ONI SU PROSLAVILI NIŠ: Nenad Neša Cvetković – Šta god da radite najvažnije je da to volite! (VIDEO)

„Dođi vidi Nenada Cvetkovića pa umri“, transparent je kojim su Meraklije na svakoj utakmici Radničkog bodrili svog omiljenog fudbalera, a on je njima poklanjao golove. A kako i ne bi… Visok, mršav, nemirnog duha i pokreta, čovek koji je veoma često tresao protivničke mreže. Za njega kažu da je bio trepet i strah za golmane. Fudbaler 70-tih Nenad Cvetković ostaće upamćen i po tome da je za njega fudbal bila umetnost, lopta predmet obožavanja, a najviše od svega kroz karijeru ga je vodila ljubav prema tom sportu kojem se nesebično davao.

Kaže da je bio veoma nestašan, ali ga je fudbal smirio i napravio jedno pristojno dete, kasnije pristojnog čoveka. Svoju dečačku ljubav prema lopti ostvariće u potpunosti bogatom i uspešnom fudbalskom karijerom. Svoj put ka usponu započinje u niškom „Radničkom” (1966–1972) a zatim (do 1976) igra za čuveni nacionalni tim „Partizan”, sa kojim će (1976) osvojiti i Šampionat Jugoslavije.

„To su bila vremena kada smo svi bili malo živahniji, a iz toga je krenulo druženje i sa loptom. To je period u kojem ja kroz fudbal sazrevam u ozbiljnog mladog dečka“, priseća se Nenad Cvetković svog detinjstva.

U FK Radnički je došao tako što ga je primetio ekonom Bata Popović dok je u parku igrao fudbal. Sa njim je vežbao prve fudbalske korake i odavao mu fudbalske tajne. Nakon nekoliko meseci pridružili su se i njegovi drugari, da bi nakon godinu dana amaterskog igranja dobili i prve dresove. Sa sve većim interesovanjem dece formira se i pionirski tim, koji do tada FK Radnički nije imao.

„Tada smo već sistematski počeli da radimo, da idemo na pripreme. U pionirsku školu se uključio i Gibac, koji nije bio tipičan trener, već više organizator. On je obilazio škole, prepoznavao talente, skupljao dečicu. Mi bi smo godišnje igrali po pet, šest utakmica, ne mnogo kako ne bi upropastili teren prvom timu.

Ja sam odmalena voleo da dajem golove, da igram tog napadača, iako sam bio tanan“, kaže Neša Cvetković u intervjuu za Niške Vesti.

Nakon dobre i zapažene igre u niškom klubu, veću fudbalsku rolu dobio je, nažalost kada je njemu veoma drag fudbaler i prijatelj, preteča moderne igre Jovan Anđelković preminuo od karcinoma. Nije bilo igrača koji bi se priključio špicu koji je on igrao, jer je to mesto koje je iziskivalo brzog, jakog i oštrog igrača. U Radničkom je proveo preko 20 godina, kao igrač, ali i kao trener. Odigrao je oko 350 zvaničnih mečeva i postigao više od 200 golova. Nakon FK Radnički, četiri sezone proveo je u Partizanu, na mestu centarfora. Gotovo da nije bilo utakmice da nije dao gol. Međutim, on nije bio zadovoljan svojom igrom u Partizanu, misli da je mogao mnogo više da da tom klubu.

„Igrači pre svega gledaju da te onesposobe, da te što više tuku, da ti ne daju da radiš sa loptom. Međutim, nakon dobrih igara u kojima su mi pomagali moji vezni igrači iz Radničkog, otišao sam u Partizan. Odigrao sam oko 150 utakmica i dao 97 golova. Nisam bio zadovoljan. Mislim da sam Partizanu mogao mnogo više da dam. Ja sam sve vreme u Partizanu igrao sa povređenim kolenom, to sam jedno vreme krio. Kada sam se požalio doktoru njega je bilo strah da otvara koleno, jer je mislio da možda nije menishus“, ističe Cvetković.

Ipak se ovaj Nišlija vraća u svoj grad, u trenutku kada je Radnički bio u nezavidnu situaciju i borio se za opstanak. Pomaže svom klubu, ali i majci koja je u tom trenutku bila bolesna.

Da bi bili uspešni potrebno je da volite to što radite

Kada je atmosfera u klubu dobra, kada je prisnija, kada se igrači između sebe druže, onda se lakše stiže do uspeha. Nije sve za ovog fudbalera u novcu, u tome ko je kakav ugovor potpisao, ko koji automobil vozi, što se sada događa.

„Gde god bio, ako voliš to, sve jedno da li si lekar, muzičar, arhitekta, ako ti svoj posao voliš i zadovoljan si sa njim, ti ćeš taj posao raditi dobro. Ako voliš fudbal igraćeš isto i na terenu, na ozbiljnoj utakmici i na plaži sa dečicom. Nikako ne sme da te ponese onaj drugi deo. Ljubav je osnovna stvar, osećaj da ti uživaš u tome, da ti to voliš, da ti nije težak odlazak na trening uz sve obaveze koje čovek kasnije ima. I obaveze prema porodici i deci nesmeju da umanje taj odnos prema fudbalu… Tu odustajanja nema. Ja sam fudbal doživljavao kao ljubav prema svojoj ženi, devojci. Loptu sam mazio, dodirivao, bio sam nežan prema njoj. Nisam bio od igrača koji je bio krvolok na loptu.“, otkriva nam ovaj legendarni fudbaler.

Nakon bogate fudbalske karijere, svoje bogato iskustvo i znanje počinje da prenosi na mlade talente kroz trenerski rad. U spisak njegovih ,,učenika” upisani su, sve sami uspešni fudbaleri, među kojima i čuveni Dragan Stojković Piksi i Dejan Petković Rambo.

„Zanimljiva je priča upravo za Piksija. Ja sam prolazio pored grupe dece, sećam se bila je nedelja, išao sam da kupim hleb, i u jednom trenutku na pomoćnom terenu vidim jednog malog koji prima loptu kao Maradona. Ja sam to mogao da sanjam kada sam imao 20 godina. Pitao sam golmana ko to igra, on mi je rekao škola „Moše Pijade“. Dan, dva nakon toga završavam trening sa omladincima i vidim u gomili dece koja ne igraju njega. Pozvao sam Gibca i zamolio ga da pusti malo Piksija na teren. On ga uvede u igru i Piksi za tri minuta da tri gola. Nakon utakmice potapšao sam ga po ramenu i rekao mu da će sutra da ga slikaju i registruju“, priseća se Cvetković Piksijevih prvih fudbalskih koraka.

„Pre vremena sam ga uzeo i u omladince, ali sam se bojao da ga ne povrede, jer je bio jako mali. Odigrao je izvanredno dve tri utakmice, ali smo ga ipak pustili da ima normalnu razvojnu putanju“.

Bogatu fudbalsku karijeru Nenad Cvetković krunisao je kao dugogodišnji uspešan trener u Africi, Кuvajtu, Bahrainu, Кipru. Ne žali ni za čim. Kaže, bio je skromno dete, kasnije mladić, porodičan čovek. Ima divnu porodicu, divne prijatelje, svuda u svetu, video divne lepe gradove. Bilo je i poraza i tužnih trenutaka, ali ne bi svoj život menjao i požalio ni za čim.

Nakon brojnih putovanja i mnoštva uspomena i prijateljstava koje nosi sa svih njih, danas živi u Nišu okružen svojom porodicom kao voljeni suprug, ponosan otac tri kćeri i posvećeni deka dva unuka. Za jednog unuka kaže da već radi Ronaldove driblinge. Iako je video mnoge gradove i živeo u njima ne može da kaže da su lepši, možda jesu, ali njemu je Niš draži zbog svega.

Ipak, uprkos bogatom iskustvu, u vitrini čuva samo jednu sliku, druge su pažljivo spakovane. Ta fotografija je kaže poenta neke njegove priče. Ona predstavlja začetak njegove sportske porodice. On imena tih igrača ne zna, namerno ne želi da ih zna, ali ona govori da je iza njegove priče učestvovalo još mnogo njih, dobrih ljudi, dobrih fudbalera, onih koji su im čuvali zdravlje, a bez njih ni Nenad Cvetković ni mnogi drugi uspešni sportisti ne bi postigli ono što su sada.

________________________________________________________________________________________________________________________

Tekst je deo projekta „Oni su proslavili Niš“ koji je podržan od strane Uprave za društvene delatnosti u okviru  Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.