Da li su banke u Srbiji imale pravo da klijentima naplaćuju troškove obrade kredita? Ovo pitanje postalo je aktuelno kada je protiv banaka pokrenuto više desetina hiljada parničnih postupaka pred sudovima. Advokat Marko Đorđević kaže da odgovor na to pitanje ne može da bude isključiv. Ono što je nesporno je da klijenti sporove protiv banaka dobijaju.
“Tačnije rečeno, mi ni danas ne znamo na šta se konkretno odnosi taj fantomski trošak obrade kredita i šta je konkretno tu klijentima naplaćeno. Tu leži ključ i u odgovoru na početno pitanje”, objasnio je Đorđević Niškim Vestima.
Zakon o obligacionim odnosima predviđa da banke kao finansijske institucije profit stiču od obračunate kamate. Onog trenutka kada su sudovi postali zatrpani tužbama nezadovoljnih korisnika kredita, sudska prakska je bila neujednačena. Tada se zatražio pravni stav Vrhovnog kasacionog suda kao najviše sudske istance u zemlji. Taj pravni stav nižestepene sudove ne obavezuje, ali opet, u većini slučajeva postupaju po njemu.
“Odgovor Vrhovnog kasacionog suda jeste da načelno banke imaju pravo na obradu, ali moraju da ispune jedan uslov, a to je da u Ugovoru moraju ti troškovi da budu jasno i nedvosmisleno navedeni kako korisnik ni jednog trenutka ne bi bio doveden u zabludu o kojim troškovima je reč. Ti troškovi od korisnika kredita moraju biti naplaćeni samo jednom”, istakao je advokat Marko Đorđević.
Kada dođe do suda, Đorđević kaže da banke uglavnom ostaju bez objašnjenja po kojem su mehanizmu došli do visine troškova obrade kredita.
“Nepoznat je mehanizam kako su oni došli uopšte do procenta koji se uzima klijentu za obradu kredita, ako znamo da taj procenat varira od banke do banke. Takođe je nejasno šta je to urađeno? Banka ima pravo da obračunava te troškove, ali mora stavku po stavku da obrazloži na koje troškove je otišao taj novac”, objašnjava Đorđević.
On kroz primer dva korisnika kredita objašnjava i druge nelogičnosti. Recimo ukoliko dva korisnika podnesu zahtev za kredit kod jedni banke, jednom korisniku odobre kredit, drugom ne.Troškove obrade su imali i kod jednog i kod drugog slučaja. Onome kome su odobrili kredit taj novac odbiju od ukupne sume, a klijentu kome nisu odobrili ne. Nema logike, naglašava advokat.
“Takođe nema objašnjenja ni zbog čega varira iznos troškova obrade. Zašto je ukoliko klijent uzme kredit od milion dinara i drugi recimo od 100 milina dinara, i jednom i drugom iznos dva posto, to znači da će jedan platiti 20.000, a drugi 2 miliona dinara za istu radnju.”
Tu stavku troškova obrade ima gotovo svaki kredit i ona se uglavnom kreće od 0,5 do 2,5 odsto. Đorđević je u svojoj sudskoj praksi imao i ekstremnih slučajeva, 9,49 odsto.
“Prve tužbe protiv banaka su puštene 2017. godine, tada je predlagano veštačenje na tu okolnost. Veštak ekonomske struke je zatražio od banaka da dostave dokaze o tome koje troškove naplaćuju. Banke nisu ništa dostavile. Sada se više ne predlaže veštačenje, uglavnom se spor završava na prvom ročištu, a u većini slučajeva i pre prvog ročišta”, priča Đorđević iskustva iz sudske prakse i dodaje da je sam postupak brz.
Ovi slučajevi ne zastarevaju, zato što se najpre ide na ništavost te odredbe, zatim da se po osnovu te ništavosti vrati iznos koji je banka uzela, sa određenom kamatom. Đorđević ističe da građani ne treba da se odriču svog novca čak i kada je minimalan, i kao primer naveo Nemačku koja je tužbama ovakav način poslovanja “proterala” iz svoje zemlje još 2011. godine.
“Korisnici kredita, posebno onih nižih, oklevaju da tuže banku. Kažu glupo je za 1.000 dinara. Ja onda kažem da ukoliko banka izda 10.000 kredita godišnje i neka troškovi obrade budu minimalni, koliki je to novac ukupno koji banka nelegalno stiče. Šta to znači, trebamo da legalizujemo krađu jer je “glupo” tužiti nekoga za 1000 dinara”, kaže Đorđević.
Matematika onih koji u sudnicama zastupaju građane kaže da su banke na osnovu troškova obrade kredita do sada prihodovale nekoliko desetina miliona evra. Jedini način da građani povrate taj svoj novac, koji je neosnovano naplaćen, je kroz podnošenje tužbi protiv banke nadležnom sudu, gde bi banka bila obavezana da vrati takav iznos uvećan za kamatu od dana kada je naplaćena do dana isplate takvog iznosa.
Da je navala za tužbe protiv banaka zbog neosnovane naplate obrade kredita, svedoče i natpisi koji se nalaze svuda po gradu, zalepljeni na banderama, poštanskim sandučićima, automobilima, putem kojih razna udruženja nude besplatna zastupanja u ovim sporovima i garantuju stoprocentni uspeh. Savet advokata je ipak da se klone nepouzdanih ponuda i da se, ukoliko žele da potražuju novčani iznos sa kamatom po osnovu “troškova obrade kredita” obrate stručnim licima, advokatima u koje prvenstveno imaju poverenja.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
