Nišlijka Milena Marković, udata je za Meksikanca Daniela Kastilja Brionesa, i već sedam godina živi u Meksiko Sitiju. Sa njime ima i ćerku Ninu, a ovo je njeno svedočanstvo o razornim zemljotresima koji su ovog septembra pogodili Meksiko. U poslednjem, koji je dogodio 19. septembra, stradalo je 225 osoba, od kojih najviše dece, jer se na decu i učitelje srušila jedna od osnovnih škola.
Ljubavna priča Milene i Daniela počela je u Nemačkoj, da bi se ubrzo završila brakom i Mileninin odlaskom u daleki Meksiko Siti, megalopolis od više desetina miliona stanovnika.
Milena je po zanimanju arhitekta, kaže da je znala da se Meksiko nalazi na seizmičko nestabilnom tlu, te da se gradnji objekata iz tog razloga pristupa sa posebnom pažnjom, ali su ipak zemljotresi koje su ona i njena porodica preživeli u protekle dve nedelje, najjači u poslednjih sto godina.
Prvi zemljotres, 7. septembra u 23.49 zatekao ih je kod kuće, nisu spavali
„Ja nikad ne čujem seizmički alarm, nije to kao naša sirena za vazdušnu opasnost što diže iz mrtvih, nekako neupadljivo zvuči, kao alarm za auto, pa ga ni ovog puta nismo čuli. Osetili smo pomeranje tla, potres.
Ja više uopšte ne razmišljam, niti pregovaram sa sudbinom i ostalim ukućanima, od kad imam Ninu počinjem da trčim čim osetim prvi potres. Utrčala sam u Nininu sobu, uzela je u ruke i sjurila se niz zgradu. Niz stepenice je iza mene padao jedan komšija, toliko se ljudi uplaše. Ispred su ljudi plakali na ulici“, seća se Milena prvog zemljotresa.
Meksiko je izrazito trusno područje, sastanak triju kontinentalnih ploča, potresi su maltene svakodnevna pojava, ali su ljudi uvek osetljivi na tako nešto, posebno oni koji su doživeli veliki zemljotres iz ’85 godine, oni plaču kad god je zemljotres.
Taj prvi, imao je magnitudu od 8.1 Rihtera i najjači je zemljotres u Meksiku u zadnjih 100 godina.
Nije bio žrtava u Gradu Meksiko zato što je epicentar bio u moru, 600 km od grada, dok je poslednji bio u tlu, sa epicentrom na 100 km od Meksiko Sitija.
Mešici (Azteci) su grad Tenočtitlan-Mešiko podigli na pilonima na samom jezeru Tekskoko da bi ga lakše branili i kontrolisali prilaz. To i nije bilo jezero već bara. Španci su, ne mogavši da odvedu vodu i spreče neprestane poplave, baru nasuli, stvorivši tlo koje je vrlo žitko i ponaša se kao puding.
Ispod „pudinga“ je tvrda vulkanska stena pa se dolina Anaguak prilikom zemljotresa ponaša kao činija sa pudingom koju treskate ćekićem. Tlo nastavlja da se talasa čak i kada se inicijalni potres završi.
Bizarni splet okolnosti 19. septembra
„Nama se tog 19. septembra desio najbizarniji splet okolnosti ikada. Obzirom da je 19. septembar dan kad se desio i zemljotres ’85 godine (!) tog dana se uvek obavlja velika seizmološka proba pripravnosti, koja je bila u 11 prepodne.
Sve ustanove, sve škole, kancelarije, stanovi, su učestvovali u probi i u 11, posle alarma su svi izašli na ulice predvođeni agentima civilne zaštite u fosforescentnim prslucima.
Jedva su se ljudi i vratili u zgrade i na posao kad se alarm oglasio ponovo u 13:14, ovog puta zbog stvarne opasnosti.
Ljudi su se gledali zbunjeno, misleći da je reč o novoj probi… onda su svi izašli ponovo na ulicu. Niko ništa nije govorio, svi su bili krajnje zbunjeni“, objašnjava Milena Marković ovu neverovatnu činjenicu.
Zemljotres se drastično različito osetio u različitim delovima grada.
Ovog, drugog puta, stradao je deo u kome živi Milena sa porodicom, Kolonia del Valje, Narvarte, već poslovično trusna Roma i Kondesa, zato što je potres dolazio sa juga
„Ja sam se tog trenutka nalazila u našoj ambasadi koja se nalazi u Lomas de Čapultepek, što je jedna (super, super luksuzna) strana brda, reč loma to i znači, kosina brda, i položena je po zemlji, tako da se potres osetio, normalno, to je kao da vas neko ljulja u ljuljašci, drveće se ljulja, sve se drmusa, ali nije se osetio toliko.
Izašli smo ispred ambasade, vratili se unutra, nikom ništa.
Pustili smo TV , rekli su da je 6.8, to nije strašno. Znala sam da će sve telefonske veze biti zauzete pa sam preko whatsapp zvala muža, on se javio, on je bio malo više uplašen, obzirom da je prelazio autom preko mosta pa se uplašio da će auto da padne sa mosta, izašao iz auta i ostavio ga tamo.
Rekao mi je da će on prvi da stigne do Nininog obdaništa jer je bliže. U međuvremenu na chatu Ninine škole su objavili da su SVA deca u redu tako da sam bila mirna. Pozdravila sam se sa svima i sela u auto da se što pre vratim, dok ljudi nisu zakrčili sve avenije“, svedoči ova Nišlijka.
Povratak kući
Od ambasade Srbije do njenog stana ima oko 7 km, to je kao od centra do Ćele Kule. Dok se spuštala sa brda, jednim krakom čuvene avenije Reforma (treća najlepša na svetu) ispred nje su brzali pick-upovi, mama mobili, pa je pomislila da su se sigurno uplašile za decu, pa žure da ih podignu iz škole.
„Išlo je sve glatko maltene do naše kolonije kad sam počela da primećujem da nešto nije u redu. Do tog momenta nisam bila ni najmanje zabrinuta.
Na jednom od glavnih pristupa koloniji nije radio nijedan semafor, pa sam upala u gužvu, međutim dogovor je bio da Daniel prvi stigne do Nine, pa me ni to nije brinulo.
Dobrih pola sata mi je trebalo da pređem aveniju Patriotizmo i tu sam načula da se nešto srušilo i da je sva struja ugašena zbog opasnosti od požara.
U jednom momentu su ljudi počeli da se okreću i onda se sa istočne strane grada videla prvo eksplozija, a onda i gusti dim“, opisala je svoj povratak kući.
Milena je dovezla auto do parkinga između stana i škole, ostavila ga i odlučila da prvo ode kući, sve misleći da je njen muž već stigao do škole.
„Svi ljudi su i dalje stajali na ulicama što mi je delovalo čudno, ali nisam imala vremena da se zadržavam. Utrčala sam u stan i imala šta da vidim. Staklo svuda po podu, šut i malter, nema Nine, nema Daniela, kućna pomoćnica, Lola, plače. E, tu sam se već zbunila i uplašila.
Nisam ni saslušala ženu, već sam istračala tih nekih 500 m to škole, ni sama ne znajući čega me je strah. Nina i ostali predškolci su sedeli u krugu, živom zidu koje su činile vaspitačice u školskom dvorištu.
One su kukavice sve visile na telefonima, bezuspešno pokušavajući da dobiju informacije o svojoj deci, dok su eto, telima čuvale našu decu. Hvala im“, opisuje potresnu sliku.
Nina me pitala: jel si ti mama došla jer sam te ja zvala ovako: MAMAAAAA?
Kad su Nina I Milena stigle kući, Lola (kućna pomoćnica) je insistirala da je sasluša, da je stan nebezbedan, da se mnogo treslo i da mora brzo da se izađe.
„Tek tad sam krenula da razgledam šta se zaista desilo. Veliki paneli stakla na fasadi su poispadali i razbili se, zbog torzije. Skeletni sistem zgrade (ja sam arhitekta po profesiji) mogao je da „radi“ kad je zemljotres, da se pomera, ali armirani beton ima određeni elasticitet i izdržljiv je uglavnom do jačine od 9 Rihtera, ukoliko je napravljen kako treba.
Pregradni zidovi od cementa, knaufa ili cigle imaju mnogo manju ili nikakvu elastičnost i oni pucaju, tako se i nama desilo, to je sve popucalo i odvojilo se od patosa. Jedan od stubova, onaj centralni što nosi četiri polja, delovao je oštećeno i to me je najviše uplašilo, pa sam rešila da izađemo odmah iz stana.
Međutim kad sam se malo smirila, vratila sam se, obila sav malter sa stuba da vidim koliko su duboke pukotine i sve je u redu sa konstrukcijom.
Ne možemo da spavamo u našim spavaćim sobama jer nemamo prozore a ovde je noću dosta hladno (u Meksiko Sitiju je uvek hladno, visina je preko 2500 m i planinska je klima), ali spavamo svo troje u dnevnoj sobi“, objasnila je.
Seizmika – jedna od glavnih tema u meksičkoj arhitekturi, a pravila nema
Ogromne, poslovne zgrade imaju moderne nove sisteme fundiranja, hidrauliku, mnogo veći „rad“, oscilacije na visokoj spratnosti od po 5 metara, što je naravno neizvodljivo i neisplativo za nižu spratnost i privatno stanovanje, objasnila je Milena.
U Mesiku se elementi dimenzioniraju na 9 stepeni Rihtera, ali Rihterova skala je mera oslobađanja energije između dve ploče, a sama razorna moć zemljotresa ima mnoge druge faktore koji se ne mogu predvideti.
Činjenica da su se u 12 dana desila dva razorna zemljotresa a da u njima zbirno u gradu, ima manje od 150 mrtvih govori da je Meksiko Siti dosta solidno napravljen. Nadzorni organ ide u ozbiljan zatvor kad se sruši nešto što je potpisao. Reč je o gradu koji ima preko 45 km u prečniku, pa ne može ni sve da bude „pod libelu“.
“Zemlja svo vreme podrhtava, ima preko 2000 tih replika, nije strašno, ali smo sinoć čuli da je neko u zgradi viknuo „seizmički alarm!“ i svi smo istrčali kao blesavi na kišu i mrak, nikome više nije do šale“, kaže.
Ljudi mi govore da dođem za Niš
Milena Marković u ovom strašnom iskustvu ne može da zaobiđe ni društvene mreže.
“Neverovatna moć društvenih medija pokazala je svoju tamnu stranu. Dok sa jedne strane ljudi pomažu, obaveštavaju o stradalima, organizuju se brigade volontera za čišćenje 44 zgarišta, oko najveće tragedije ovog zemljotresa, osnovne škole Enrike Rebsamen koja se sručila na svoje nesrećne učenike usmrtivši 21 đaka i 6 učitelja, isplela se prava misterija.
U sredu su počele da se pojavljuju informacije o devojčici „Fridi Sofiji“ koja je zarobljena ispod granitnog stola u kafeteriji. U toku popodneva, svi, pa i ozbiljni mediji su preneli da je Frida kontaktirala sa spasiocima, da su spustili crevo sa vodom, da kaže da je umorna.
Uveče se pojavila vest da je uz pomoć termičkih kamera primećeno još četiri izvora toplote, većih od Fride, ali još uvek dece, te da ih je ukupno pet u džepu vazduha pod krhotinama. Jutros, svi su bili svesni da je prošlo maltene 48 sati od zemljotresa, da vreme prolazi a da te dece nema.
Neko je primetio da nema ni roditelja na zgarištu što deluje kompletno monstruozno obzirom na situaciju. U jednom momentu neko je uputio zvanični poziv roditeljima nestale dece da dođu do zgarišta škole.
A onda, muk.
Zatim izlazi general mornarice i govori da nijedno dete nije ostalo pod ruševinama, da su sva pobrojana, živa, ranjena ili, na žalost, mrtva, te da je moguće da je to što se videlo na termo kamerama jedna čistačica koja je nestala i da će nastaviti sa njenim izbavljivanjem. Ispostavilo se da „Frida Sofija“ nikad nije ni postojala“, objašnjava.
U Meksiku je proglašena trodnevna žalost, ali život se vraća u normalu. Postoje i ljudi koji kupuju i gomilaju hranu.
“Za tim zaista nema potrebe, no taj psihološki efekat je zaista jak, jer su mnogi još uvek pod traumama. Dobro je što pomoć stiže sa svih strana, javlja se veliki broj lekara – volontera, arhitekata poput mene i svi smo spremni da pomogemo pri zbrinjavanju povređenih ili proceni štete.
Pre bilo kakve materijalne pomoći bitnija je prva pomoć, jer treba raditi na daljoj potrazi za eventualno preživelima pod ruševinama“, završava ovu potresnu priču Milena Marković.
Rihterova skala
Oni od 7 stepeni tretiraju se kao „veoma jaki“, izazivaju štetu na slabim građevinama, na prosečnim zgradama izazivaju pukotine, padanje maltera i gipsanih ukrasa sa plafona. Mogu da izazozu klizišta i odrone, a na rekama, jezerima i morima intenzivno talasanje.
Zemljotresi jačine 8 stepeni su „rušilački“, mogu da sruše ili oštete i savremeno građene zgrade, fabričke dimnjake, kamene ograde, itd. Na tlu nastaju pukotine, lome se slabije grane sa drveća.
Zemljotresi magnitude 12 stepeni Rihterove skale spadaju u „ekstremno katastrofalne“, kada objekti bivaju odbačeni u vazduh, ruše se sve ljudske građevine i menja se reljef.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
