Na jednoj niškoj raskrsnici dva momka brišu stakla na automobilima, a na obližnjoj klupi sedi devojčica, nema više od 16 godina. Gleda šta oni rade, donose joj zarađeni novac, a ona jede suncokret neverovatnom brzinom. Otpatke pljuje na trotoar, baš ispod klupe na kojoj sedi. Posle samo desetak minuta, trotoar se više ne vidi od otpadaka koje pljuje, a ulična kanta za đubre joj je bukvalno na dohvat ruke. Pitala sam je zašto to radi…
Bar jednom mesečno setim se da pogledam u džepove jakni, sakoa i kaputa koje nosim. U svakom od njih nađe se neki papirić, omot od žvake ili bombone, najlon od otvrene pakle cigareta, flajer koji mi je promoterka dala na ulici.
Sve to uredno skupim i bacim u kantu za đubre. Kod kuće. Isti je slučaj i sa tašnama u koje se svakodnevno slivaju količine nepotrebnog papira koje čekaju pravo vreme i mesto.
I uvek se setim trenutka kada sam dobila naviku da sve što mi je u trenutku višak i nepotrebno ne bacam na ulicu.
Nisam još ni pošla u školu kada me moj dragi deda izveo u šetnju. Šetali smo do Čaira, a on mi je usput dao bombonu. Otvorila sam je, stavila u usta, a omot bacila na ulicu.
Zaustavio me i pitao zašto sam to uradila? imala sam spreman odgovor, „u blizini nije bilo kante za otpatke“.
„To nije opravdanje. Da li bi i kući bacila papir od bombone, tako gde stigneš“? , pitao me.
Naravno da ne bih, otišla bih do kante i bacila.
„Zašto taj papirić ne staviš u džep, pa kad naiđeš na kantu, a ti ga baci. Ulice ovog Grada su takođe tvoj dom, ovde živiš kao i u svojoj kući, ovde treba da bude čisto baš kao i u tvojoj sobi“, dobila sam važnu životnu lekciju.
Znam da sam postiđeno uzela omot od bombone sa ulice i stavila ga u džep od jakne i nikada više u životu ništa nisam bacila na ulicu.
Zato me je slika devojčice koja jede suncokret i pljuje otpatke po trotoaru naterala da reagujem.
Njen odgovor je bio drzak.
„Pa šta ako pljujem, ovo je ulica. Ovi iz Medijane će da počiste, to im je pos’o… Pa, šta da radim?“
Objasnila sam joj da uzme papir, stavi ga u krilo i tu stavlja otpadke, a onda sam joj pokazala i kantu koja je bila udaljena 20 santmetara od nje, koje očigledno nije ni bila svesna.
Nastavila je da pljuje istim tempom, pri tom gledajući me u oči. Kao da traži moju sledeću reakciju. Stajala sam i posmatrala je nemo, bez reči. I to je trajalo. Naše odmeravanje snaga.
Onda su prišla dvojica dečaka koji peru šoferšajbne da se uvere da niko ne „napada“ njihovu drugaricu. Bili su razumniji, rekli su da će sve da pokupe kad završe „posao“.
Sutradan je devojčica sedela na istom mestu. Ipod klupe nije bilo njenih otpadaka. Prišla sam joj i rekla:
„Jel ti nije lepše da sada sediš na klupi kada je sve čisto?“
Pokazala mi je red savršenih belih zuba i rekla:
„Jeste, jeste“…
Neke važne životne lekcije naučite u porodici, neke na ulici, bitno je da želite da učite.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
