku postajemo “nepodobni” jer prosto naše telo, glas zahtevaju neke druge uloge koje bi bolje nosili. Baš kolega Toma mi je skrenuo pažnju jednom da ja više nisam za neke uloge. Da, tada je bio u pravu i ja sam prelomio. OK, dobro je ali moram da radim još nešto drugo. Nikako ne ide da igram princa u mojim pedesetim. Onda smo polako učili na setovima kako se to snima za serije i filmove, korigovali sebe…krali zanat od kolega. Postao sam vremenom nezadovoljan i to je bio znak da moram da radim nešto novo”, kaže Gocić.

Pored velike želje glumaca da se niški teatri dodatno osavremene, želja ovih Nišlija je i da ansambli u Nišu budu podmlađeni. Ima toliko talentovanih mladih glumaca i svi su oni dobrodošli. Svakodnevno se govori o tome, ali malo toga se uradi jer prosto nema para. Na insistiranje ansambla neki novi mladi članovi pozorišta već spremaju novu predstavu, a i to je kažu išlo teško. Upravo pred premijeru pojačali su glumačke redove.

„Lutkarsvo u Srbiji je zapostavljeno i gleda se kao niža grana umetnosti. Niko nije uspeo da napravi školovanu klasu lutkara. Mladi glumci isto imaju problem da dođu kod nas u Pozorište lutaka. Svaki mladi glumac koji dođe kod nas u lutkarsko pozorište mi moramo da ga čuvamo kao malo vode na dlanu”, kaže Dejan.

Većina niških lutkara ima diplomu sa Univerziteta u Sofiji, upravo tamo se spominje naša srpska škola lutkarstva – gde smo se u međuvremenu izgubili, ostaje pitanje.

Gospodin Zoran Lozančić je veoma zaslužan za puno toga lepog što se dešava i radi u niškom lutakstvu, ističu ovi glumci čije je karijere obojio ovaj daroviti čovek.

„Odlično smo sarađivali. On je jedan od najuspešnijih, veliko ime za lutkarstvo u Srbiji, ali je on priznat ne samo u Srbiji već i u čitavom region“, ističu ovi glumci.

Prvi projekat, onaj profesionalni bio je za Tomu Bibića još davne 2007. godine upravo u režiji Zorana Lozančića – Mali princ.

“To je za mene bio pravi, živi Mapet šou koji sam ja puno voleo. To se na probi odmah primilo za mene”, kaže Bibić.

Kasnije je u naše pozorište stiglo još pet, šest mladih glumaca, a danas tek posle deset godina dobili smo još mladih ljudi.

“Prosek u našem pozorištuj je 50 godina, najmlađa glumica ima 38, za dečije pozorište je to mnogo, gde je sve manje lutaka a sve je više igre na živo”, kaže Gocić.

U predstavi „Kornjača i zec“ je ispričana čitava njihova priča, tvrde ovi glumci jer se tu govori o arhi neprijatelju i arhi prijatelju za kojim svi tragaju.

„Tu smo uneli sebe potpuno. Mi nekada podcenimo decu koja aktivno učestvuju. Roditelji često sami određuju da li će nešto deci da se svidi ili ne, često i pogreše. Treba pustiti decu da sama izaberi šta im se dopada“, ističe Toma.

I dok Dejan dodaje da je lepo nekada promeniti ekipu, žanr…scenu žurno su se spremili i otišli pred najmlađu nišku publiku a tosu školarci.

Uveliko se sprema nova predstava „Pop Ćira i pop Spira“ a sigurno ćemo ih uskoro videti i na malim ekranima i velikim filmskim platnima.

Jedno je sigurno, oni glumu „žive“ na najbolji način pokazujući da vrsni glumci stanuju i na jugu Srbije i da niški umetnici imaju šta dobro da ponude.

Tekst je deo projekta “Oni su najbolje iz Niša”, koji je sufinansiran od Grada Niša – Gradske uprave za društvene delatnosti, na osnovu konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na teritoriji te opštine za 2022. godinu.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.