Tanjin jedinstveni “Sutaž” nakit očarava i vraća u neko drugo doba

Ova tehnika se pre koristila za ukrašavanje uniformi i druge odeće i u prevodu sa francuskog znači “gajtan”.

“Sutaš je način vezivanja tekstilnih pletenica najviše tehnikom veza. Pletenice se postrance obmotavaju i uvezuju oko nekog kamena, kristala, perlica ili međusobno i formiraju neku kreaciju kojoj dajem neku upotrebnu osobinu/namenu”, pojašnjava ona.

Do sada je radila nakit za žene (ogrlice, narukvice, naušnice, prstenje, rajfove, broševe), ukrase za glavu, pojaseve… ali ne planira da se tu zaustavi sa ekperimentisanjem i stvaranjem. 

“Sada imam potrebu da radim i za muškarce i da proširim i pomešam tehniku sa drugim tehnikama. Želim još da eksperimentišem”, navodi.

Njoj ideje nadolaze stalno i tvrdi da ih je nemoguće sprečiti, ali da ono što uvek nedostaje jeste vreme da se sve realizuje ili prsti koji ponekad prosto ne slušaju ono što je um zamislio.

“Dok još nisam znala ime tehnike pronašla sam je istražujući po internetu i “samo gledala” više od godinu dana. Onda, igrom slučaja, na ulici srela jednu našu sugrađanku koja se bavila baš izradom nakita od šujtaša. Bukvalno mi je strpala materijale i alate u ruke, i rekla da probam. Jako sam joj zahvalna na tome. Videla sam da ja to mogu. Dodavala i oduzimala po sopstvenom osećaju i ljudima se to svidelo. Poželeli su da to nose i naterali me da radim to i za njih. Vremenom sam ja poželela da se tome posvetim više i evo me tu”.

Tanja kaže da se oduvek bavila nekakvim kreativnim radom- crtala, vajala, kovala, šila, kuvala, aranžirala…

Tako da i nije “čudno” kako je diplomirani inženjer građevine “zaplovio” u ovaj, ipak, malo kreativniji svet.

“Uvek je bilo pitanje kako, a ne da li može i koja će to tehnika biti. Arhitektura, koja je bila moj prvi izbor je bio za mene najprimenjeniji oblik umetnosti. Tako da sam od početka bila u zoni kreativnog. Postala sam inženjer, jer je te godine kad sam ja htela da upišem Arhitekturu: taj fakultet postojao samo u Beogradu, te godine bio najopterećeniji – sedmoro je konkurisalo za jedno mesto, ja sam položila – ali sam bila ispod crte, i u drugom ispitnom roku upisala Građevinski fakultet u Nišu. Ja i dalje volim gradjevinu i meni je ona jako kreativno polje, ali mi je sada ovog trenutka lepše da se bavim ovim kreativnim stvaralaštvom”, smatra naša sagovrnica.

Pokretničku snagu pronalazi u oduševljenju i emocijama onih kojima je kao rukotvorac nešto “stvorila”.

“Inspiraciju nalazim svuda oko sebe, u prirodi. Najčešće su to žene za koje stvaram. Tada mi je bitno da znam kakve su one. Ako to nije slučaj, inspiraciju nalazim u poludragom kamenju, odakle obično krećem da stvaram kreaciju. Dopuštam da me lepota kamena ili predmeta vodi i taj proces me ispunjava”, pojašnjava.

Njen nakit zaista nosi i njen lični pečat. 

Prema njenim rečima, jedinstven je na svoj način, po obliku, po energiji koju nosi, po tome kako se oseća kada ga stvara, što se svakako prenosi na taj predmet.

“Da pršti!”, “hoću suncokret”, “da me vide i gledaju još kada uđu u salu”, “da se zna ko je mladina mama!”, “hoću izuzetno ženstvenu”, “hoću nešto bezobrazno”… samo su neke od rečenica kojim žene opisuju ono što šta žele”, citira ih Tanja kroz smeh.

Njene mušterije ipak znaju šta žele da ponesu od nakita, bez razlike na uzrast.

“Žene koje od mene traže nakit uvek znaju šta hoće bez razlike na uzrast. Ili znaju šta sigurno neće. Dešava se da mi traže nešto po nekoj slici, ali ja im uvek kažem da ja to ne mogu da ponovim. Ne želim da ponovim. Retko kad mogu da ponovim i neki svoj rad. Kada poželim da ponovim neki svoj rad samo u drugoj boji – bude to teška borba u meni. Ono što ja sigurno radim sa “mojim ženama” jeste da ih stalno vučem preko granice zone komfora. Češće se dešava da mi popuste i dozvole da ih povedem za ruku. To što se dešava na tom putu iskoraka i krajnji ishod je naša dragocena stvar. One koje se “opiru” budu uhvaćene u klopku. Ja ih u svemu poslušam i uradim još jedan drugi komad nakita koji je baš iskorak iz te zone komfora. Kada im pokažem oba rada tu nastaje eksplozija emocija! Češće uzmu onu stvar koja ih je povukla preko. Jako sam ponosna i na sebe i na te žene”, poručuje ponosno.

Ova nadahnuta umetnica kaže da joj za jednu ogrlicu treba vremena onoliko koliko treba i jednoj ideji da se rodi, oblikuje, iskristališe i realizuje.

“Teško je jednom stvaraocu izmeriti vreme, jer je u procesu stvaranja najduže dok se sve to kuva u njemu. Onda počinjete da smišljate načine, metode, etape kako to stvoriti. Onda, nabavka materijala i alata. Onda, izbušite prste iglom i čekate da zacele. Onda, čekate da se nešto zalepi, osuši, veže, stigne poštom… Zatim da prezentujete to gde i kako treba. Onda treba da budete pregovarač… Ono što žene najčešće poručuju kod mene, ako imam sav potreban materijal i alat, obično treba nedelju dana – da se materijalizuje, osuši, proveri da li sve stoji kako treba i upakuje”.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Jewelry by Tanja Kecojevic (@lilium.crafts)

Njene unikatne radove možete videti, na Instragram stranici, povremeno u galerijama i marketima u Nišu i Beogradu i gde izlaže sa koleginicama iz Udruženja “Višnja” za negovanje tradicije.

Planira da za predstojeće leto radovi izloži i po prodajnim galerijama u turističkim mestima – Podgorica, Ulcinj, Dubrovnik, Skoplje, Ohridu i širem inostranstvu.

Tanja se prisetila i složićete se, neprocenjivog iskustva “sa terena” na gradilištima širom zemlje, ali i sveta.

“Počela sam kao student i volonter na rekonstrukciji Fabrike duvana u Nišu. Spremala sam Diplomski rad, a nove tehnologije koje sam htela da koristim u radu, su bile korištene u obnovi fabrike nakon bombardovanja, i one su me dovele na gradilište. Bilo je strašno. Jer svaki radnik tog gradilišta, tog momenta je znao više od mene. Znali su kako da hodaju po kaljavom i blatnjavom kolotragu. Ja nisam. Učila sam koliko od kolega inženjera tako i od fizikalaca, tesara, poslovođa. Čitav još jedan fakutet sam završila na gradilištima. Posle sam radila kao asistent na katedri za Konstrukcije na našem Gradjevinsko arhitektonskom fakultetu, ali me je gradilište više privlačilo. Zaposlila sam se na izgradnji puteva u tadašnjem Preduzeću za puteve “Niš” i radila na gradilištima po Srbiji – Niš, Pirot, Svrljig, Novi Sad, Mali Zvornik, Beograd na vodi, ali sam kao freelanser radila u Libiji i Makedoniji.Žena u građevini je čudo. Građevina i gradilište je tako kompleksno i sadržajno okruženje. Teško je biti čisto profesionalan, i nemoguće je isključiti emocije. Radom na gradilištu, koje se menja svakodnevno, menjate staništa, prirodu, okolinu. Svi učesnici u tome se menjaju. Pa i vi kao živ stvor. Na gradilištu se sve dešava – i svadje, i suze, i ljubav, i smeh, i svakakvi izazovi! E tu dolazi na scenu vaša kreativnost i domišljatost kako sa ljudima, kako sa zakonima, kako sa rokovima, kako sa svim resursima. Rad u Libiji je bio poseban na svoj način, jer sam ipak bila sam svoj čovek tamo i jer sam radila i živela u kulturi koja ima malo dodirnih tačaka sa našom. Izazovno! Žena u Libiji nije bila prisutna u društvenom životu kao što je kod nas slučaj. Ja sam imala ulogu pregovarača projektnog biroa iz Srbije, izvođača iz Nemačke i investitora – Libijske vlade. Bila sam u njihovim institucijama gde su žene u naboljem – sekretarice. Svima nam je bilo neobično. Naročito kada sam bila izričita da nešto mora, treba, ne sme”.

Tekst je deo projekta “Stari zanati-novo doba”, koji je sufinansiran od strane Gradske opštine Pantelej na Konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji opštine u 2023. godini.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.