Nišlije dočekivale u tri navrata „prvi voz“ 1884. godine: 31. januara (generalna proba novoizgrađene pruge) 7. maja (dolazak kraljevske porodice Obrenovića) i 23. avgusta (zvanično otvaranje pruge Beograd-Niš).
Na sva tri dočeka hiljade Nišlija izlazilo na stanicu i kilometrima uz prugu. Opština gradila slavoluke, a topovi gruvali sa Tvrđave i okolnih brda. Čudo od brzine – od Beograda do Niša za 8 sati i 15 minuta.
Ugovor o izgradnji pruge Beograd – Niš, prve redovne železničke linije na teritoriji Kraljevine Srbije potpisan je 3. februara 1881. godine. Priča o izgradnji pruge počela je nekoliko godina ranije, na Berlinskom kongresu 1878, kada je Austrougarska pomogla Srbiji da dobije nova četiri okruga – Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, ali je uslovila sklapanjem posebne konvencije, kojom je Srbija, između ostalog, prihvatila obavezu da za tri godine izgradi prugu od Beograda do Vranja i granice s Turskom i Bugarskom. Ovaj ugovor srpska vlada je odobrila Zakonom o proglašenju konvencije, ali Srbija, iscrpljena ekonomskom krizom, nakon ratova protiv Turaka, nije bila u stanju da odgovori obavezama, pa je Beč konstantno urgirao, upozoravao i pretio.
U aprilu 1880. Srbija je bila primorana da potpiše novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge u roku od opet tri godine. Tako je vlada krajem godine raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – „Generalna unija“ sa kojim je potpisan ugovor o izgradnji pruge. Početak radova na izgradnji simbolično je 3. jula 1881. godine, na mestu predviđenom za izgradnju železničke stanice, obeležio srebrnim budakom knez Milan Obrenović.
Prva pruga Beograd – Niš, u dužini od 243 kilometra, završena je tri godine kasnije a puštena u redovni putnički saobraćaj 3. septembra 1884. godine po novom kalendaru. Na ovoj trasi u početku je bilo nekoliko vozova, a cene karata su bile previsoke za Srbe osiromašene u prethodnim ratovima. Pruga je bila solidno izgrađena, a lokomotive i vagoni su bili najmoderniji tog doba.
Generalna proba
Kada je početkom januara 1884. godine pruga stigla do Toponice ispred Niša, počele su u Nišu i pripreme za doček prvog „železničkog vlaka u Niš“. Opština je za taj događaj oformila Odbor i izdvojila značajna materijalna sredstva.
Svečani voz za Niš krenuo je 30. januara 1884. godine iz Smedereva a ne iz Beograda jer su kasnili radovi na izgradnji tunela u Ripnju. U vozu su bili ministar građevina Jevrem Gudović, direktor železnica A. Rihter, nekoliko inženjera iz železnikog odeljenja pri Ministarstvu građevina, zatim predstavnici Francuskog društva koje je gradilo prugu. Voz je krenuo iz Smedereva oko 9 časova i oko podne stigao u Paraćin, gde su gosti prenoćili. Sutradan je voz krenuo oko 7 časova.
Građani Niša su tog prepodneva izašli u grupama kilometrima pred voz kako bi ga dočekali. Voz je oko 11 časova stigao u Niš u još nedovršenu ali svečano okićenu zastavama cvećem i ćilimima Železničku stanicu. Prvi voz službeno je sačekao Krsta Baljić, prvi šef niške Železničke stanice.
Voz se zaustavio kraj „Trijumfalne kapije“ koju je za ovu svečanu priliku izgradila niška opština. Hiljade okupljenih Nišlija klicalo je kralju Milanu. Niška pevačka družina otpevala je himnu a onda je nastalo urnebesno narodno veselje. Jedva da je prošlo 7 godina od oslobođenja od Turaka a Srbija i Niš ulaze u „Jevropu“ i civilizaciju. Uveče u „8 ipo sahati“ bila je organizovana svečana igranka u gostionici „Evropa“ koja je trajala do 7 sati ujutro. U sredu 1. februara 1884. godine oko 8 sati svečani voz je krenuo za Smederevo.
Najgolemo čudo tehnike
(Kako je hroničar vremena zabeležio sećanja sugrađana na taj događaj)
Nišlije ko Nišlije – radoznale i nestrpljive. Svaki čas posmatrale radove, čudile se kako taj voz izgleda. Inženjeri im objašnjavali da voz ide sam, ne vuku ga konji i volovi. Znači, zort ga kara – podsmehivale se Nišlije.
U drugoj polovini avgusta radovi su bili završeni. Sagrađena je i zgrada Železničke stanice, postavljeni signali i fenjeri. Dolap baštovana Pere Stojanovića Balje koji se nalazio tu nestao je zauvek. U pripreme udarili i opštinari, formiran i Odbor za doček, a predsednik Vlajko Stojanović Aldup. U štampariji Koste Čendeša štampan letak koji poziva Nišlije da 31. januara dođu na doček prvog voza u Srbiji. Nije izostala ni pomoć opštinskog dobošara, u mahalama se samo o vozu govorilo. Esnaflije, trgovci, činovnici i druge Nišlije, okupljali se kod „Margera“ i „Knjaza Mihaila“ i, uz čašicu, nadugačko raspredale priče o tom „najgolemom čudu tehnike“ kojim se u Beograd putuju za osam sati, umesto za šest dana. Trgovci dolazak voza pozdravljali zbog posla, a rabadžije i kočijaši zabrinuto vrteli glavama.
Pričalo se još da će vozom doći ugledni ljudi iz prestonice, pa se Nišlije dele u kupovinu frakova, a Nišlijke haljina. Kafane, aščinice, dućani doterivani za ovu priliku a najve}i posao očekivale salebdžije zbog hladnog januara. Priče o vozu i dalje se raspredale. Neki Sojtarija uporno tvrdio „da se voz tolko umori da mu treba mlogo voda da se napoji“. Za toj treba po mlogo čabriki sas vodu da iznesemo, ega napojimo lokomotivu. Ovu poslednju reč su teško izgovarali. I, kad je osvanuo 31. januar, na Železničku stanicu slegao se svet da vidi „čudo koje samo odi“.
Januarski dan bio je hldan, a Nišlije i seljani okolnih sela satima su stajali, tapkali u mestu, palili vatru, grejali se, ili bi skoknli do obližnje krčme na vruću rakiju. Oko tri sata popodne iz pravca Crvenog krsta začula se tutnjava, breketanje lokomotive i oštar zvižduk. Deca su se pribijala uz majke, ove se krstile. „Kao da je, nedajbože, Sveti Ilija slegaja na zemlju“ – govorile su Nišlije. Vojnici i panduri rastrčali se na sve strane „jerbo vlak, tako su ga zvali, bljuje vatru kako karaveštica“.
Iz krivine se najpre pojvaio dim, a zatim lokomotiva sa šest vagona. Uletela je u stanicu kloparajući, dok su je pratili uzvici čuđenja i oduševljenja. Muzika je zasvirala himnu, a iz voza se pojavio Milan Piroćanac, zatim Garašanin i čitava Vlada, ugledni ljudi iz prestonice, predstavnici firme koja je gradila prugu. Prvi strah je prošao. Nišlije su prišle vozu, pipale ga, čudile se… Na drugoj strani upoznavali su se Beograđani i meštani, pa, kad su predsedniku Opštine predstavili neke rentijere, on ih je zagledao i vrteo glavom : A što su vam ti – pitao je on. Zar vi nemate rentijere? – odgovorio je pitanjem Piroćanac, a zatim dodao: To su ljudi koji ne rade, a primaju prihode od svoga imanja. Predsednik će na to: Ama, imamo gi i mi, s’lte što gi mi vikamo ajmane!
U gradu, na trgovima, kod Paša Džamije, na Leskovačkoj kapiji, Paliluli pekli su se volovi, narod se besplatno častio jer je stiglo u Niš „najgolemo čudo tehnike“.
Kralj Milan putuje vozom
I kralj Milan nije mogao da odoli želji da se provoza novosagrađenoj, ali nedovršenom železnicom. Odlučio je da početkom maja 1884. godine poseti Niš, svoju drugu prestonicu. Sa njim su putovali kraljica Natalija i prestolonaslednik Aleksandar. Od Beograda do Smedereva putovali su parobrodom, a od Smedereva do Niša dvorskim vozom. Ministri, poslanici i strani gosti putovali su drugim vozom sastavljenim od četiri vagona. U Nišu je za 9. maj bilo zakazano zasedanje Narodne skupštine.
Dvorski voz stigao je u Niš 7. maja 1884. godine u 17 časova i 50 minuta. Na improvizovanoj železničkoj stanici bio je priređen veličanstveni doček. Ceo grad je bio svečano okićen, a podignute su i tri slavoluka. Sutradan po završenom zasedanju Skupštine kralj sa pratnjom, zvaničnici i gosti krenuli su nazad put Smedereva. Bila su to prva putavanja kralja i srpske vlade novoizgrađenom, ali još nedovršenom prugom. Tih dana intezivno se radilo na dovršenju Ripanjskog tunela.
U toku leta te godine radovi na pruzi Beograd – Niš privodili su se kraju. U avgustu su izvršene probe opterećenja mostova i obavljen kompletan železnički i policijski pregled čitave pruge.
Najzad zvanično, ali bez Nišlija
Zvanično svečano otvaranje pruge obavljeno je 23. avgusta 1884. godine. Kompletna organizacija svečanog otvaranja Srpske državne železnice bila je u rukama Francuza Paula Amilja, direktora eksplatacije srpskih železnica. Prvi svečani voz, ukrašen cvećem i srpskim trobojkama, iz Beograda ka Nišu krenuo je 23. avgusta 1884. godine u 8 sati i 30 minuta.
Pored velikog broja građana, ovom događaju prisustvovali su gosti iz Beča, Budimpešte i Pariza. Pre 8 časova behu na stanici svi pozvani gosti od strane vlade, a od strane preduzeće gosti iz Pariza, Beča i Pešte. Tačno u 8 časova došli su ministri, mitropolit Teodosije, diplomatski kor, članovi Državnog Saveta, oficiri, činovnici i ostali gosti. Prvo je osvećena vodica a zatim su pozvani gosti zauzeli mesta u vagonima.
Iz Beograda su put Niša ustvari krenula dva voza, svaki sa po devet vagona. U prvom su uglavnom bili strani gosti a u drugom domaći. Prvi voz je pošao iz Beograda u tačno u 8 časova i 30 minuta, a drugi sa četiri minuta zakašnjenja.
“ Srpske novine“ od 23. avgusta 1884. godine izveštavaju o svečanosti
Prvi voz do Jagodine je prevalio 136 kilometara do 15:05 časova, a u Niš je stigao u 18:23. Drugi voz je u Niš stigao sa 4 sata zakašnjenja. Taj voz je vozio vetropirasti sin gospodina Amilja, i usput lokomotivu ostavio bez vode pa su stali na otvorenoj pruzi. Nova lokomotiva je krenula iz Niša i dovukla voz sa četiri sata zakašnjenja. Po pisanju jednog novinara, vožnja je bila jako uzbudljiva iako su kada su stigli u Niš ličili na „ćumurđije u elegantnom odelu“.
Stanična zgrada još nije bila dovršena, ali je jizgledalo da se na doček okupila cela varoš. Sa obližnjih brda topovi su grmeli u znak dobrodošlice svečane kompozicije. Varoš je bila posebno osvetljena, deca su bacala raketa, prangije su praštale na sve strane. Oko ponoći počeo je svečani banket za prispele zvanice i goste. Gospodin Amiljo nije pozvao na banket ni jednog predstavnika civilne ili vojne vlasti iz Niša. Sutradan rano ujutro, gost su u dva voza po rasporedu kao i u dolasku otputavali za Beograd.
Prva redovna kompozicija sa putnicima krenula je 3. septembra (15. septembra 1884. po novom kalendaru ) i taj datum je zvaničan početak železničkog saobraćaja u Srbiji. Dužina pruge bila je 243,5 kilometara i imala je 23 stanice. Po redu vožnje putnički voz od Niša do Beograda putovao je 8 sati i 15 minuta što je za ono vreme bila fantastična brzina. Pre železnice, do Beograda se putovalo 2 – 3 dana „i to pri lepom vremenu i sa dobrim hatovima“
Niš postaje najvažnija železnička raskrsnica na Balkanu
Dovršenom prugom Pešta-Beograd Srbija je dobila i vezu sa železnicama Evrope. Zalaganjem Austro-ugarske Turci su marta 1883 godine dali pristanak na vezu od Skoplja do Vranja i ovaj deo je dovršen maja 1889 godine. Tri godine ranije, 1.septembra 1886. dovršena je pruga Srpskih železnica od Niša do Vranja.
Formiranjem direkcije Srpskih železnica počela je eksploatacija železnica u Srbiji pod državnom upravom, kada su preuzete od francuskog preduzeća 3. juna 1889. U momentu preuzimanja, Srpska železnica imala je 532 kilometara pruge, 27 lokomotiva, 127 putničkih vagona, 293 zatvorenih vagona, 88 vagona za prevoz stoke i 321 vagona za različite svrhe. Za prvog direktora Srpskih državnih železnica postavljen je inženjer Dimitrije Stojanović.
Izgradnja pruge od Beograda do Niša i dalje do Ristovca, kao i od Niša do Bugarske granice predstavljala je jedan od najkrupnijih koraka u razvoju cele Srbije, a posebno Niša. Niš je postao najvažnija železnička raskrsnica na Balkanu, a grad je istovremeno dobio Železničku radionicu, veliku Ložionicu, a kasnije 1913. godine i radionicu za održavanji i popravku mostova.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
