DruštvoMoja priča

NIŠLIJA, najveći kolekcionar pirotskih ćilima

Sedamdesetak je staro više od jednog veka.

Vladimir Stanimirović sa Fakulteta lepih umetnosti, sem što se bavi svojim poslom, ima još dosta hobija u kojima uživa sa puno ljubavi. Od gimnazijskih dana piše poeziju, ima nekoliko objavljenih knjiga, a 2017. godine je bio domaćin Likovne kolonije u Sićevu. On nađe vremena za gljivarstvo, ribolov, kulinarstvo… Jedan je i od ljubitelja ćilima. U njegovoj kolekciji nalaze se vredni primerci ovih umetničkih dela, stari i više od sto godina.

 

„Poezija je moja velika ljubav i prosto mi je žao što od svakodnevnih birokratskih obaveza ne stižem mnogo da pišem, a još manje vremena imam da čitam. Nadam se da ću sve to da nadoknadim kada dođu penzionerski dani“, započinje priču za Niške Vesti Vladimir Stanimirović

Kaže da se svaki čovek trudi da uredi svoj mikrokosmos i da se bavi stvarima koje voli. Samo tako mu je život lep.

Foto: privatna arhiva

„Ja se kao rođeni Palilulac bavim ribolovom. U Paliluli nisi mogao da budeš nešto ukoliko nisi igrao fudbal, čuvao ptice ili bio ribolovac. Moj pokojni otac Andra, bio je čuveni ribolovac, pa me je on od malena zarazio ovim hobijem. Tako je ostalo do dana današnjeg. Jedva čekam da dođe leto, imam jednu lepu kućicu kod Nišave u Brzom Brodu, tamo provedem mesec dva preko leta i pecam. Idem i na Tasos, i tamo sam pronašao moj drugi zavičaj“, rekao je Stanimirović.

Kao što mu je ribolov velika strast, tako mu je velika strast i gljivarstvo.

Foto: privatna arhiva

„Gljivarstvom sam počeo da se bavim pre 20 godina u Sloveniji. Tamo smo ja i žena živeli i radili i bio sam fasciniran kako svakog vikenda Slovenci odlaze u brda i beru pečurke. Mislio sam da toga ima samo tamo. Međutim, kada sam došao u Srbiju i otišao na jedan teren pored Knez Sela, tamo sam u jednoj šumi našao više pečuraka nego što sam ih pronalazio za sve vreme gljivarenja u Sloveniji. Ovi naši krajevi su fantastični. U okolini Niša, u Seličevici, Jastrebcu, Suvoj i Staroj planini možete da nađete sve vrste gljiva koje su determinisane. U Nišu postoji i gljivarsko društvo. Ja sam bio jedan od osnivača. Danas nisam mnogo aktivan, jer sam više „samotnjak“, volim sam da idem u šumu, ali je to Udruženje iznedrilo mnošvo gljivara koji se bave time na dobar, pravi i profesionalan način“, istakao je on.

Gljivarsko druženje ne može da prođe bez kotlića. Osim pečuraka sprema se i druga domaća hrana, pa je on već prve godine sa tim društvom učestvovao i na takmičenju na kojem su spremali gljivarski kotlić. Na takmičenju je i pobedio.

Foto: privatna arhiva

„Tada sam rekao da kada sam tu pobedio više ne moram da razmišljam da li znam da spremim gljive ili ne“.

 

Stanimirović tu nije stao.

Jedan od hobija mu je i sakupljanje ćilima. Ima ogromnu kolekciju, brine o njima, čuva ih i pazi.

Njegova kolekcija broji stotinu ćilima. Većina je stara više od jednog veka. Radi se o unikatima sa autohtonim šarama, bojeni su isključivo prirodnim bojama, tkani  na uspravnom razboju iz jednog dela, sa identičnim licem i naličijem.

 

„Radi se o ćilimima sa našeg podneblja, najviše ih je pirotskih, ali i iz Makedonije i Bosne i Hercegovine. Moja strast su ćilimi stari više od 100 godina. Danas naći tu vrstu ćilima, čuvati, paziti i razmenjivati ih, postala je velika moja pasija“, rekao je Stanimirović.

Foto: privatna arhiva

On je pozvao sve stare Nišlije, jer zna da se u njihovim kućama nalaze ćilimi, da ih brižljivo čuvaju i da ne prodaju bud zašto.

„Pirotski ćilim koji se tada radio u tom gradu, ali se radio i u Nišu, bio je takvog kvaliteta da može slobodno da se kaže da je u rangu sa persijskim tepisima“, napominje ovaj kolekcionar.

Foto: privatna arhiva

U muzeju Čedomira Krstića u Pirotu je imao izložbu dela svoje kolekcije. Tada su čak i Piroćanci mogli da vide po prvi put kolekciju jednog Nišlije, koji ima veliki broj vrednih umetničkih radova iz njihovog kraja.

Stanimirović svoje ćilime pažljivo čuva. Otkriva nam najbolji način.

„Najbolji način je da se gaze, da budu postavljeni. Međutim u našim savremenim uslovima to je veoma teško. Na parketu se kliza, desi se da neko padne, imam i psa koji se linja… Našao sam solomonsko rešenje da svoje najstarije i najvrednije ćilime čuvam u zamrzivaču, ili ih povremeno, nekoliko dana godišnje stavljam u zamrzivač, kako bi, ukoliko je ušao moljac u ćilim, sprečio da dođe do oštećenja“, kaže ovaj Nišlija.

Stanimirović je rođen u Rasadniku, rastao je kod Doma omladine na Paliluli. Nažalost taj deo grada se dosta promenio, ali je u ljudima koji su tu odrasli ostao prepoznatljivi duh. Sada živi na Trošarini, koja je teritorijalnom podelom grada pripala Paliluli. U šali ume da kaže da gde je on tu je i Palilula.

Ljubav prema ćilimima ima i njegov mlađi sin Uglješa Stanimirović koji je završio u Beogradu Likovnu akademiju. Ćilimarstvo će verovatno da mu bude i životni poziv, ali i nada da će ćilimi iz naših krajeva, izuzetne lepote i kvaliteta, koji su ukrašavali dvorove srpskih vladara, ostati da čuvaju uspomenu na jedno vreme Stare Srbije i jedan zanat koji izumire.

 

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button