Moja prva ljubav je moj školski drug. Svakoga dana se viđamo, šalimo, igramo u jednom timu košarku na fizičkom. Svi kapiraju, a mi još ništa ne preduzimamo.
Ima tu nevidljivih kočnica, možda bismo se iz drugarstva brže otkotrljali u vezu ali tu smo kao u izlogu, plašimo se reakcije okoline, plašimo se jedno drugog i ako imamo, svako za sebe, već jasne signale.
Kući mi beže misli od knjige, primećujem nema koncentracija za učenje, prelazim preko redova ali tekst mi ne dopire do vijuga.
Škola mi je jedini spas, jedva čekam da krenem, pažljivo biram garderobu i nekoliko puta proveravam svoj odraz u ogledalu usavršavajući skrivanje sreće kada ga ugledam.
U školi mi je super, on je tamo i to mi je dovoljno. Po završetku nastave odlazimo kućama, ja desno, on levo, čim se prođe glavni ulaz u školu.
Bar da smo mogli još malo usput da budemo zajedno.
Dugo je trajalo to stanje, niko se nije žalio niti je pokušao da ga promeni, sve dok nismo krenuli na maturantsku ekskurziju u Italiju.
Najveći mangupi u razredu u prevozu sede pozadi i krenuli su da zauzimaju busiju, i nas su nazad pozvali, svesni da smo to jedva čekali.
Kako li je to izgledalo u mraku zagušljivog autobusa, u zaglušujućoj galami od pesme, dozivanja i brujanja motora koji se takođe smestio kod zadnjih sedišta.
Te noći su se naše ruke prvi put namerno dodirnule, spojile se u grčevit, znojavi stisak, kao u strahu da će nam to naše neko oteti.
U mraku srećom niko nije primetio moje užarane obraze; goreli su što od stida i uzbuđenja, što od temperature vazduha koji je u dobroj meri sadržao mirise zabranjenog nikotina i rakije.
Bilo je tu i prvih, neveštih poljubaca koji su nas u trenutku potpuno udaljili od stvarnosti, poljubaca nežnih i prijemčivih, ni približno onima koje smo konstruisali mesecima u svojim nevinim, dečijim glavama.
Nije bilo mesta rečima, nekako kao u snu, kao scena ljubavnog filma, samo milina uz omiljenu muzičku numeru.
Ujutru smo stigli na granicu.
Moj prvi odlazak u inostranstvo nosio je sa sobom nova iskustva, kontrolu policije i carinika kroz autobus, putne isprave…
Onda se desilo nešto zapanjujuće, moj školski drug, od sinoć i moja prva ljubav, nije poneo pasoš i morao je da prekine putovanje.
Svi smo zanemeli.
Osećanje kao da je neko umro i tu više ništa ne možeš da učiniš. Pokušaji da potisnem tugu prelepom Italijom, Rimom, Napuljem, Venecijom, nisu uspeli.
Samo sam se pitala da li misli na mene, da li ćemo nastaviti gde smo stali ili će zaboraviti za par dana sve ovo naše.
Za to vreme on je kod kuće pisao svoju prvu i jedinu ljubavnu pesmu.
Ako je Desankina sreća lepa samo dok se čeka, u moje vreme se dugo pre veze živelo u snovima, željama, iščekivanjima, sukobu moralnih normi i zakona prirode…
Nekadašnje srednješkolsko ljubavisanje nema nikakve veze sa današnjim klinačkim avanturama.
Da li se nekada gubilo vreme ili je u svemu, pa i onom neželjenom, bilo romantičnog naboja koji je doprinosio snažnijim i dugoročnijim ljubavnim osećajima?
Piše: Silvana Josifović
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
