Sećanje ne bledi: Sremac je kada je izabran za člana Akademije bio zgranut

Milan Jovanović-Stoimirović je u knjizi „Siluete starog Beograda“ pisao o Stevanu Sremcu i njegovom poslednjem letovanju u Sokobanji i ispraćaju na večiti počinak.

Kod Sremca nije postojala nikakva želja za pokazivanjem ili uzdizanjem u društvu! Sremac nikako nije mogao da se menja i patio je od nostalgije za prošlim, bivšim i prohujalim. On nikada nije evoluirao u nešto drugo od onoga što je bio 1878. godine…

Ljudi su u njemu gledali spisatelja koji je Pop Ćirom zanavek izvlačio Vojvodinu od ačenja i švabećeg, bečko-srednjoevropskog životnog stila, pesnika Zone Zamfirove, autora Kir Moše Abenšalana i Kir Gerasa, književnika prvog reda i moralistu najboljeg kova. Kada je pukla vest da je izabran za člana Akademije (što mu je obezbeđivalo rang iznad profesora Univerziteta), on je bio zgranut, skoro snužden.

Pa to je starost!, uzviknuo je on, a jedan epigramatičar je na to napisao čuveni stih:

Što je tako tužan akademik Sremac? – Žali što je akademik, a ne akademac!…

U stvari, njega je obuzimala neka melanholija, neki žal za mladost. Septembra 1906. godine trebalo je svečano da uđe u Akademiju, da održi svoju pristupnu besedu i zauzme svoju „fotelju“.

On se pitao: O čemu bih ja mogao da govorim na tom skupu? Zadatkom, on je bio protiv strujanja novog vremena, a mlade generacije su ga obožavale kao romansijera i pripovedača koji je bio čitan nego iko se sa drugim razilazio!

Kako odgovara na njegovu pristupnu besedu. Ako to bude neki radikal, šta onda? Tamo ga je vrebala mučenička i neočekivana smrt izazvana banalnim razlozima, jer se inficirao na sedalu jednog banskog „prokota” (pošto Sokobanja nije imala ono što se danas zove klozet).

Do infekcije je moralo doći još pre 1. avgusta, jer je već 3. avgusta 1906. pao u postelju. Zapaljenje vena mu je izazvalo strahovite bolove, a on se hrabrio, šalio i nije shvatao svoju situaciju. Alarmirani prijatelji su uzbunili medije i javnost, cela je Srbija čekala i pratila lekarske biltene iz Sokobanja. Lekari su bili jako uznemireni javljajući da je u pitanju „Erisipelas migrans”, što je, prosto rečeno, značilo, „lutajući crveni vetar”. Sremac je s mukom održao dve vrloteške operacije, ali temperatura i bolovi nisu nikako prestajali.

Već 10. avgusta znalo se da je izgubljen, jer je dobio hipokratsku samrtničku masku, i već je više-manje zanemeo, štucajući. Sutradan se borio sa dušom i rekao da pretstavlja smrt užasnim bolovima, a tek 12. avgusta je pao u agoniju, da se istog dana u 4 časa po podne ugasi i nestane.

Utisak te smrti bio je prosto porazan. Tek tada se videlo koliko je bio voljen i šta je predstavljao.

Radikalska vlada je (preko Stojana Protića) dala 1.000 dinara u zlatu za njegov prenos u Beograd, koji mu je spremao veliki pogreb. Na taj pogreb se stekao čitav svet: Laza Kostić je došao polubolestan iz Sombora, spomrtni govor je trebalo da drža Sino Matavulj.

Sremac je sahranjen na beogradskom Novom groblju.

Pisala je „Politika ekspres“, avgusta 1982. godine.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.