Ponešto o jednom neobičnom hobiju

Pored grupisanja prema nameni poštanske marke se dele prema  vrstama papira koji je korišćen, načinu štampanja, te prema načinu kako je obavljeno zupčenje. Kako su to u stvari vrednosni papiri koje izdaje država, u nekim slučajevima je korišćen veoma skup papir. Tako je i sa vrstama štampe. Neka izdanja su bila skuplja za proizvodnju pa su radjena u manjim tiražima. Manji tiraži po nekom nepisanom pravilu magijski privlače pažnju kolekcionara.

Ovo je priča o jednom koji je to pokušao da bude.

Odlazeći u Beograd, ujesen godine 1965, ja sam bio ostavio u Kambelevcu, u očevom drvenom sanduku, stotinak poštanskih maraka u nameri da se više nikada ne bavim tim lepim ali skupim hobijem.

U oktobru, u gostima, kod sestre u Beogradu, upoznajem  Rašu, dugogodišnjeg filatelistu. Poziv da posetim njegov dom i vidim njegovu kolekciju poštanskih maraka, nisam mogao da odbijem.

U Rašinoj prostranoj, lepo uredjenoj kući, u kojoj je živeo sa sinovima Markom i Milošem, jedna soba bila je puna trofeja, diploma, zahvalnica, osvojenim na domaćim i medjunarodnim  izložbama filatelista. Njegova zbirka maraka ostavila me je bez daha. Video sam velik broj maraka, sistematizovanih prema uzusima koji obavezuju filateliste.

Filatelija je njegovo carstvo, kao što je vazduh carstvo ptice, kao što je voda carstvo ribe. „To je moj petnaestogodišnji trud“, kazao je, Raša. Zatim mi gleda u oči, pa kaže:“ Ako želiš da postaneš kolekcionar nebi trebalo da imaš neki drugi hobi, ovaj ti je dovoljan“.

Ja sam, posle nekoliko dana premišljanja, nastavio da sabiram marke. Neko vreme, tada, imao sam interesantna poznanstva u Beogradu. Tako sam do početka leta 1970, nekoliko meseci pred odlazak u JNA, imao nešto više od 900 komada. Tom broju pridodao sam i onih stotinak iz Kambelevca. Dakle, imao sam više od 1000 poštanskih maraka.

Nažalost, ja sam ubrzo napustio i želju da postanem filatelist, kolekcionar maraka. Tom zanimljivom svetu „slika“, simbola, boja i poruka, nikada se više nisam vratio. Na odluku da tako postupim, možda je uticao dogadjaj kome sam prisustvovao u Rašinom domu. Naime, jedan dugajlija, iz Mirijeva, po imenu Boško, znan jednom broju ljudi u Beogradu, kao „onaj što drži tri tezge na Cvetkovoj pijaci“, nudio je „Voji francuzu“, staru očevu kuću u Dobanovcima, za marku koja mu je nedostajala da kompletira seriju.

Meni ste to, tada, činilo jako komično. I ludo.

Petnaestak godina kasnije, ja sam ponudio svoju garsonjeru u zamenu za jedan pejzaž Save Šumanovića iz „šidske faze“. Niko se nije javio.

Uvek mi je bilo teško da shvatim da kolekcionare može nešto drugo da rastavi od njihove zbirke sem smrti. Razume se, ne govorim ja o ljubiteljima iz računa čiji razmetljiv ukus prikriva samo strast prema dobiti.  Reč je o onima koji  su dugo, strasno sakupljali umetničke predmete saobrazne svojoj prirodi. Svakome od ovih, njegova zbirka mora da se čini kao porodica i to porodica po sopstvenom izboru.

Moju nesrednjenu „zbirku“ čine poštanske marke Bugarske, Rumunije, Jugoslavije, Čehoslovačke, Poljske, SSSR-a, Danske, Holandije, Belgije, Linhenštajna, Austrije, Nemačke, Francuske, Grčke, Monaka, Malte, Turske, Madjarske, Velike Britanije, Italije, Republike Čad, Australije i Kube.

Dve najstarije marke iz ove „zbirke“, štampane su u   Čehoslovačkoj 1918. i 1923. godine.

Dok gledam tu gomilu poštanskih maraka počinjem da sa više tačnosti ocenjujem proizvod svog truda.

Priredio: Kamenko M. Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.