Čukana šnicla, kolenica bez čaponjci, tepana pogača i ćebapi – prsti da poručaš!
Skoro sve kafane su imale posebno napravljene jelovnike. Vlasnici su šeretski isticali i reklamirali svoje ponude: izbor pića – pićovnik, predjela – mezovnik, dezerti – blagovnik, a specijaliteti kuća su najčešće bili baba Talina pita gologlavnik, deda Jevremova vešaljka (sušenica mesa), beli bubrezi sas luk, patka u saftu, domaća kobasica a la Stojko, čukana šnicla (lupana), kolenica bez čaponjci, oko na jajca, škembe u glavu.
Sve ovo se jelo uz tepanu, dobro umešenu pogaču. Što se „pićovnika“ tiče, izbor je najčešće bio: tvrd prepek, „vikaj turu“, jaka šljivka „čuk ti ne treba“ i „komovica šumoglavka“. Najčešće, posle svega bila je rasonica rastreznuša.
Popularne i česte su bile poruke gostima: Ne zaminjuj (zaobilazi) kafanu! Pare ne žali, dušu razgali! Što gutneš (popiješ) i butneš (pojedeš) toj će ti ostane!
Nezaobilazno i isto tako omiljeno jelo u kafanama nekadašnjeg Niša bili su ćevapčići. Jeli su se i mezetili u slasti, mada onima koji su ih pravili i onima koji su ih rado jeli, nije bilo sasvim poznato i jasno poreklo ovog jela.
U mnogim rečnicima i enciklopedijama označeni su i ćebap i ćevab i ćevap, uz naznaku „tur“ što će reći da je „od Turaka ostalo“.
Hroničari su se razilazili u tvrdnjama o tome kada su se ćevapčići pojavili. Neki kažu da je to bilo sredinom osamnaestog veka, mada su po nekim pretpostavkama ćevapčići i znatno ranije zamirisali u Nišu. U svakom slučaju, te i slične nepreciznosti i neizvesnosti Nišlijama nisu smetale, ćevapčiće su uvek cenili kao jelo i rado ih jeli.
Tokom devetnaestog veka bilo je mnogo ćebapčinica u gradu na Nišavi. Među poznatijim bile su dve na Arnaut-pazaru, kod Dore, Čečeve Mile sina i kod Mite Džapala.
Dobra je bio poznatiji. Kod njega su na fruštuk dolazili Mane Kostaklija, Stavra Šula, Laza Keleš, Stojan Skakutka, Mile Čivutka i drugi. To su uglavnom bili ugledni trgovci i zanatlije.
Kod Džapala svraćale su sve sorte ljudi, a među njima su bili dosta „esnaf čoveci“. Pored ostalih, ovde su gosti bili Đoka Sarmakeš, Vene Čukug, Pera Brica, a među njima i Kosta vikan gospodin Ćurka.
Blizina ovih dućana jednog do drugog podsticala je besomučnu konkurenciju. Nepoznati hroničar pribeležio je Dorinu „odu“ sopstvenim ćebapčićima: „Čisti su, nemešani sas ovče i konjsko meso. Pogolemi su od dasku za seckanje. Kroz funiju gi vadim i odma mećem na skaru. Nisu valjani ni mazani sas pljuvačku. Rapavi su, ali su slatki, prsti da izručaš!“.
Nije poznato kako je Džapalo hvalio i reklamirao svoj roštilj. Međutim, zna se da se plašio taljigaša i amala, koji su znali da uz samo dva ćebapčića pojedu pola hleba i dva tanjira seckanog luka i po desetak pečenih paprika, što nije naplaćivano, jer je „ubrano u bašču“. Takve goste dočekivao je ovim rečima: „Još nesam ni oči otvorija ubavo, a vi dođoste, kao da ste spili u moj dućan!“.
Uoči praznika bilo je posebno veselo, uz razne dosetke. Svaka kafana je imala domaća vina i rakije. Obilna jela su se zalivala špricerima. Jednom, jedan čest gost zadržao se skoro do zore u kafani. Sutradan, prijatelj koji je sedeo sa njim, sretne njegou ženu, učtivo je pozdravi pritom rekavši: „Čini mi se gospođo, da je vaš muž juče bio manje pijan nego obično“ …
– “ To nije moguće. Moj muž je pokoji put više pijan nego obično, ali manje nikada! “ ……
Pripremio: Novaković Milan
Izvor: Niški Vesnik
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
