Kolumna

Problem se brže reši kada se o njemu priča

Tomislav Vidanović, sredovečni privlačni gospodin mladalačkog izgleda… ko bi rekao da je već otac troje dece, od kojih će najmlađi uskoro proslaviti punoletstvo, probudio se  tog dana mnogo pre svitanja, s grčem u stomaku. Bližio se datum za isplatu sledeće rate stambenog kredita… ko li ga natera da se uhvati u to vrzino kolo, pomislio je, ali šta će sad, dala baba dinar da se uhvati u kolo, sada bi dala tri da izađe iz njega, al ne daju… Deca su već navikla na to da svako ima svoju sobu i kako im sada objasniti da bi im svima život bio mnogo lakši ako bi se preselili u onu dvosobnu prizemljušu koju je nasledio od nekog dalekog dede, bar dok im kirija od izdavanja stana ne bi bar malo oporavila kućni budžet. A datum isplate ličnog dohotka visio je na dugačkom štapu koji se zvao nelikvidnost preduzeća i nemogućnost obezbeđenja kredita zbog prevelike zaduženosti.

Znao je Tomislav i za teže dane, nije da nije znao, dok je preživljavao od skromnog studentskog kredita i od ono malo krvavo zarađenog honorara preko studentske zadruge, za istovareni ugalj i utovareni cement, za neke druge poslove nije bilo vremena zbog obimnosti gradiva na fakultetu i dvosmenske nastave, ali je tada mislio samo na svoja gladna usta. A mogao je ponekad i da legne gladan, ništa mu nije falilo. Sada ih je, sa sve ženom koja je odbijala svaki ponuđeni posao čekajući da položi pravosudni ispit i da je otac zaposli u sudu,  u kući bilo petoro. A ona, ponosna, preponosna, štaviše, gorda… kako to nije primetio dok su se zabavljali, nikada mu nije bilo jasno, i kao takva nije htela ni da čuje o bilo kakvoj ideji da svog oca, uštogljenog penzionisanog predsednika višeg suda, sa odličnom penzijom, čime se i sam hvalio, zamoli za pozajmicu, čak ni kratkoročnu, kakva mu je baš danas bila neophodna kao lebac. Ma, strpeo bi se on za hleb, danima ga ne bi jeo, ali sa tom prokletom ratom malo teže stoje stvari.

Imao je on, nije da nije imao crni fond, pa kakav bi on domaćin i jedini hranitelj velike porodice bio, kada u skrivenoj pregradi novčanika ne bi imao mali crni fond, za zlu ne trebalo. Ali… to ali ga je mučilo jednako kao i dospela rata kredita: trebalo je kaparisati kafić za proslavu sinovljevog punoletstva i u njegovom crnom fondu bilo je taman toliko para. Ni evra više, nažalost. I, ne želi li da izgubi termin… Bože, kao da su sva deca iz sinovljeve generacije rođena baš ovog meseca, morao je da vlasniku kafića koji mu je već prijateljski ponudio više nego solidnu cenu, čim pre dostavi predujam. I pritom, razlika između prodajnog i kupovnog kursa evra bila je na istorisjkom maksimumu. Još jedna otežavajuća okolnost po njegov istanjeni budžet.

Smrknut, pomalo i postiđen zbog sopstvene nemoći, ušao je u kancelariju jedva čujno, nazvavši dobro jutro kolegama koji su uvek na posao stizali pre njega. Kao da on nije znao razloge: šurovali su sa sekretaricom marketinške službe u kojoj su svi radili, koja im je nabacivala gotovo sklopljene ugovore za crkavicu od 15 odsto njihovog honorara od svakog od tih poslova koje je po sistematizaciji trebalo ona sama da odradi. On nije sebi dozvoljavao da padne toliko nisko. Ili će zaraditi svoju platu sam ili neće ni raditi u novinsko-izdavačkoj firmi u kojoj je već prva u životu  njegova prijava na konkurs posle diplomiranja pozitivno rešena.

„Šta je sa tobom, izgledaš kao da su ti sve lađe potopljene?“ – pitao ga je s izrazom lica na kojem se ogledala pristojna zabrinutost za kolegu, Vidosav Marjanović, najstariji producent marketinga, koji nikada nije imao problema ni sa normom, ni sa time što plate kasne, ni sa gladnim ustima… imao je samo jedno dete, supruga mu je radila, a najbolje se kotirao kod sekretarice službe marketinga, čiju je predusretljivost u ustupanju sopstvenog posla za koji inače ne bi dobila posebne poene, bogato nagrađivao sitnim usligama i krupnim poklonima.

„Ma pusti, nije ništa, uobičajeni dnevni porodični problemi“ – odgovorio je odmahujući glavom, ne znajući ni sam da li ga je sramota ili bi trebalo da prizna svoju muku.

„Ja sam od moje prababe naučio da o problemu koji imaš valja pričati, jer se jedino kada ga kažeš može naći rešenje“ – bio je uporan Vidosav, kojem su podršku dali i ostali.

„Pa evo, kad već pitate, mada… ne znam da li je u redu… da vam kažem: hitno mi treba 25.000 dinara, samo na koji dan, ovaaaaaj… do plate.“ – slegao je ramenima, saginjući glavu.

„Jao, pa što nisi rekao juče, sinoć sam pozajmio komšiji od preko puta, znaš onog… ma da, ne znaš ga ti, svraćao je ovde neki dan kad si ti bio na terenu.“  –  reče sažaljivo Vidosav.

„Ja nemam pa da me izvrneš naopako, ne bi iz mene istresao ni hiljadarku.“ – reče Tugomir, dok je okretao brojčanik stajaćeg telefona.

Jovan je samo ćutao.

„Tako sam i mislio.“ – rekao je Tomislav Vidanović, dok je plaćao čaj uz odbijanje kusura, kafe-kuvarici Jeleni koja je, začikavale su ga često kolege, potajno bila zaljubljena u njega. Ona ga je sažaljivo pogledala, izlazeći iz kancelarije, što mu je palo najteže.

Dok je ispijao čaj, Tomislav je grozničavo razmišljao. Izašao je iz kancelarije, obišao krug oko zgrade firme, udahnuo miris tek procvetalih lipa pa se vratio.

„Prodajem!“ – mahnuo je  novčanicom od 200 evra.

Sva trojica su se uhvatila za novčanike. Najbrže je protivrednost za 200 evra izbrojao  Vidosav.

Trenutak pre nego što će novac spustiti na njegov radni sto, u kancelariju je, sva zadihana, utrčala kafe-kuvarica Jelena, s kovertom u rukama.

„Gužva, uh… u banci… uh, morala sam da čekam…  uh, izvoli. I ne moraš da žuriš s vraćanjem, proslavite bez brige punoletstvo najpre.“

Narednih pola sata u kancelariji marketing službe novinsko-izdavačke kuće moglo je da se čuje samo zujanje jedne dosadne muve i ništa više. Neprijatnu tišinu prekinuo je Tomislav, odlazeći u banku da uplati ratu.

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com