„Susret sa Rembrantom“

„Znam da sada razmišljaš zašto sam te pozvao. To je potpuno prirodno. Nemaš razloga da se osećaš nelagodno.”

„Inspektore”, rekao sam, „otvorite prozor, ovde je jako zagušljivo.”

„Odmah ćemo to da rešimo.” Ustao je, otvorio prozor i spuštajući se ponovo u stolicu, gotovo zapovedničkim tonom rekao: „Ajde da malo razgovaramo.”

Marko je počeo da priča o svom detinjstvu provedenom u Hecegovini i želji da postane učitelj. Ćutao sam.

„Profesore, za akciju koju pripremam Vaše ime će biti Ivan.”

Gledao sam u inspektora potpuno zbunjen. „Ivane”, nastavio je, „nemoj da me pitaš odakle su mi umetničke slike koje ću ti sada pokazati. Mene interesuje da li one nešto vrede?”

Skinuo je sa ormara nekoliko slika rađenih uljanom tehnikom i pet-šest ikona. Pažljivo sam pregledao ikone i uočio, barem na prvi pogled, da se radi o kopijama ruskih ikona iz XV veka. Rekao sam inspektoru šta o njima mislim.

Ćutao je.

Potom sam uzeo platna i pogledao ih. Jedan pejzaž privukao je moju pažnju. Bio sam sasvim siguran da je reč o francuskom slikaru Šarlu Fransoa Dobinjiju (1817–1878), iako je gotovo polovina slike bila pokrivena komadom crvenog somota.

Odložio sam slike i maramicom obrisao sitne graške znoja sa vrhova prstiju.

„Inspektore, uveren sam da je ovo delo francuskog slikara Šarla Fransoa Dobinjija, mada ne vidim celu sliku.”

„Tačno. To je Dobinjijeva slika”, rekao je Marko, „prekrio sam signaturu jer sam želeo da vidim u kom smeru će ići tvoja razmišljanja.”

Potezom ruke sklonio je somot i pred našim očima ukazao se divan pejzaž, rasplinuta obala reke.

„Ivane, odličan si, zato sam i odabrao tebe. Znam da si bio odličan student, i da si prošao mnogo sveta.”

„Verujem da vi inspektore znate puno toga o svakome koga ovde pozovete. Evo, ispred vas su četiri telefona, a to je moćna naprava.”

„Pa, u ovoj kancelariji su samo četiri”, rekao je Marko, glasno se smejući.

„Ivane, kog slikara najviše voliš?”

„Rembranta”, odgovorio sam .Učinilo mi se tada da sam video bljesak u njegovim očima.

„Odlično”, rekao je Marko.

„Ivane, ove slike koje si video samo su delić zaplenjenih umetničkih dela. Mnogo je krijumčara koji se bave ovim poslom. Moraš nam pomoći. Ako uspešno obavimo posao koji nam predstoji, možeš da uzmeš sliku koju želiš.”
„Inspektore, nisam Vam ja za to.”„Znači li to da odbijaš saradnju sa nama?”

Ćutao sam, ali je nešto ključalo u meni. Iščekivanje je prekinuo rečima: „Znamo kuću u kojoj je sakrivena Rembrantova slika. Tvoj će zadatak biti da sa jednim ’mojim’ čovekom odeš tamo i pogledaš sliku.”

„Gde je ta kuća?” pitao sam nestrpljivo. „I, samo da znate, to nije nimalo jednostavan zadatak.”

„Znam da si stručnjak za holandsku umetnost XVII veka. Posebno za Rembranta. Dođi u petak navečer kod mene i saznaćeš sve detalje.”

Stigao sam u petak u naznačeno vreme.

Marko je sedeo u svom kabinetu i pušio.„Ivane”, obratio mi se, „ovo je čovek sa kojim putuješ večeras za Rumuniju. Garantujem ti da ti se ništa loše neće desiti. Sve je isplanirano do detalja.

Ponavljam, tvoj je zadatak da pogledaš sliku, i ustanoviš na licu mesta da li je to delo original ili nije. I, to je sve.” Ruku, koja mi je mahinalno krenula ka telefonu, Marko je zaustavio.

„Srećno”, rekao je Marko isprativši nas do izlaznih vrata. Izašli smo u noć koja je mirisala na lipu, i seli u belu „džetu” beogradskih registarskih tablica.

Put i neizvesnost, bili su pred nama. Savladan strahom jedva sam disao.

Dugo smo putovali, a da ni reč nismo progovorili.

„Možeš da spavaš ako želiš”, bile su prve reči koje je izgovorio „Markov čovek”.

„Hoću”, odgovorio sam i prešao sa prednjeg na zadnje sedište auta. Ne znam koliko je vremena prošlo od tog trenutka do časa kada se „džeta” zaustavila.

Pomislio sam da čovek želi da se olakša. Pogrešio sam. U auto je ušao krupan čovek i počeo da razgovara sa „Markovim čovekom” na rumunskom jeziku.

Pratio sam napregnuto tok razgovora, nastojeći da sklopim priču. Posle izvesnog vremena mnogo toga mi je postalo jasnije.

Moja uloga je bila izuzetno delikatna.

Čovek koji je ušao u auto bio je naš „vodič” do kuće u kojoj je bila sakrivena Rembrantova slika. „Markov čovek” je bio zadužen da, ako ja potvrdim da je platno original, uzme isto, savije ga u rotulus i stavi u „džetu”, u prostor koji je za to bio pripremljen.

Kad se auto ponovo zaustavio znao sam da smo stigli.

Ušli smo u jednu neosvetljenu kuću, i naš se „vodič”, upalivši svetlo, odmah udaljio. Potom se čulo nekakvo luparanje, i ne mnogo iza toga on se vratio noseći u rukama sliku. Gledao sam je zadivljen. Svoje oduševljenje nisam mogao da sakrijem ali sam mojim pratiocima predložio da sačekamo dan kako bih mogao sliku da osmotrim pri dnevnoj svetlosti. Jedva da su se složili sa tim predlogom.

Dogovorili smo se da svi ostanemo zajedno do jutra, a potom da oni nekuda odu (nije bilo zgodno da „džeta” bude pred kućom) i dođu po mene oko devet sati.

Otišli su pre svitanja, a ja sam ostao sam sa Rembrantom u tuđoj kući, i tuđoj zemlji.

Bio sam potpuno siguran da je isped mene autentično Rembrantovo delo Sveta Porodica sa zavesom (57, 4 x 43 cm), iako nije bilo datirano (delo je nastalo dve-tri godine po umetnikovom dolasku u Amsterdam).

Jedva sam čekao da se vrati „Markov čovek” da ga zamolim da platno pažljivo iseče do same ivice rama. Pogledao sam na sat; bilo je još rano za dolazak „mojih” ali me je šum koji sam čuo naterao da pogledam kroz prozor. Pretrnuo sam. Bela „dačija” je lagano prilazila kući. U blizini nije bilo drugih kuća, ili ih ja nisam zapazio.

Setio sam se Markovih reči da mi se ništa loše ne može desiti, ali me ni to nije mnogo ohrabrilo.

Pratio sam njeno kretanje, napet kao struna.

Najednom auto je stao, iz njega je izašao čovek i zagledao se u tragove guma što ih je „džeta” ostavila za sobom. Potom se laganim korakom uputio ka kući. Vrata su se otvorila i naši pogledi su se sreli.

Prišao mi je sasvim blizu i pružio ruku.

Prihvatio sam njegovu negovanu ruku, dok sam drugom grčevito držao Rembranta.

Pitao me da li govorim rumunski jezik. Kada sam potvrdio klimanjem glavom, postavio je sledeće pitanje: „Kada dolazi po Vas auto kojim ste došli?”

„Za pola sata”, rekao sam. „

Šta ćete uraditi sa slikom?”, pitao je.

„Ne znam”, odgovorio sam .„Moj je zadatak da kažem da li je ovo pravo Rembrantovo delo ili nije.”„I, šta ćete reći?”„Reći ću da je ovo originalno Rembrantovo delo.”

Učinilo mi se tada da se čovek nekako tužno nasmejao.

„Jeste. Ovo je pravi Rembrant. Moja mati je Rumunka, a otac Francuz. Oboje su studirali slikarstvo u Parizu. Imali smo divnu kolekciju slika uz koju smo rasli Marijana, moja sestra, i ja, a onda su stupili na snagu nečovečni dekreti Čaušeskua i nama su oduzete brojne slike. Deo slika otac je uspeo da sakrije kod naših prijatelja i da ih vremenom prenese u Švajcarsku, gde već nekoliko godina živi sa majkom. Ja sam muzičar, Marijana je balerina u Bukureštu. Moji prijatelji su pokušali da iznesu jedan broj slika ali nisu u tome uspeli. Slike su zaplenjene na graničnom prelazu Đerdap. Ja nisam krijumčar niti sam lopov. Te slike su deo mene, deo mog detinjstva. Kada mi njih uzmu ja nikada više neću voleti ovu zemlju. Ovu Rembrantovu sliku moja mati je kupila u Parizu 1936, prodavši tom prilikom sav porodični nakit, decenijama prikupljan. Posedujem i dokument o tome, ali šta bi on sada vredeo?”

„Mene interesuje kako si saznao za naš dolazak?”

„Lako. Prijatelj koji je pokušao da iznese nekoliko mojih slika otkriven je na rumunsko-jugoslovenskoj carini na Đerdapu. Ništa više o njemu ne znam, ali verujem da je bio primoran da uputi na kuću u kojoj su bile sakrivene slike. A to je ova kuća. Ja mesecima živim u ovom malom mestu i pratim dolazak svakog automobila. Noćas sam video i vaš dolazak.”

„Hoćeš li da vidiš ljude sa kojima sam došao, hoćeš li da ih sačekaš?” upitao sam ga. „Nikako. Niko ne zna ko stoji iza zaplenjenih slika i čije su one vlasništvo.”

Izlazeći iz kuđe pružio mi je ruku u kojoj je bilo i jedno parčence papira. Ispratio sam njegov odlazak pogledom. „Moji” su došli tačno na vreme.

„I, šta sad kažeš Ivane?”, pitao me je „Markov čovek”. „Siguran sam, sada, pri dnevnoj svetlosti, da je u pitanju vešta kopija jedne Rembrantove slike”, odgovorio sam.

„Ma nemoj.” „Da, da”, rekao sam, „samo vešta kopija i ništa više. Hajde da mi ovu sliku vratimo tamo gde je i bila, ko zna, možda će jednoga dana ova kopija biti razlog našeg ponovnog dolaska.” Poslušali su me.

Istoga dana vratili smo se u K., Marko Popović je bio ozbiljan.

Njegovo ćutanje i mrko lice govorilo je sve.

Mesec dana kasnije ponovo sam o svemu tome razmišljao dok sam sedeo u vozu na putu za Bukurešt. Sa železničke stanice pozvao sam broj napisan na papiru koji mi je dao muzičar. S druge strane žice jedan nežni glas zakazao mi je susret u parku Čišmidžiu, nedaleko od hotela „Bukurešt”.

Ubrzo je stigla divna žena, prekrasno obučena i lakonoga, kako i priliči balerini. Seli smo u dno sale i započeli razgovor.

„Ovde sve vrvi od obaveštajaca i cinkaroša, ali sam ja baš ovo mesto odabrala za naš susret. Ne smemo ovde da ostanemo dugo, već smo viđeni. Ostajem još godinu dana u Rumuniji a onda odlazim, idem tamo onima koje volim.”

„Marijana”, rekao sam, „život je uvek više od pravila igre.”Ustao sam i pružio joj ruku. Dočekale su me dve nežne i bele ručice u kojima je bio jedan paketić.

„Ovo je za Vas”, rekla je, „srećan Vam put.”

U vozu sam listao Rembrantovu monografiju, Marijanin poklon. Kod predzadnje stranice primetio sam jedno zalepljeno parčence papira.

Otvorio sam pisamce koje se sastojalo od jedne jedine rečenice. Marijaninom rukom ispisani tekst doslovce je glasio: „Moja porodica je konačno srećna, ono što je mati kupila u Parizu 1936, prodajući porodični nakit, u njihovoj je kući.”

Nasmejao sam se i nastavio da gledam kroz prozor , dok je voz jurio samo njemu znanom stazom.
P.S.
Dekreti predsednika Nikolaea Čaušeskua, kojim se obavezuju građani Rumunije da predaju državi Rumuniji sve vredno što poseduju u domenu umetnosti, nisu u potpunosti ispoštovani.

Građani Rumunije imali su tri Rembrantova dela (dve slike i jedan bakrorez).

Nacionalni muzej umetnosti u Bukureštu čuva sliku Haman moli Ester za oproštaj, dok je Sveta porodica sa zavesom u privatnom posedu.

A gde je Rembrantov bakrorez? Možda će nam priča slična ovoj jednoga dana pružiti odgovor i na to pitanje.

Priredio: Prof.dr Kamenko M. Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.