Dejan Todorović je najmlađi časovničar u Nišu i oduvek je, još kao dečak, znao da će to biti njegovo životno zanimanje. Kako potiče iz umetničke porodice, otac je bio slikar, a i njegov brat se bavi slikarstvom, svi su očekivali da istim putem krene i on, ali je njegov izbor bio drugačiji.
Dodaje i da je to zanat sa hiljadu alata u kome je najvažnije strpljenje i ljubav za taj posao. Za njega satovi nisu samo mehanizmi koji pokazuju prolaznost vremena. To je stil života. Dodaje da sat govori sve o osobi koja ga nosi, da odražava njegov karakter i njegove osobine.
“Zavoleo sam satove kao dečak jer me je oduvek zanimalo šta se sve nalazi u satnom mehanizmu, šta pokreće mehanizam da radi tako precizno, pa sam počeo da rasturam satove, a onda sam vremenom to zavoleo”, kaže Todorović.
“Obzirom da potičem iz slikarske porodice, otac je slikar, a time se bavi i brat, logično je bilo da krenem očevim putem, ali ja sam odabrao ovaj zanat i sada sam prvi časovničar u porodici”.
Vođen svojom dečačkom ljubavlju Dejan je upisao srednju mašinsko-tehničku školu i smer za preciznu mehaniku. Vreme predviđeno za praksu provodio je u časovničarskoj radnji u Obrenovićevoj ulici “Hronos” kod Miće Đurđevića. Ove radnje više nema, ali je Dejan sačuvao najtoplije uspomene iz nje. Tu je, uz majstora Miće, njegova mladalačka strast prema satovima sazrevala, a on je marljivo učio. Bio je prvi učenik posle skoro 25 godina koji je upisao i završio školu za časovničara.
“Tu sam proveo tri i po godine stručne prakse u dogovoru sa školom, a za diplomski rad sam imao sat sa automatskim navijem što je u to vreme bio bum”, kaže Dejan.
“Tako sam prvo dobio školsku, a posle i esmafsku diplomu kao časovničar i to je bila odskočna daska za dalji rad i ovde i u inostranstvu. Tako sam i zvanično postao član esnafa čiji koreni u Srbiji sežu čak do 14. veka”.
Dejan je voleo satove, pa je tako voleo i da što više vremena provodi u časovničarskoj radnji. Umesto tri puta nedeljno, kako je to u školi bilo predviđeno, on je časovničarskoj radnji u Obrenovićevoj ulici boravio sve češće, pa i vikendom.
“Časovničarstvo je jedan od najstarijih zanata. Vodi se kao zanat sa hiljadu alata. Da bi neko bio dobar časovničar mora da poznaje dobro i tehnologiju, mašinske elemente, da budete zlatar, što sam u međuvremenu postao i ja jer sam završio i filigrantski zanat, kako bih ušao u suštinu zanata. Postoje satovi i od zlata, platine i ostalih plementih metala koji treba da se poprave, tako da sve mora da se zna. Radi se sa mnogim materijalima, sa čelikom i bronzom, a tu su sada i novi materijali. Tehnologija proizvodnje satova je i pre sto godina i sada ista, samo se sada koriste materijali koji su novi, silicijum, titanijum, zlato, platina, od kojih se izrađuje kućište sata”.
Posebnu pažnju u Dejanovoj radnji privlači alat koji on koristi. Sa nekom vrstom monokla na oku, paćljivo zagledam u mehanizam sata, ovaj mladi Nišlija uz pomoć pinceta i sitnih dodataka vraća u život i one satove koje su vlasnici davno otpisali.
“Pre svega su tu pincete koje su nam neophodne i koje su moji produženi prsti. Tu je i lupa koja je jako bitna jer su delovi u satu sitni i ne može da se radi golim okom. Svakako da su važni i ostali alati i mašine koje služe za izbijanje i nameštanje poluga, izbijanje rubina ako ispadnu iz ležišta.
Glavna stvar u današnje vreme je vibrograf, mašina koja služi za digitalnu regulaciju mehaničkih satova. Ja sam to prvi uveo u gradu 2008.godine jer bez toga ne bih mogao da radim prestižme modne trendove satova. To je samo deo alata, ali ima ih još i teško ih je i nabrojiti, jer sam već rekao da je ovo zanat sa hiljadu alata”.
Da je mastor svog znata Dejan potvrđuje i vlasništvom Majstorskog pisma koje je u ovom poslu od posebnog značaja.
“To je kruna časovničarstva”, sa ponosom kaže Dejan i dodaje:
“Svaki posao i svaki zanat je sam po sebi težak ii ma svoje specifičnosti. Za časovničarstvo je važno da se ima dosta strpljenja, dosta odricanja jer postoji bezbroj satnih mehanizama koje čovek mora da ima u glavi. Sredinom devedestih sam završio skolovanje i tada sam imao problem jer nisam imao te tehničke specifikacije. Dovijao sam se tako što sam molio prijatelje da mi donesu dokumentaciju iz inostranstva. Kad su se granice malo otvorile počeo sam i sam da ulažem u svoja nova znanja, odlazio sam na sajmove, doškolovavao se, forumima i treninzima za obuku za rad na novim modelima i novim kalibrima mašina”, kaže Dejan.
Svaki posao sa sobom nosi i izazove. Za Dejana je tokom svih ovih godina najveći izazov bio da u rukama drži sat koji “ima priču”, kaže on. Objašnjava da je ostao bez daha kada mu se u rukama našo sat iz tridesetih godina koji je pripadao nekom pilotu, a na popravku ga je doneo njegov unuk. Ošto majstorsko oko je istog trenutka prepoznalo vrednost koja mu se našla na dlanu.
“Tih tridesetih godina imali smo dobru avijaciju i dobre satove koje su nosili piloti. Jedan od tih satova se pre nekoliko godina našao u mojim rukama kada ga je unuk jednog od pilota, koji je nekada leteo, doneo na servis. To je za mene bilo nešto najdagocenije. Imao sam čast da radim na satu koji dok kuca priča istoriju. Inače, radim i na skupim satovima, ali da budem iskren oni nemaju tu draž kao ovaj sat iz tridesetih godina”, zaključuje Dejan Todorović.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
