Od kraja velike, Titove Jugoslavije, srpska spoljna politika nalazi se u fazi lutanja. Što je i normalno za državu koja je više puta menjala ime i veličinu, prolazila kroz ratove i sukobe.
Titova Juglaslavija po svim parametrima bila je država svetskih okvira. Počevši od ekonomije, koja je, ruku na srce, bila poluprodukt bespovratnih zajmova i kredita, pa sve do vojske, koja je činila 4. silu u Evropi. Konstantnost u spoljnoj politici, kombinovana sa velikom dozom fleksibilnosti (usled spoljnopolitičke nepredvidivosti), jedna je od važnijih stvari za razvitak i, što da ne, opstanak svake države. Najveće svetske sile, uključujući Ameriku, Rusiju, Kinu i druge, imaju vrlo precizno određene svoje spoljnopolitičke prioritete, koji se vrlo teško (da ne kažem nemoguće) menjaju. Takvi spoljnopolitički prioriteti neophodni su Srbiji danas. Najveći problem biva definisati ih, a potom ih se nepokolebljivo pridržavati. Jer, spoljnopolitičke okolnosti mogu biti izazovne s vremena na vreme.
Olakšavajuću okolnost Titova Jugoslavija nalazila je u svetskoj bipolarnoj podeli: na Istok i Zapad. U takvoj konstelaciji međunarodnih dešavanja, a uzevši u obzir političko-ekonomsku snagu, ona je mogla relativno dobro da pimpluje između ovih polova, a da, pritom, ostane nepovređena. I ne samo to, već da debelo profitira. Uzevši u obzir suštinsko nerazumevanje prirode komunističkog sistema, koji je već bio u procesu apsolviranja od strane najistaknutiji intelektualaca u Americi, želju da se što više približe SSSRu, kao i odnos snaga u borbi koja polako postaje neiscrpna, Zapad, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, upumpavao je ogroman novac u jugoslovensku ekonomiju i Titov džep. Komunistička Jugoslavija bila je veoma vredna za celi zapadni svet, a to je Tito vrlo dobro znao i koristio. Takođe, odnosi na relaciji Jugoslavija-SSSR bili su daleko od idealnih, čak i vrlo neprijateljski, a to je bila šansa koju Amerika nije smela da propusti. S druge strane, Jugoslavija je za SSSR bila mlađa, neposlušna sestrica, čija se nepokornost, zbog osetljive situacije, nije smela kažnjavati, već se morala prevaspitavati. Za razliku od Zapada, SSSR nije posedovala ekonomsku moć da bi se na sličan način dodvoravala, ali je zato njena vojno-politička moć konstantno bila na usluzi Jugoslaviji i Titu. Što je on, takođe, koristio.
Svaka međunarodna podela zahteva tampon zonu u vidu države jakih političko-ekonomskih mogućnosti, a to Titova Jugoslavija, u jednom trenutku, jeste bila. Na sreću ili na žalost. Zahvaljujući tom položaju, ona je definisala svoju spoljnu politiku, usmerenu ka balansu između Istoka i Zapada, Nesvrstanima i siromašnim državama (državama otpadnicama) kojima je bila mentor i tutor i preko kojih je širila svoj svetski uticaj.
Bilo kako bilo, jugoslovenska spoljna politika imala je prepoznatljivu notu i pečat, o kojima se i dalje piše. Uživala je dugi niz godina i koristila međunarodnu situaciju, kao mlada i perspektivna devojka u centru pažnje opasnih momaka. Prva prekretnica u slomu velike države bila je smrt „velikog“ predsednika, a potom pad berlinskog zida i slom komunizma u globalu.
Desetogodišnje lutanje, usled neprihvatanja promene međunarodnih okolnosti, Jugoslavija je provela boreći se za goli opstanak. Na samom početku postkomunističkog perioda, komunističke struje koje su finansirane direktno iz Titovog džepa, teško su podnele pad svog „centralnog trezora“. U tom trenutku, jaka i dominantna centralističko-komunistička struja, koja je činila većinu u svakom kutku države, glasala je protiv društvenog napretka, odbijajući da se Jugoslavija definiše kao zemlja u tranziciji, glasajući za haos, ratove i sukobe, iz kojih će, prvenstveno oni profitirati.
Ovom prilikom ne želim da se upuštam u sam proces raspada velike države, niti da dublje analiziram sukobe koji su na ovom prostoru nastupili.
To desetogodišnje lutanje i iskušenje završilo se padom Miloševića. Demokratska vlada imala je jako težak zadatak da celokupnu državnu političko-ekonomsku orjentaciju okrene za 180 stepeni. Vlada Dr Zorana Đinđića, do njegovog ubistva, imala je jasnu viziju. Ta vizija ogledala se u, po meni, najboljem i najsveobuhvatnijem ekspozeu koji je Srbija videla u svojoj novijoj istoriji. Jedan deo tog ekspozea kaže: „Za nepunih godinu dana, koliko je proteklo od saveznih izbora i formiranja ovog sastava Skupštine SRJ, u našoj zemlji došlo je do veoma značajnih promena. Nije se radilo samo o izbornoj smeni vlasti, već o početku dugog i teškog procesa promene samih osnova političkog i ekonomskog sistema u zemlji, za šta su naši građani pokazali svoje čvrsto opredeljenje na izborima. Jedan od osnovnih i presudnih uslova započinjanja i sprovođenja ovakvih promena bila je izmena međunarodnog položaja naše zemlje, odnosno izlazak iz međunarodne izolacije i vođenje spoljne politike koja bi stvorila što povoljnije uslove za rešavanje izuzetno složenih unutrašnjih političkih, ekonomskih i drugih priblema“, rekao je tada ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije, Goran Svilanović. (ukoliko neko želi da pročita ovaj ekspoze u celosti, na kraju teksta ostaviću link).
Državna bajka i nada u bolju budućnost trajala je sve do ubistva premijera. SR Jugoslavija tada ulazi u spoljnopolitički vakuum izazvan naglim prekidom njenih aktivnosti, koje su bile usmerene ka završetku procesa izolacije, integrisanju u međunarodne institucije i strukture i povezivanju njene unutrašnje i spoljne politike. Vlada koja je usledila, nazvao bih je prelaznom spoljnopolitičkom vladom, imala je jako težak zadatak da Srbiju održi na ovom putu. „Srbija je oduvek bila i jeste deo Evrope i zato je naša namera da naša zemlja što pre postane član Evropske unije. Ma koja stranka ili koalicija bila na vlasti u Srbiji, evropska integracija ostaje naš zajednički cilj i prva obaveza“, reči su tadašnjeg predsednika, Borisa Tadića, a ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković, nastavio je: „Članstvo u Evropskoj uniji i prioritetna saradnja sa SAD i Rusijom, glavni su strateški pravci spoljne politike koju vodim od preuzimanja funkcije ministra spoljnih poslova zajednice Srbija i Crna Gora. Zašto Brisel, Vašington i Moskva? Već za tri do osam godina, u Evropskoj uniji biće i Bugarska i Rumunija i Hrvatska i BiH i Makedonija, a možda i Turska i Albanija. Od Portugala na zapadu, pa do granica Belorusije i Ukrajine, na istoku, prostiraće se Unija zajedničkog Ustava, parlamenta, vlade, zajedničkog tržišta i budžeta, brišući istorijske, granične i razvojne barijere među državama, nacijama i ljudima. Srbija i Crna Gora ne smeju da ostanu izvan ujedinjene Evrope, jer bi posledice takve samoizolacije bile po nas i tragične i nepopravljive“.
Vlada Demokratske stranke i Demokratske Stranke Srbije, kao i demokratska vlada u periodu od 2008.do 2012.godine, hodale su po već utabanim stazama. Ovde nailazimo na dve prekretnice. Prva prekretnica jeste proglašenje nezavisnosti Kosova, a sa njom i diplomatske aktivnosti u direktnoj vezi sa tim (kao i stvaranje jedne nove nacionalističke grupacije). Druga prekretnica, a o tome sam pisao u prošlom tekstu „Diplomatija na steroidima vol.2“, odnosi se na blagu preorjentaciju srpske spoljne politike, izazvanu, pre svega, proglašenjem nezavisnosti Kosova i blagim prezasićenjem Evropskom unijom: „Mi ne oklevamo, jer mi znamo da je naša budućnost u Evropskoj uniji. Mi samo nastojimo da ostvarimo naše interese na jedan realističan, razborit i strateški način, koji uvek ima za cilj konsolidovanje naših demokratskih institucija i održivi razvoj naše ekonomije. Pored toga, Republika Srbija će nastaviti da posvećuje posebnu pažnju produbljivanju naših veza prijateljstva sa Narodnom Republikom Kinom i Republikom Indijom, koje su obe naši tradicionalni partneri, kao i sa drugim prijateljima u Aziji, kao što su Japan, Indonezija i Južna Koreja“, rekao je tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić.
Za sve to vreme vladavine Demokratske stranke, na političkoj sceni Srbije odigrala se jedna, istorija će pokazati, velika promena: nastanak Srpske Napredne Stranke.
Nakon, pomalo, neočekivanog izbornog poraza Borisa Tadića, predsednik Srbije postaje Tomislav Nikolić, a to je bio uvod u koaliciju Srpske Napredne Stranke i Socijalističke Partije Srbije i jednu drugačiju spoljnu politiku.
Od tog trenutka, pa sve do današnjih dana, srpsku spoljnu politiku karakteriše jedan istorijski pečat, sa ili bez pokrića, više nije ni bitno. Ona od svoje prethodnice, Titove Jugoslavije, uzima jedan veliki deo spoljnopolitičke orjentacije. Taj spoljnopolitički prelaz Srbiji donosi određenu širinu kojoj je Demokratska stranka težila, ali sticajem okolnosti i izbornog poraza, nikada nije sprovela. U prilog ovoj tezi idu brojni spoljnopolitički kadrovi koje Srpska Napredna Stranka preuzima od Demokratske stranke.
Ovim prelazom Srbija ne napušta svoje prethodne puteve, već postojećim stubovima dodaje još par njih: pre svega Kinu, koja postaje jedan od najvažnijih partnera Srbije i sa čijim predstavnicima se Vučić najčešće sreće (ova tema je veoma interesantna, zato što Srbija, uključujući i brojne zapadnoevropske zemlje, pristupa Novom Putu Svile, sveobuhvatnom spoljnopolitičkom konceptu NR Kine). Zatim Nesvrstane, kao tradicionalne partnere Titove Jugoslavije i na kraju Rusiju, koja je, ruku na srce, već dugi niz godina u vrhu spoljnopolitičkih prioriteta, ali joj nova srpska spoljnopolitička aktivnost sve više daje na značaju. Uz sve to, politika prema Evropskoj uniji, naizgled, ostaje ista, sa dozom arogantnosti koja je Srbiji bila više nego neophodna, arogantnosti koja nije toliko posledica veličine i snage naše države, koliko međunarodnih okolnosti, nesloge među svetskim igračima i raznovrsnosti naših prioriteta.
Srbija je posle više decenija shvatila celu suštinu trenutnog međunarodnog poretka: države, sada više no ikada, svoje vlastite interese stavljaju ispred grupnih interesa zajednice kojoj pripadaju. U tom smislu, Srbija je obnovila saradnju sa više centara (ne napuštajući Brisel), sa kojima je u političko-ekonomskim dogovorima koji, što je najvažnije, ne isključuju jedni druge. Pravi primer efikasnosti ovog spoljnopolitičkog pristupa ogleda se u ovom periodu krize izazvane virusom Covid-19, koji je Srbiji pružio aranžmane nedostupne većini država (ponajviše zbog spoljnopolitičke isključivosti, koja i dalje ostaje dominantna u svetskoj politici).
Centralizovanje spoljne politike nije krarakteristično samo za nedemokratske države. Ova teorija nema uporište u praksi već dugi niz godina. Međunarodne okolnosti previše su komplikovane i zahtevaju jedan individualistički, ali pre svega, disciplinovaniji pristup. To su okolnosti u kojima svaka greška može postati preskupa, a šteta nepopravljiva.
Ovo je početak perioda kada multilateralna diplomatija ustupa jedan deo postolja bilateralnoj diplomatiji na vrhu. A strogo kontrolisana diplomatija vremenom dobija jednu pedantnu i disciplonovanu notu, čiji razvitak i utemeljenje može biti od krucijalnog značaja u ovom vremenu haosa.
Autor: Vladimir Pešić, master politikolog
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
