Početkom decembra setimo se drugog bekstva iz nacističkog logora u Nišu i onih koji su u njemu učestvovali

Nada Tomić, Milka–Lina Protić, Danica Jovović, Vidak Milović, Vladimir Jovanović i Branko Milenković. Pored njih ovo je priča o Jelisaveti Andrejević- Aneti i malom Želimiru Žilniku.

U toku leta 1942. godine, dovođenja novih zatvorenika bila su češća ali sa druge strane i streljanja su bila učestalija. Tada su prvi put bile streljane i logorašice iz ženske sobe. Iz tog razloga, počelo se razmišljati o organizovanju novog bekstva.

Jedna grupa logorašica okupljene oko Nade Tomić smislile su plan. On je predviđao napad na nemačke stražare, oduzimanje njihovog oružja a zatim sa tim oružjem odlazak u partizanske redove. Ovakav plan predočen je, novembra 1942. godine, nekolicini logorašica u sobi ali su ga one okarakterisale kao detinjast i neostvarljiv te se od njega odustalo.

Nakon toga, situacija se u logoru smirila i ideja o bekstvu je ponovo bila u drugom planu. Da je situacija zaista bila bolja, svedočio je gotovo svakodnevni dolazak doktora Velizara Pijade u žensku sobu gde se u razgovoru sa njima primetila neka čudna opuštenost i zadovoljstvo. Takođe i Nada Tomić je često govorila da sada ne treba bežati i da će ih obavestiti kada se stvore uslovi za tako nešto.

Nekoliko nedelja kasnije, saznalo se da je jedan nemački vojnik ubijen od strane partizanskog odreda te je svima bilo jasno da sledi odmazda.

Milka Protić i Nada Tomić saznale su da se njihova imena nalaze na spisku za odmazdu i da hitno nešto treba preduzeti. Spisak za streljanje video je i Vladimir Jovanović u logorskoj ambulanti. Na njemu se nalazilo i njegovo ime. Svoje saznanje podelio je sa Milkom Protić i ostalim logoršicima.

Počele su ponovo da planiraju bekstvo. U organizaciji osim Nade i Milke bile su uključene: Jelisaveta Aneta Andrejević i Danica Jovović ali i još neke logorašice iz ženske sobe. Plan su razrađivale u svojoj sobi u najvećoj tajnosti i samo je njih nekoliko bilo upoznato sa organizacijom bekstva dok veći deo nije ni slutio šta se sprema. Tada su stupile u kontakt i sa Vidakom Milovićem, krojačkim radnikom, Vladimirom Jovanovićem, pekarskim radnikom, i Brankom Milenkovićem šoferom iz Lebana kojima su predočili plan i način bekstva a sa kojim su se oni odmah složili. Plan je predviđao da se pobegne iza kupatila preko žica kada bi se na straži nalazio jedan bugarski vojnik koji je bio spreman da pomogne. Takođe, plan je predviđao i obeveznu pomoć spolja te je ovu obavezu je na sebe preuzela Nada Tomić.

Ta pomoć predviđala je obezbeđivanje makaza, kalausa i ključeva uz pomoć kojih bi lakše uspeli da pobegnu.

O planu za bekstvo i neophodnom alatu, Nada Tomić uspela je da obavesti čak i članove svoje porodice preko Blagoja Stanovića, opštinskog kočijaša. Bilo je dogovoreno da njena sestra, Cvetanka, zamesi pogaču i u nju ubaci kalaus ali se od toga odustalo zbog opasnosti da se kalaus vidi te je odlučeno da se on ubaci u teglu džema od šljiva i sa ostalim stvarima u paketu predaju Nadi. Njen brat, je upravo preko opštinskog kočijaša uspeo Nadi da doturi i makaze i time je deo plana bio uspešno izvršen.

Odluka je doneta da se beži u kasnim popodnevnim časovima, 2. decembra 1942. godine. U ovom bekstvu su učestvovale: Nada Tomić, Milka–Lina Protić, Danica Jovović, Vidak Milović, Vladimir Jovanović i Branko Milenković. Te večeri, uz pomoć Svetomira–Tome Ljubomirovića, koristeći uobičajenu šetnju, logoraši su uspeli da pobegnu. Vidak Milović je kleštima presekao žicu tako da su se kroz napravljenu rupu provukli on, Vladimir, Danica i Branko.

Danica je odmah bila ubijena od bugarskih stražara iz susedne kasarne prilikom prelaska žice, dok su Vidak i Branko uhapšeni i predati Nemcima. Nemci su najpre mislili da je sa Vidakom i Brankom pokušao da pobegne još jedan muškarac jer se zbog mraka nije dobro videlo ali i zbog pantalona koje je Danica nosila. Tek nakon skidanja njenog tela sa žice, utvrđeno je da su u ovom bekstvu učestvovale i žene. Nakon hvatanja, Vidaka su dva stražara gurala kroz logorski kompleks tako da je on jedva uspevao sa svojom drvenom nogom da se održi i da uskladi korak sa njima.

Odmah nakon što su se čuli pucnji i rafali, u žensku sobu utrčao je Đurika Gros sa komandantom logora i naredio da se svi prebroje. Tada se primetilo da u sobi nema Nade, Milke, Danice i Anete. U toku prebrojavanja, u sobu je utrčala i Aneta Andrejević sva prebledela i van sebe. Komandant je na kratko izašao iz sobe ali se ubrzo vratio. Tom prilikom je svim ženama zapretio da će biti streljane jer je nekoliko žena uspelo da pobegne. Upitao je šta ostale logorašice znaju o bekstvu, ko je bio inicijator i organizator bekstva. U sobi je nastao muk što je dodatno razljutilo komandanta logora.

Iste večeri bili su uhapšeni svi članovi porodice Nade Tomić, majka, otac sestra i brat. Takođe uhapšena je Milkina majka u Konjuši. Svi su hapšeni kao taoci. Pošto je bekstvo usledilo nekoliko dana ranije od dogovorenog vremena, porodica Tomić nije uspela, iako je znala sve o bekstvu, da napusti porodičnu kuću. Odmah nakon bekstva, svi su uhapšeni. Dva nemačka vojnika bila su i dvorištu, dvojca u su bila u kući zajedno sa šefom Gestapoa i njegovim pomoćnikom Živkovićem. Nakon detaljnog pretresa kuće, odvedeni su u logor a nekoliko sati kasnije uhapšen je i Nadin brat.

Majka Darinka i sestra Cvetanka bile su smeštene u ženskoj sobi, otac u muškoj u prizemlju dok je brat nakon saslušanja zatvoren u samici na potkrovlju.
Koliko je bekstvo uzbudilo nemačke okupacione vlasti potvrdila su i dešavanja u Specijalnoj

Policiji i Gradskoj bolnici. Iste večeri u zatvoreničkim sobama Gradske bolnice, gde su se lečili teško oboleli logoraši, došao je agent Gestapoa sa nekoliko nemačkih vojnika. Sa sobom je poneo spisak bolesnih zatvorenika i od doktora Dimitrijevića zahtevao da kaže ko je od njih u međuvremenu ozdravio kako bi ga vratili u logor ili zatvor Specijalne policije i kako bi ga tamo „pripremili“ za streljanje.

POSLE BEKSTVA

Drugo bekstvo je, kao i prvo, teško palo okupacionim vlastima. Posle bekstva nastala su strahovita maltretiranja, poniženja i streljanja u logoru. Veliki šok usledio je samo nekoliko sati nakon bekstva. Naime, na logorskoj kapiji pojavio se fijaker sa dve žene i sveštenikom u njemu.

U logor su došli sveštenik Radomir Antić, zvani pop Rade, i dve devojke iz društva
„Crveni krst“. Posle nekoliko minuta, oni su zajedno sa komandantom logora ušli u žensku sobu. U prvi mah, logorašice su pomislile da su Nemci poslali sveštenika kako bi ih ispovedao pred streljanje ali su pogrešile. Zbog nehigijenskih uslova u logoru, članovi Crvenog krsta su došli po bebu Želimira kako ko bi ga sačuvali od logorske strahote. Iako se njegova majka, Milica–Maša, protivila tome ipak je morala da malog Želimira preda svešteniku i dvema devojkama.

Ubrzo nakon preuzimanja malog Želimira, predat je na čuvanje Veri Marković koja se tada nalazila u gradskoj bolnici. Po svedočenju ove logorašice, odmah po preuzimanju malog Želimira u pelenama je pronašla ceduljicu na kojoj je pisalo da ga čuva do kraja rata dok mu se otac ne vrati. Međutim, nedugo zatim nastao je novi problem. Na predlog načelnika poljske straže, dat je oglas za usvajanje malog Želimira. Na ovaj oglas, javila se Mašina rođena sestra, Želimirova tetka, koja ga je usvojila i na taj način spasila.

Dan nakon drugog proboja logora, 3. decembar 1942. godine, nemački komandant logora naredio je svim logorašima da se postroje na „apel placu“. Tom prilikom održao je govor u kome je rekao da je do tog momenta niški logor bio „sanatorijum“ a da će tek u narednom periodu upoznati i shvatiti šta znači pravi nemački koncentracioni logor. Zbog novog bekstva, zapretio je da će ubuduće streljanja biti još učestalija i da vrlo verovatno niko od njih neće preživeti. Takođe, kao kazna bilo je rečeno da će dobijati smanjene „obroke“ i da će nekoliko puta dnevno izlaziti iz sobe i trčati u krug po logorskom kompleksu.

Međutim, uprkos pretnjama kojima su bili izloženi, najjači utisak na logoraše postrojene na apelu, ostavio je prizor ubijenih logoraša tako da govor komandanta logora niko nije pažljivo ni saslušao. Na sredini dvorišta u lokvi krvi ležala su tela Danice, Vidaka i Branka. Svim logorašima bilo je naređeno da prođu pored ovih leševa i svako ko bi tom prilikom okrenuo glavu bio bi mučki udaren od strane nemačkog stražara. Pri povratku u logorske ćelije, ispred samog logora, stražari su napravili „špalir“ i raznim pendrecima i motkama udarali logoraše po glavi i leđima. Ovakav špalir bio je čest slučaj kažnjavanja zatvorenika a često se ponavljao i nekoliko puta dnevno.

Sutradan, 4. decembra, uhapšen je Vladimir Jovanović, u kući svog brata u Leskovcu i vraćen je u niški logor. Odmah po dolasku u logor, bio je saslušan ali je od batina koje je dobio prilikom saslušanja, u nesvesti je provalio jednog zatvorenika koji je radio u kupatilu i pomogao mu da pobegne. Bio je to Svetomir–Toma Ljubomirović. Iz tog razloga, straljeni su zajedno u krugu logora.

Nakon ovog bekstva, režim u logoru je ponovo bio nesnošljiv. Prilikom svakog postrojavanja na „apelu“logoraši su prolazili kroz špalir sastavljen od nemačkih stražara dobijali strahovite batine. Psi su neprestano kidisali na iznemogle zatvorenike, porcije „hrane“ su bile drastično smanjene i proređene. Prekinut je svaki kontakt sa spoljnim svetom, nije se dozvoljavalo dobijanje paketa, hrane, čistog veša.

PONOVNO HAPŠENjE I STRELjANjE

Nakon uspešnog bekstva, Nada i Milka su se ponovo našle na slobodi. U strahu od ponovnog hapšenja odlučile su da napuste grad i spas pronađu u partizanskom odredu. Krenule su ka obližnjim planinama i u toku noći uspele da pređu na drugu obalu reke Morave. Nakon prelaska reke odlaze najpre u selo Tešica a nakon toga do sela Koprivnica. Tu su boravile nekoliko dana ali njihova želja da se priključe partizanskom odredu bila je velika te su nastavile put dalje.

Dolazeći do sela na planini Jastrebac, uspele su da se priključe odredu ali su u njemu ostale nekoliko dana. Zbog svakodnevnih marševa, nisu bile u stanju zbog iscrpljenosti i umora da prate odred, te su poslate u selo Gornja Konjuša da se odmore nekoliko dana.Njihov boravak u Gornjoj Konjuši, nije ostao nezapažen te su morale hitno da napuste selo. Pošto im je put prema odredu bio presečen, krenule su ka selu Toponici kod Natalije Mirković. Tih dana su u selu bili pripadnici Srpske državne straže.

Odmah nakon njihovog dolaska, u kuću Natalije Mirković upali su pripadnici SDS–a i uhvatili ih na spavanju. Njihovo hapšenje, izazvalo je iznenađenje u štabu SDS-a i kod samog poručnika Čede koji je videvši ih rekao: „Pazi, pazi. Koga vidim. Mi terali zeca a isterali lisicu“. Iz štaba sprovedene su najpre do Prokuplja a odatle u Leskovac.

Nakon saslušanja u Leskovcu Nada i Milka su vraćene u niški logor. Radmila Jovanović priseća se tog događaja: „Pogledala sam prema ulaznoj kapiji i videla da jedan nemački stražar vodi dve seljančica tj. dve mlade devojke obučene u seljačka odela. Zainteresovalo me je ko je to. Kako su se približavale prepoznala sam Nadu i Milku u seljačkim haljinama. Otrčala sam u našu sobu i saopštila ostalim drugaricama“.

Njihov povratak izazvao je strah u ženskoj sobi zbog mogućnosti da usled dobijenih batina ne odaju ostale drugove. Nacisti su ih zatvorili u samice na potkrovlju a prilikom saslušavanja obe su odvođene u prostoriju u blizini trpezarije. Tokom saslušanja dobijale su strahovite batine ali pošto nisu uspeli da dobiju željene odgovore, odlučeno je da budu streljane. Toliko su bile tučene da je prilikom odvođenja na brdo Bubanj, Milka Protić bila gotovo bez svesti.

Milka je nesvesno ušla u nemački automobil, dok je Nada, videvši Ljubicu (Luci kako su je Nacisti zvali od milosti) rekla: „Pozdravi mi gore drugarice i neka mi oproste.“

To su bile poslednje reči koje je izgovorila u logorskom kompleksu, ušla u nemački automobil i otišli su. Istog dana, 28. decembra, obe su streljane.

Piše: Nebojša Ozimić

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.