„Moja majka umire od moje dvanaeste godine. Večito je nasmrt bolesna, koliko sutra će Bogu na istinu, samo se razlikuju dijagnoze i muke kojima su one praćene. Koliko sam razumela kao mala, jedini razlog što nije umrla smo mi: ne damo joj da umre. Zato joj je valjda omiljena uzrečica: pustite me da umrem.
Nas četiri, jedna drugoj do ušiju, odrastale smo sa tim njenim najavama o sopstvenoj smrti koja samo što nije, tako da nismo imale ni vremena, a ni prava, da i nas nešto zaboli. Odnosno, bolelo je i nas ponekad nešto, uostalom padneš pa razbiješ koleno, ako ne drugo, ali naše bolesti, naše prehlade, naši sinusi, slepa creva i krajnici bili su samo prolazna neprijatnosti oko koje se niko, sem nas, nije uzbuđivao.
Moja najstrašnija mora bila je dolazak noći i priprema za spavanje, kada je otac na terenu. To čudo niste videli u životu: zaključavaju se vrata našeg malenog stana, duplom bravom se zaključavaju, spuštaju se roletne, zamandaljuju prozori i po najvećoj vrućini, a onda se otvaraju svi ormani. Grlimo očeve uniforme, da se možda neko tokom dana nije uvukao u njih, zavirujemo i u šapke… što li smo i u šapke zavirivali nije mi bilo jasno, ali mama je tako rekla i to se moralo ispoštovati.
Onda legnemo da spavamo, nas četiri sve smo u istoj sobi. Jedino ja sam, sa svojih 12 godina, budna do duboko u noć. Osluškujem svaki šušanj, povlačenje vode u kupatilima oko našeg stana, krckanje kreveta u komšijskoj sobi do naše… čini mi se da sam i zvezde padalice čula, iako nisam mogla da ih vidim od spuštenih roletni. One šapke mi lebde ispred očiju, očeve uniforme se kreću kao da nad njima neko povlači konce kojima su vezane za njegovu ruku… to sam videla u malom pozorištu.
U neko doba zaspim. I sanjam, svake noći jedan isti san: penjem se uz brdo krivudavom stazom okruženom gustim ogromnim drvećem. To brdo ima ogromnu zelenu livadu na vrhu i ja jedva čekam da dođem do tog vrha. Piški mi se i ja znam da ne smem da se upiškim i da moram da dođem do jedinog drveta na toj livadi, ispod kojeg smem da piškim. Stižem, zadihana, smačem hulahopke i gaćice i…
… u tom trenutku, tačno na tom mestu mog sna koji se ponavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, upiškim se u krevetu.
Tako, sve do moje petnaeste godine.
Nisam ništa sanjala i nisam piškila u krevetu jedino kad bi otac došao s terena. A to je bilo jako retko jer je, kako su nam objasnili, on vojno lice i obučava vojnike i oni moraju da čuvaju zemlju i zato su mu uniforme uvek prljave kad se vrati jer vojska ne zna za kišu, sneg, blato i nevreme.
Ne sećam se ni da je majka ikad umirala dok bi otac bio kod kuće. Niti smo tada pretresale šifonjere i grlile tatine uniforme. Jedino tada sam mogla da se uspavam gledajući kroz prozor zvezde padalice i zamišljajući koja će od njih ispuniti moju želju. Da mi mama ne umre.
Ja ću, preživim li sve ovo što me je snašlo i od čega mi posustaju i leđa i duša, uskoro napuniti 68 godina.
Moja mama ima 89. Od kad smo tatu sahranili, živi sama. Živahna i vesela, pu,pu, lekara nije videla godinama. Umire i dalje, svaki dan.”
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
