Ni jednog trenutka nisam želela da postanem slavna, već da napravim dobar film
Višestruko nagrađivana srpska režiserka, žena koju su u Srbiji prozvali „hrabrost“, koja je postala poznata zahvaljujući njenom prvencu, dokumentarnom filmu „Lauš“, ponovo se poklonila niškoj publici, nakon što su na Festivalu dokumentarnog filma i muzike „City Fest“ prikazana čak dva njena filma.
Nakon filma „Lauš“ za Branku Bešević Gajić je čuo ceo svet, ali ona toga nije bila svesna. Razumljivo, tada je još na neki način bila dete, student koji je tek izašao iz klupe. Priseća se da joj nije bilo lako da svoju ideju tada i realizuje, ali je ipak pobedio njen karakter da ne odustaje lako.
„Bila sam na četvrtoj godini akademije kada mi se javila želja da snimim film o Žarku Lauševiću. Pitala sam se šta je sa njim, jer je on bio moj uzor od najranijeg detinjstva i zahvaljujući njemu sam i bila inspirisana najpre glumom, a sada i režijom“, počinje priču za Niške Vesti Branka Bešević Gajić.
Njeni počeci su bili vezani najpre za dramsku sekciju a onda se nastavili u omladinskom pozorištu Atelje mladih u Pančevu.
„Pošto sam živela u Pančevu, naš poznati glumac, sada preminuli kolega Nebojša Glogovac me je uputio na Milenka Zablaćanskog. Poslušala sam ga i krenula sa glumom kroz koju sam tražila sebe i koja mi je pomogla da otkrijem svoj dar za režiju. Išla sam na glumu, ali me je uvek interesovalo šta se to događa iza scene. Nije mi bilo zanimljivo da samo odigram svoju rolu. Želela sam da imam dirigentsku palicu u rukama. Tako je došla režija“, priseća se Branka svojih početaka.
Po preporuci Zablaćanskog prelazi u beogradsko omladinsko pozorište Dadov, nakon čega upisuje akademiju gde ostvaruje svoje snove.
Kako su se studije na akademiji bližile kraju, tako se i Branka sve više pitala šta se dešava sa Lauševićem, zašto ga nema. Ubrzo je zaplovila u istraživačke vode i počela da snima film o njemu.
„Hodaš po tankom ledu-čuvaj se“!
Ne znajući šta je čeka, a uz podršku profesora Fetija Dautovića počinje film o tada najkontroveznijoj ličnosti u Srbiji Žarku Lauševiću.
„Pofesor mi je tada rekao da je ideja odlična, ali veoma hrabar potez i hod po tankom ledu – čuvaj se. Nije mi bilo tada najasnije šta je time hteo da mi kaže“.
Svaki intervju joj je otvarao neka nova vrata i upućivao filmsku ekipu na nešto novo. Sve je išlo dobro, dok u jednom trenutku nije ostala bez producenta.
Film o Laušu niko nije hteo da radi!
Ostala je potpuno sama sa svojom idejom. Kada je saznala da ostaje bez producenta bila je u Francuskoj ulici i seća se da je padala kiša. Tada joj se srušio ceo svet, jer bez producenta nema ni filma.
„Sećam se, sela sam u gradski prevoz 16-ticu i plakala sam kao malo dete.“
Na nagovor glumca koji tumači Žarkovo stanje u filmu poziva producenta Batu Petrovića.
„Sve sam mu rekla čini mi se u jednom dahu, a onda samo čula sa druge strane žice „imaš producenta“, upravo si dobila producenta, gušt mi je da radim film o Žarku Lauševiću i neću ga praviti zbog finansijskih razloga, radiću ga iz etičkih“. On mi je dao vetar u leđa i tada niko više nije mogao da nas zaustavi. bilo je i nadelje iskušenja i miniranja, čak i pretnji, ali se sve to lakše podnosilo.“
Žarko Laušević je bio pre svega žrtva jednog političkog režima. Branka tada shvata da su tu stvari mnogo ozbiljnije i rizičnije, ali ipak nije odustala. Zablistala je sa svojom ekipom u prepunom Sava Centru. Cela naša zemlja stala je iza tog filma. Nakon punog Sava Centra usledila je i bioskopska projekcija pa i život na svim festivalima ne samo u regionu, već i po celom svetu.
„Ja sam na početku karijere uradila nešto što neko ne uradi ni do kraja svoje karijere, ali je to mač sa dve oštrice. Ljudi vas vežu za taj film. Upravo sam završila igrani dugometražni film „Milojev dar“, snimila sam i druge filmove, ne brojim više kolio, ali ću u javnosti uvek biti rediteljka filma „Lauš“. Tim filmom sam se krstila i time se ponosim. Ponosim se i njegovim radom, a duboko saosećam sa njegovom tragedijom.. ne samo sa njegovom već i sa tragedijom tih momaka koji su nastradali i sa njihovim porodicama, a radeći i sa jednima i sa drugima mogu otvoreno da kažem da nema ništa gore nego kad nosite dva života na svojoj duši. I jedni i drugi bi voleli da se to nije dogodilo“, iskrena je Branka.
Kaže da je Žarkov život teži od smrti. Radeći sa njim zaključila je da on sebi nikada ne može da oprosti to što mu se dogodilo.
„Neću da ga branim i opravdavam, ali svako od nas bi trebalo da se zapita šta bi uradio da je bio na njegovom mestu. To je jedan trenutak, jedna sekunda, kada vi ne možete da brojite do 10 i kada ne možete da budete pribrani.“
Za nju kažu da sa svakim svojim filmom pomera granice. Filmom „Dom anđela“ je uvela novi žanr u filmskim dokumentarcima.
„Non stop sam angažovana. Toliko otvorim poslova da mi ponekada nije dobro, jer sam i majka dvoje dece i na neki način se trudim da se svima posvetim, ali sam sebi najmanje posvećena. To je moj životni put, koji jednostavno sledim. Nikada unapred ne želim, nego se posvetim svakom radu onako kako sam učila od svojih profesora. Priđem svakom projektu vrlo studiozno i profesionalno. Kod mene nema ništa na brzinu, ništa jednostavno, kod mene je sve komplikovano. Ni jednog trenutka nisam želela da postanem slavna. Ljudi koji to žele mislim da nisu na dobrom putu. Moj cilj je da napravim dobar film koji će da se dopadne publici. Ona je iskrena i ona je moj najveći rezultat, nihove ovacije aplauz, suze, pisma..“, rekla je Branka.
Umetnost je individualna, vi naučite kako zanatski da napravite film i to je u redu, ali morate da imate nešto u sebi, kako bi film imao i autorski pečat. Njeni filmovi možda nisu komercijalni, možda neće napraviti profit kao jeftino napravljeni, a komercijalno plasirani, ali će sigurno ostaviti trag.
„Što se tiče filma ni igrani filmovi više nemaju publiku kao što su imali ranije. Sve je podrđeno nekakvoj komercijali. Mene komercijala ne interesuje, ja se tačno držim svog puta i znam šta hoću i kuda traba da idem. Možda su rijalitiji sada dobri i donose profit producentima, ali to je za jeftine i „glupe“ mase, to je za ljude koji će razumeti vrlo lako. Odbila sam posao u rijalitiju u kojem sam mogla da zaradim novac da kupim stan od jednog honorara, ali nisam htela da budem deo te priče, bez obzira što sam ja reditelj, što bi bila iza scene.“
Trenutno se nalazimo, ne samo kultura već i kompletno čovečanstvo u jednom mraku, u jednoj tami, zaslepljeni smo… i kao što je Dragan Bjelogrlić rekao „neću da mi prostitutke i kriminalci budu uzori deci“. Daću sve od sebe da u svom javnom poslu učinim, ne da kritikujem društvo, već da sa određenom distancom predstavim da svako može da se pronađe ili ne pronađe, ali da imamo svest da bi zajedno trebali da budemo bolji i da zajedno delujemo i promenimo svet. Ja se bavim umetnošću i na neki način sve ću uraditi da je učinim lepom, poručila je čitaocima Niških Vesti Branka Bešević Gajić.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.