ONI SU PROSLAVILI NIŠ: Brzim hodom do tri Olimpijade (VIDEO)

Još od malih nogu voleo je da se nadmeće u trčanju. Ljubav prema atletici nasledio je od svog oca, ali da će to baš biti brzo hodanje i da će mu to doneti učešće na čak tri olimpijade zaredom, nije mogao da pretpostavi. Kaže kao klinac, oprobao se u svim sportovima, igrao je i fudbal, odbojku, košarku, učestvovao je na krosevima… Međutim, sa ozbiljnijim trenažnim procesom nije krenuo rano.

Iako pod teškim uslovima u kojima se tada nalazila naša zemlja i gotovo nikakvim uslovima za treniranje, Aleksandar Raković postigao je zavidan uspeh u brzom hodanju i upisao se u listi najboljih atletičara tadašnje Jugoslavije. Prvi put je boje tadašnje Jugoslavije branio 1987. godine na juniorskoj olimpijadi u Rumuniji. Međutim, kako isitče, ozbiljniji rezultati su se javili 1992. godine, kada je već bio poslednja godina na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu.

Višestruki je državni rekorder, a sadašji rekord na pedeset kilometara iznosi tri časa, 48 minuta i jedna sekunda, što je u isto vreme i rekord Balkana. Ovaj rekord je Raka ostvario 1999. godine u Francuskoj.

„U vreme kada sam odskočio sa rezultatom, bilo je najgore moguće vreme, kada je počeo raspad bivše Jugoslavije, kada je počeo rat, uvedene su nam vize, inflacija… Često razmišljam i razgovaram sa prijateljima šta bi bilo da su ti rezultati došli danas, ali eto to su bila vremena koja nisu bila ni malo laka. Nije bilo lako da trenirate, ali ipak trenirate, trudite se kako biste svoj rezultate rada proverili. Ovde niste mogli, nije bilo ni neke konkurencije, znači to ste morali u inostranstvu. A teško je bilo i doći do tih takmičenja u uslovima sankcija i embarga. Natupate pod ko zna kakvim oznakama… ne možete za Jugoslaviju, ne može za Srbiju.. Sve je to trebalo izdržati i boriti se sa tim. Mi individualni sportisti smo ipak imali sreće pa smo i mogli da odemo u inostranstvo i nastupimo, što nije bio slučaj sa ekipnim sportistima“,  ističe jedan od Jugoslovenskih najboljih atletičara u brzom hodanju Aleksandar Raković.

Bio je dugogodišnji član Atletskog kluba „Železničar“. Zahvaljujući tome imao je besplatne karte za voz pa je sa svojim ocem i u najtežim vremenima mogao da obiđe celu Evropu. Kaže druga kuća mu je bila Slovačka, jer je tamo imao prijatelje. Počeo je u Atletskom klubu „Vrginmost“, jer su njegov otac, koji je inače rođeni Nišlija i pokojna majka zbog posla otišli u Hrvatsku. Tamo je oborio državni rekord, a titulu rekordera Hrvatske još uvek mu niko nije oduzeo. Vratio se u Niš i trenirao u najtežim uslovima, jer ovaj grad nikada nije ni imao uslove za trenažne procese atletičara.

„Gledam danas Čair, tu je napravljeno mnogo kilometara, koristio sam i staze prema Gabrovcu, Vukmanovu, Berbatovu. Išao sam prema Niškoj Banji, Gadžinom Hanu… I po ledu, najvećoj vrućini, kiši, treniralo se. Ako hoćete da uspete nema kiše, snega, leda, trenira se svaki dan i tu nema ko da vas sažaljeva“, priseća se Raković.

Njemu je sport omogućio jednu veliku stvar, a to je da proputuje ceo svet. Da se nije bavio sportom, u ona teška vremena i da nije putovao, bio bi, napominje, osakaćen za jedan period života. Ipak, iako mu je sport mnogo pružio sa te strane, sa materijalne nije. Živeo je kao podstanar kada je osvajao najveće medalje. Sa ove distance ističe da je novac je dolazio i odlazio, ali su ostala prijateljstva, i mnogo toga što je video, mnogo doživeo.

„Ja sam imao B normu za olimpijadu, ali nisam znao da sa njom može da se ide na velika takmičenja. Smatrao sam te 1992. godine, da karijera treba da ide postepeno. Tako sam učestvovao na svetskoj univerzijadi u Americi i to u vreme sankcija. Američku vizu sam imao na prvoj strani, to je bila sreće, pa kasnije kada bi je videle druge zemlje, nisam imao problema da dobijem bilo koju drugu“, kaže Aleksandar Raković.

Trud se isplatio, počeli su da se nižu rezultati. Evropsko prvenstvo u Geteburgu, mu menja karijeru, zatim prva olimpijada u Atlanti gde je bio deseti, sledi Sidnej, gde je bio u možda najvećoj životnoj formi.

„Na tom takmičenju između mog 11-og mesta i četvrtog delilo nas je par stotina metara, što je u mojoj disciplini zanemarivo. Neke druge stvari su bile otežavajuće okolnosti. Moj sport je možda jedini sport gde zbog loše tehnike bivate odstranjeni sa takmičenja. Mnogo je bitno i ko vam sudi i kako vam sudi. Mislim da u tim trenucima za jednoga Srbina, iz jedne Savezne Republike Jugoslavije, koja je bombardovana, narod optuživan za genocidan, gde smo kao narod toliko poniženi, da sam ja doživeo da me predstavljaju kao Srbina, ali dobrog Srbina… onda možete da zamislite“, priseća se Raković i dodaje:

„Nisam bio siguran i da sam se izborio za medalju da bi neko to tamo dozvolio, da jedan Srbin pobedi Španca, ili Italijana… Govorim realno sada kada podvučem crtu.“

Nekako su mu uvek plasmani bili blizu, a daleko. Bilo je jako teško osvajati nagrade u atletici, konkurencija je velika, to je sport broj 1 bez presedana na Olimpijskim igrama.

„Došla je ta olimpijada u Atini, gde smo svi mi sportisti bili na neki način razočarani sa stavovima Olimpijskog komiteta prema nama. Ja sam sa Pekingom završio karijeru. Imao sam normu za takmičenje, ali sam išao u svojstvu trenera. Braća Filipović su bili tamo, ja konkretno nisam njih trenirao, ali sam išao kao neko ko će tamo da im pomogne.“

U međuvremenu tu je bilo sedmo mesto na prvenstvu Evrope, tri titule prvaka Balkana, balkanski rekord, ali i mnogo titula na državnim prvenstvima.

„Ono zadnje što je meni značilo to je titula 1991. u SFRJ. Ne mogu da pričam o prvenstvima Srbije, jer znamo da nije bila neka konkurencija, tek su kasnije došli dobri takmičari… Bitno je da mogu da kažem sada kada podvučem crtu da sam bitne rezultate postizao na prvenstvima Evrope, svetskim takmičenjima, olimpijadama, a ne na nekim manje značajnim takmičenjima“, dodaje.

I sada je atletika prisutna u njegovom životu, zahvaljujući obrazovanju. Raković je profesor atletike na niškom Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja već punih 27 godina. To je za njega najveći uspeh, jer je sportsku karijeru završio 2008. godine.

„Često se pitam šta bi ja radio posle 2008. Tada sam imao 40 godina. Gde bi mene neko tada primio da radim. Verovatno bi morao da štrajkujem glađu da bi ostvario neka svoja prava. Bio sam blizu, ali nisam bio među prva tri da bi mogao da primam Nacionalnu penziju. Fakultet je moj život“, ističe ovaj uspešni sportista.

On je osnovao i Akademski atletski klub „Niš“, čiji je bio član samo dve godine. Imao je uspehe i kao trener, takmičarka Dušica Topić je pre tri godine bila deveta na Prvenstvu Evrope, imala je i dve medalje na balkanskim takmičenjima. Nenad Filipović je bio član njegovog kluba dve godine i bio je član kluba i kao olimpijac 2008. godine u Pekingu. Sada se uglavnom bazira na studente. U svojoj sportskoj karijeri upisao je i poziciju potrpedsednika Atletskog saveza Srbije.

„Fokusiran sam na studente i na fakultet jer je sve manje i manje ljudi koji hoće da ozbiljno zagrizu u atletiku.  Stari Grci su definisali atletiku, a i sam naziv joj kaže, da je to „težak fizički rad“. Ako hoćete da postignete rezultat, vi morate od mnogo što šta da se odreknete u životu i izlazaka i provoda… Ne znam koliko su danas mladi ljudi spremni da žrtvuju sve to…“, iskren je Raković.

Trenutno kaže, u Srbiji imamo Španovićku, Sinančevića, ali ako pogledamo neku masovnost vi ne možete da izdvojite desetak petnaest aktivnih atletičara koji mogu da participiraju na neko veliko takmičenje. Španovićka će uskoro da završi svoju sportsku karijeru…

„Sada imamo jednu malu Vilagoš iz Kaniže, ona ima najbolji rezultat na svetu za mlađe juniorke, međutim ti mladi nekako pariraju svetu, ali kada dođu u seniore veliki broj njih prekidaju sportsku karijeru, jedino svoju karijeru možete da valorizujete kada dođete u seniore. Mi imamo taj problem kako privući decu, ali i kako ih zadržati do seniorske kategorije.“

Roditelji već znaju da je atletika najbolji sport za razvoj motoričkih sposobnosti i da je ona baza za sve ostale sportove, deca se uključe, a onda, ili prekinu ili se dislociraju na rukomet, košarku, odbojku, na neki drugi isplativiji sport.

„Vi možete da živite jako dobro od atletike, ali morate da budete jako dobri. Ne vidim u Nišu ko bi mogao toliko da odskoči i da se toliko posveti tome da bi došao u top 10 u svetu, ili makar da učestvuje na nekom velikom takmičenju.“

Nije došlo samo do smene generacija, već i do kompletnog načina shvatanja života. Mladi danas nisu spremni da se odreknu svega zarad sporta, bar kada je atletika u pitanju. Ekipne sportove imamo dobre, ali je problem u bazičnim, atletici, gimnastici i plivanju, kaže Raković.

„Ne želim pesimistički da delujem. Deca trebaju da se uključe u sport, on utiče na socijalizaciju, i trebaju da se bave sportom pogotovo u današnje vreme kada su svi na telefonima, kompjuterima, vezani su za stolice. Roditelji treba da vide gde može njihovo dete da ostvari neki rezultat, da ne gledaju to sa stanovišta materijalnog pa da idemo sada svi u tenis jer je Novak Đoković dobar i zarađuje, a možda je to dete dobro recimo u troskoku.“

Još jedan veliki problem je što deca danas rano ulaze u trenažni proces, pa niti trener ima strpljenja, niti roditelji, a to su dva ključna faktora za dete, ocenjuje ovaj sportista, sada profesor Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja.

„Niko ne kaže roditelju, slušajte dete ima 12 godina, mi od njega očekujemo vrhunski rezultat u 21-oj godini. To je put, potrebno je desetak godina, ne može dete sa 13 godina da bude vrhunski sportista, kao što se sada dešava na Olimpijskim igrama, uvode raznorazne sportove kao što je skejbord, gde deca od 13 godina osvajaju medalje. Ali ipak, moja poruka je: Roditelji uključujte decu u sport, ali budite samo strpljivi i nemojte da forsirate, jer deca ipak nisu niti na intelektualnom razvoju, ni na motoričkom u tom periodu… to je jedno dete koje treba da ima svoj razvojni put. E tu je glavni problem.“

Voli da sedne u neki kafić i popije kafu, nekada sa društvom, a puno puta i sam. Oni koji ga vide dobace „gledaj, uživaš samo“. Interesantno… sada svi vide to, priča za kraj razgovora Raković i dodaje da kada se mučio nikoga nije bilo. Ali to je život…

Aleksandar Raković Jugoslovenski je šapion u brzom hodanju na pedeset kilometara. Tri puta je branio boje naše zemlje na olimpijadi. Vatreno krštenje imao je na olimpijadi u Atlanti 1996. godine, četiri godine kasnije u Sidneju, ali i u Atini 2004. godine. Učešće na Olimpijskim igrama obezbedio je na Međunarodnom takmičenju u Dudincima u Slovačkoj, osvojivši treće mesto.

_______________________________________________________________________________________________________________________

Tekst je deo projekta „Oni su proslavili Niš“ koji je podržan od strane Uprave za društvene delatnosti u okviru  Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.