Priča o jednom (sna) lažljivom obućaru

U Krajovu sam stigao vozom poslednjeg dana decembra.

Čkiljave ulične svetiljke simbolično su najavljivale dolazak večeri. Krajova, koja u proleće zanosno miriše na bagrem, bila je pokrivena debelim slojem snega kao na slici Konstantina Kalafateanua, najznačajnijeg rumunskog slika dvadesetog veka.

Pedesetpetogodišnji profesor političke ekonomije sa univerziteta u Krajovi stanovao je u najlepšem delu grada, u prostranom, ukusno opremljenom stanu sa centralnim grejanjem, što je bila izuzetna privilegija u toj zemlji.

Karmen, njegova supruga, po obrazovanju profesor francuskog jezika, zaželela mi je ugodan boravak u Rumuniji i ponudila me da sednem za sto. Potom su seli i svi ostali: profesor, njegova supruga, ćerka i zet.

Domaćin je predložio da se „ugrejemo” čašicom „Skenderbega”.

Ubrzo je na sto izneto sve ono što je tu večeru činilo posebnom.

Sa mesta na kojem sam sedeo gledao sam na TV ekranu novogodišnji program.

Od ranih večernjih sati smenjivale su se folklorne družine i pevači rumunskih narodnih pesama.

Tačno u ponoć na TV ekranu se pojavio i predsednik Republike Nikolae Čaušesku u pratnji supruge Elene. Nikolae je na sebi imao crno odelo, belu košulju i crvenu kravatu.

Na reveru njegovog sakoa blistala je značka sa simbolima Komunističke partije Rumunije.

Dugo je čitao svoj referat pun hvalospeva o uspesima rumunske privrede.

Na svakoj stranici referata, bar po tri puta ponavljao je rečenicu kojom je pozivao građane na štednju i strpljenje kako bi jednoga dana svima bilo bolje.

Na kraju referata Čaušesku je, uz blagi osmeh, poželeo građanima sve najbolje, uveren da će formula ekonomskog napretka, koju je on smislio, učiniti Rumune srećnim.

Stvarnost je, nažalost, bila sasvim drugačija. Ekonomska situacija je tih godina u Rumuniji bila veoma teška.

U nastojanju da vrati dug međunarodnim kreditorima Rumunija je najveći deo svojih poljoprivrednih proizvoda izvozila.

Prodavnice su zjapile gotovo prazne a građani su u dugim redovima čekali da kupe hleb.

Domaćinstva su imala na raspolaganju po 30 kilovat sati mesečno.

Deca nisu znala za banane, ananas, čokolade, pomorandže (istini za volju radnicima u fabrikama su poklanjane po dve pomorandže uoči Nove godine).

Paklica „kenta” koštala je 100 leja, dok je plata profesora u srednjoj školi bila 420 leja.

Prostitucija, strogo zabranjena zakonom, cvetala je. Dame ulice nisu imale nikakav obzir; bile su upadljive, nametljive po haustorima višespratnica, po jeftinim kafanama i hotelima.

Tih sveštenica ljubavi bilo je na svakom koraku i u svako doba dana i noći. Bilo je dovoljno da platite 10 leja – i zarazite se.

Svaki Rumun je znao da su Čaušeskuovi članovi porodice, a ponajviše supruga Elena i kćerka Zoe, godinama nemilice trošili ogromne svote novca dok je narod grcao u sirotinji.

Koliko je sve bilo dovedeno do apsurda može se zaključiti iz sledećeg podatka – plata Nikolaea Čaušeskua iznosila je 18.000 leja, dok je plata radnika u fabrici bila oko 250 leja.

Retki su bili oni koji su mogli sebi da priušte letovanje na moru ili boravak u nekom od zimskih centara.

Februara 1984. proveo sam deset dana u zimskom centru Poljana Brašov (uspeo sam da preko „grane” prenesem četiri boksa „kenta” i prodam ih za 4000 leja. Imao sam para za sve što sam poželeo).

U tom otmenom zimovalištu punom stranaca, posmatrao sam u noćnom baru Zoe Čaušesku kako se naliva viskijem.

Na sebi je imala raskošnu bundu koja je prekrivala njene poluobnažene grudi.

Na samo dvadesetak koraka od ulaza u bar dva kršna momka čuvala su njen, kao krv crveni, ferari.

Porodica Čaušesku je imala i „svoju” stazu za noćno skijanje, koja je blještala svu noć, dok su kuće u neposrednom okruženju već u 21 sat bile bez struje.

Na spavanje sam otišao dva sata iza ponoći.

Kako mi san nije dolazio na oči uzeo sam sa police debelu knjigu sa crvenim koricama da je prelistam. Neka nelagoda je obuzela moju dušu nakon nekoliko pročitanih rečenica.

Shvatio sam da u rukama držim knjigu koja govori o životu Nikolaea Čaušeskua, čoveka od kojeg je drhtao svaki stanovnik ove zemlje, bogate folklorom, običajima i legendama.

Pažnju mi je privukao neobičan detalj: na osmoj stranici knjige bila je reprodukcija na kojoj je prikazan par cipela, a potom je sledila priča o Čaušeskuovom detinjstvu i mladosti.

Priča teče tako što čovek bez imena i prezimena priča drugom čoveku priču o Nikolaeu Čaušeskuu, njegovom detinjstvu i mladosti.

Saznao sam da je rođen 1918. u selu Skorničešti, da je potekao iz siromašne porodice i da je sa navršenih jedanaest godina otišao u Bukurešt da uči obućarski zanat.

Da je došao na posao u cipelama, od kojih je jedna bila skroz pohabana.

Vlasnik obućarske radnje koji je to odmah uočio, obratio se šegrtu sledećim rečima: „Leva cipela ti je skroz propala, daću ti novu. Desna neka ostane u radnji.”

„Neka bude kako kažete majstore”, prozborio je Nikolae, uzeo cipelu i stavio je u svoju torbu od kozije dlake u kojoj je obično nosio drvenu čuturicu sa vodom. U međuvremenu Nikolae je sebi popravio levu cipelu, a novu ostavio u stanu. Posle izvesnog vremena majstor je primetio da je šegrtova desna cipela iscepana.„

Možeš sada da uzmeš i onu desnu i imaš par odličnih cipela”, rekao je majstor. „Majstore”, obratio mu se Nikolae „ja sam tu cipelu nedavno dao onom čoveku sa kojim ste razgovarali da nam nabavi drva za zimu. Računam da niko neće doći u obućarsku radnju da kupi jednu cipelu”.

„Dobro si to uradio, bićeš ti jednoga dana uspešan zanatlija”, rekao je majstor.

Majstor čiji se radni vek bližio kraju, nije ni slutio da je njegov učenikdesnu (novu) cipelu odneo kući i na taj način došao do svog prvog para novih cipela. Nekoliko dana potom on ih je prodao te je, stoga, i dalje nosio stare popravljene cipele.

Vlasniku radnje je slagao da mu je rođak uzeo nove cipele za svoje dete, uz opasku da on (Nikolae) ne mora da kupuje cipele, može da ih sam sebi napravi u radnji. „Pa kada je tako, napravi sebi cipele”, rekao je majstor. I Nikolaje je sebi napravio nove cipele. Mladići iz boljestojećih varoških kuća, koji su uzimali časove francuskog jezika, nisu imali takve cipele.

Po dolasku u Bukurešt Nikolae je stanovao u jednoj maloj memljivoj sobici sa još dvojicom njegovih vršnjaka koji su radili kao nadničari. Novac uzet od prodatih cipela iskoristio je da iznajmi bolju sobu u kojoj će ubuduće sam stanovati. Tog prvog januara 1985. dok sam još mamuran ispijao kafu, pitao sam autora knjige i mog domaćina šta je hteo da kaže ovom pričom?

„Hteo sam da istaknem kreativnost i bistrinu jednog seoskog mladića. To je mladić koji je našao formulu koja mu je pomogla da se ekonomski osamostali i bude svoj čovek. Raditi, štedeti i pametno investirati znači biti uspešan. Nikolae Čaušesku je 1965. postao generalni sekretar Rumunske radničke partije i predsednik države. On je tu formulu ugradio u naš privredni sistem i samo je pitanje dana kada će rumunska privreda poslovati bez pomoći stranih kredita.”

Koncem avgusta boravio sam u Krajovi i posetio svog prijatelja. Odmah mi se pohvalio da je Rumunija vratila do poslednjeg centa dug stranim kreditorima.

„Više nismo nikome dužni, sada možemo da gradimo svoj tip socijalizma i idemo svojim putem.”

„Ne verujem da će to ići lako, Zapad neće blagonaklono gledati na jednu socijalističku zemlju koja živi bez njegove pomoći”, rekao sam.

„To je njihov problem, uveren sam da će Čaušesku naći rešenje i za taj problem”, odgovorio mi je profesor.
Iste godine,novembra meseca, u Rumuniji su izbili neredi i prolivena je krv.

Dana 22. decembra Čaušesku je sa svojom suprugom helikopterom pobegao iz Bukurešta u svoju rezidenciju u Snagovu a odatle u Trgovište, gde ih je uhvatila policija i predala vojsci.

Tri dana potom preki sud ih je zbog korupcije i genocida osudio na smrt streljanjem.

Streljanje je zabeleženo video-kamerom i taj snimak je nekoliko puta ponavljan na državnoj televiziji.

Jedan broj građana kao da je uživao gledajući ga.

Profesora političke ekonomije slomile su nesreće koje su zadesile njegovu otadžbinu i on više nije želeo da živi. Nedugo zatim je preminuo, u bolnici, od zapaljenja mozga.

Pisac ovih redaka se iz Kladova, u kojem je proživeo sedam nezaboravnih godina, preselio u Niš.

Vreme je poravnalo mnoge neravnine i danas se o Čaušeskuu (vladao je Rumunijom od 1965. do 1989) gleda drugačijim očima.

U televizijskoj emisiji (MARI ROMANI) sprovedena je anketa po kojoj je Čaušesku jedanaesti najveći Rumun svih vremena.

O tempora, o mores!

 Priredio: Prof. dr Kamenko M. Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.