Jadranka Antić Stankov odrekla se pre dve godine socijalne pomoći, na koju je imala pravo, kako bi počela da se bavi privatnim preduzetnistvom i kako bi obezbedila sebi sredstva za život. Ništa čudno, da je reč o mlađoj osobi, ali se Jadranka na ovaj korak odlučila u svojoj 58-moj godini kada joj je, kako kaže, svega bilo dosta.
Onda kada se umorila od traženja posla i zatvorenih vrata, od male plate od koje ne može da se živi i od rada na raznim mestima, koji joj nije obezbeđivao ni osnovnu egzistenciju, a kamoli radni staž. Uspela je svih ovih godina da nekako nakupi četiri godine staža za penziju. Ali zato ima trideset godina staža na Birou.
– U jednom trenutku mi je bilo dosta svega. I poslodavaca, i male plate, i sikaniranja, i danonoćnog rada bez godišnjeg odmora, slobodnih dana ili prava na bolovanje. Sela sam i razmislila: Šta ja umem da radim? Shvatila sam da umem desetak stvari, neke odlično, neke manje dobro. Sve sam stavila na papir i dobro odmerila. Izbor je pao na ručni rad. To odlično znam, i u tome ću biti dobra. Počela sam da heklam i pletem torbice u svim veličinama i od različitog materijala. Postalo mi je jasno da svi mi imamo skrivene potencijale koje, naučeni na određeni način života u prošlosti, ne koristimo. Odabrala sam kao zaštitni znak sovicu. Sve moje torbice su u obliku sovice. Tako se zove i radnja u kojoj i proizvodim i prodajem moje rukotvorine.
Jadranka se odrekla socijalne pomoci i prionula da zaradi svojim rukama za zivot. I mnogo se, kaže, bolje oseća od tog trenutka. Zato što nema većeg zadovoljstva od saznanja da ne zavisiš ni od koga, ni od čije milosti ili milostinje. A to što ima 58 godina i što u tim godinama mnogi odlaze i u penziju, nju uopšte ne brine.
– Ne mislim da sam bilo šta propustila. Nikada nije kasno ni za šta, ako čovek ima volju i želju da “zagazi”. Pa neću valjda da, kao neki, izlazim na ulicu i štrajkujem da mi neko vrati nešto iz prošlosti. Prošlost je iza mene. I nije dobra, što bih je se onda prisećala. A ne mogu ni da je ispravim. Bilo što bilo. Ali mogu da utičem na ono što će biti. Moj uspeh sa torbicama mi daje snagu da idem napred i da se svakoga dana pomerim bar za milimetar. Milimetar po milimetar i jednoga dana stigneš negde. U suprotnom stojiš u mestu i kukaš nad svojom sudbinom. To nisam želela. Moje torbice-sovice su početak mog novog života. Daju mi snagu da radim puno, da stignem do nekog mog zacrtanog cilja. A cilj mi je da jednoga dana, ne samo ja, već i drugi, meni slični, budemo okupljeni u nekom velikom tržnom centru u kojem će se prodavati ovakve stvari. Bilo bi to divno i za domaće, a zamislite samo kako bi privuklo strane kupce, turiste koji dolaze u naš grad. Nema razloga da me gledate sa čuđenjem. To su moji snovi, a snovi nisu uvek neostvarivi. I ovu malu radnjicu sam ja nekada sanjala i mislila da je nikada neću imati. Pa evo, imam je. A što ne bi sve ovo bilo u nekom malo većem tržnom centru.
Kada bi svi, posebno mladi, razmišljali na ovakav način i kada bi svi radili onoliko koliko ja tokom dana radim, manje bi kukali na državu a država bi sasvim drugačije izgledala, verujte mi. Jer država smo mi, jel tako?
Kad čovek malo bolje razmisli, ne može da se ne saglasi s Jadrankom. Država jesmo mi. I od nas zavisi hocemo li stajati pred vratima Centra za socijalni rad čekajuci milostinju i ne radeći ništa po ceo dan, ili ćemo pronaći ono zrnce u sebi, koje može da pokrene neku novu priču i otvori vrata nekom novom životu.
Jadranka Antić Stankov, rekosmo, ima 58 godina. Pred njom mogu da se postide mnogi mladi, obrazovani, puni energije i snage, ljudi….koji se prepuštaju sudbini čekajuci da im neko pomogne, da ih zaposli u državnoj firmi, ili hvatajući prvi autobus koji putuje daleko, kako bi našli svoje parče hleba i mesto pod suncem.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
