Prozvan je “čudom od deteta”, najmlađi je i jedan je od prvih umetnika iz Srbije čija dela procenjuju dve najrenomiranije nemačke i evropske aukcijske kuće, Nojmajster iz Minhena, i aukcijska kuća Aukcionata iz Berlina. Ilija Fonlamon Francisković, Nišlija je folksdojčersko-srpskog, slika i piše, studet je medicine. Uprkos umetničkom talentu, Ilija je već nekoliko godina u Kini, u Šangaju gde radi kao predavač i saradnik za bilingvalnu nastavu pri departmanu za prirodne nauke „Far Ist Instituta“. Njegov talenat je nesporan pa su njegove slike osvojile simpatije i građana ove zemlje na Dalekom Istoku.
“Slikarstvo je deo mog života od kada znam za sebe, i verujem da se u tom domenu ne razlikujem puno od ostalih umetnika, jer ćete tu floskulu čuti od svakog od nas. Ali, u mom slučaju negovanje i rad na mom talentu, kako kažete, često je išao u etapama. Bilo je godina kada na njemu nisam adekvatno radio”, rekao je Ilija.
Ipak, dodaje, da ga je dolazak u Kinu, na neki način, vratio slikarstvu i dao priliku da se istim zabavi mnogo ozbiljnije i pokuša da nadomesti sve ono za šta ranije nije bilo vremena, ili, kako ističe, razumevanja.
“Moja svakodnevica ovde mi je dala priliku da razmislim o svom potencijalnom stvaralaštvu i da isto i stvorim. Dolazak u Kinu mi je omogućio da pristupim nekim, za mene, novim shvatanjima slikarstva. Pre mnogo godina, uvek kada se o meni pisalo, stajao je narativ koji je kazivao da nikada nisam školovao svoj talenat, i to je bila istina. Ipak, u jednom trenutku sam shvatio da u odredjenom životnom dobu, prevashodno u umetnosti, to može biti kompliment, ali isti se nedugo zatim pretače u nedostatak, pa i propust. Sposobnost se pretpostavlja, ali ta ista sposobnost mora postati veština, a bolje prilike za to nema no raditi na istoj.”, iskren je Ilija.
U Kini je za nekoliko godina koliko je tamo, uspeo da radi i da svoju tehniku poboljša, ali i da se direktno afirmiše.
“Nije tajna da Kinezi jako vole strane autore, zbog te činjenice sam jako srećan, te imam prilku da vidim da moje slike imaju svoj zivot i onda kada ja od platna odmaknem četkicu. Svestan sam činjenice da imam priliku da svoje slike radim po narudžbini i od istih lepo zaradjujem, ali iako i tada često imam odredjene zahteve, platno konačno prikaže samo ono što me nadahne iznutra. Mnogo puta sam se, u ovih par godina koliko živim u Kini, susreo sa željom da slika izgleda „ovako i onako“, ali sreća je moja što imam mogućnost da ne odstupam od već zacrtane linije svog opusa. Moje slike su do sada već našle put do kupaca u Kini, posebno Šangaju gde živim, ali i na Tajvanu. Naručioci sa Tajvana imaju drugačiji ukus, i u pitanju je mahom Žanr tema, dakle scena iz svakodnevnog života, kao dominantan motiv, dok se u Šangaju i ostatku kontinentalne Kine naručioci radije odlučuju za portrete, kojima ja dodam svoju osobenost. Portreti su jako popularni u Kini, bili oni fotografija ili umetnička slika.”, kaže Ilija.
Ilija slike mahom radi u tehnici ulje na platnu ili akril. Donedavno je, kako nam je rekao, u njemu je stojala čudna bojazan da pristupi bojama i iskoristi ih da svoj crtež načinim živim, a zatim ga pretoči u sliku. I sama izlozba „Milenium“ koju je predstavio 2017. svedočanstvo je te njegove bojazni. Dugo godina je bio fokusiran na crtež, na linije, na ugalj i tuš kao tehniku, često i vodeći se mišlju da je to „sasvim dovoljno“. Ali, u slikarstvu crtež to je samo kapija za ulazak u mnogo drugaciji, ali i lepši svet.
“Čini mi se da je moj pravac realizam. To je onako kako ja koncipiram svrhu umetnosti. Moje slikarstvo je satkano od tema koje na neki način pokazuju moja divljenja, a svakako najveće je – život. Umetnost doživljavam kao saradnju između Boga i samog umetnika, i što manje umetnik učestvuje to je bolje. Zato i ne treba da čudi da je moja najveća inspiracija leži u motivima poput tradicije, hrišćanstva, ili jednostavno ljudima. Ziveći u Aziji sam shvatio kolika je širina naše kulture. U Kini, zemlji uz koju stoje brojni statistički superlativi lako je diviti se etnološkim i svim drugim antropološkim elementima, a koji su premda ogromnom prostranstvu u mnogome isti ili jako slični. Ali, kada se zagledam u nošnju naših istočnih ili južnih krajeva, jasno je koliko je bogatsva utkano u razliku izmedju svake niti. Kada me u Kini pitaju gde pronalazim inspiraciju, jako ponosno kažem da su to prostori porekla moje majke. Svoj dar da slikam vidim kao priliku da bar majušno doprinesem da se lepote naše nacionalne raznolikosti očuvaju. Znam da se mnogi možda i neće složiti sa mnom, za tim i nema potrebe, ali verujem da sve ima svoju svrhu, a ja svrhu svog talenta vidim u pretakanje onoga što je oko mene, a to je – život, u najširem smislu. Lepotu, često prozvanu kao najveću motivaciju umetnika, vidim upravo u elementima koje sačinjavaju najobičnije entitete života. Verujem da su ti isti entiteti, pa čak i jednostavni momenti već uveliko savršeni da ja tu kao umetnik nemam šta da dodam kako bi ih pretočio u nešto dugotrajnije – sliku.”
Za Iliju je život u Kini prožet istim aspektima kao i u bilo kom drugom delu planete. Ipak, život u Šangaju je kako nam je rekao prebrz, “dan prodje, a da se ne okrenete”. Svakodnevica mu je sačinjena od posla, mada je upravo zbog posla u kontaktu sa mladim, darovitim i jako pozitivnim ljudima. Lepota života u metropoli je u činjenici da nakon posla sebi možete da priuštite posetu muzeju, te prisustvujete izložbi eksponata koji nisu tako česti, kao i operi ili koncertu umetnika koji dolaze iz svih delova sveta. Ukoliko ne radi na projektu u domenu posla, posvećen je ucenju kineskog, koji mu je osim engleskog radni jezik, i obavezama oko mastera, tako da je ovih dana i sa jedne i sa druge strane katedre, zavisno od doba dana. Trenutno je posvećen i učešću na EKSPO Međunarodne industrije i umetnosti koji se održava u Šangaju 2023. godine.
“Krajem prošle godine modeli sa kojima saradjujem su odradili autorske fotografije, a moj zadatak je da ih pretočim u slike. Slika u kolekciji ukupno ima sedam i imam rok da do kraja 2022. završim kolekciju kao uslov za učešće na EKSPO-u. Na slikama radjenim za ovu svrhu dominira eksperimentisanje bojama, ali ostajem veran realnom prikazu. Pokušacu da sebe predstavim na najbolji način”, ističe Ilija.
Priznaje da dok radi na slikama često razmislja o izložbi u Nišu.
“Verujem da svakom autoru priznjanje grada iz koga potiče najviše znači, ali istini za volju, isto se i najteže dostiže. Voleo bih da se jednoga dana predstavim publici u Nišu, ali do tog trena ostaje mi još puno rada”, skroman je ovaj mladi umetnik koga su zbog talenta prozvali čudom od deteta.
Iako je pronašao sebe i u dalikoj Kini Niš mu jako nedostaje.
“U srcu i mislima mi je svakodnevno. Najviše mi nedostaje porodica, to je donekle i prirodno i očekivano. Pored ogromne distance, poslednjih godina izmedju nas je stao i niz okolnosti povezanih sa pandemijom. To je dovelo do toga da u Nišu nisam bio jako dugo. Nedostaje mi naša kafa, miris naših pekara, naš dijalekt. U Šangaju ima ljudi sa naših prostora, ali mahom iz zapadnih krajeva, pa i kada se sretnemo ili čujemo, previše je to padeža i “prečudnog” akcentovanja za moje niško uho”, kazao je kroz osmeh.
Ilija Fonlamov Francisković zapažen je i na polju književnog stvaralaštva sa tri „Vukove nagrade“ istoimene zadužbine iz Beograda. Dobitnik je i međunarodne nagrade za poeziju „Venac-Vijenac-Venec“ 2016. godine. Kaže da se bavi i pisanjem, ali ovoga puta mu je pisanje samo deo profesionalnih obaveza. Dugo nije pristupio folderu u kome čuvač pisani rad, već poslednjih godina svu svoju isnpiraciju pretače u slikarstvo.
Biografija
Rođen je u Nišu u porodici folksdojčersko-srpskog porekla, koja se krajem 17. veka doselila u Banat, a kasnije u Niš. Sa slikarstvom se upoznao u šestoj godini, a ozbiljnije se njime bavi od svoje dvanaeste godine. Zbog svog stila, prilikom svog školovanja u Austriji, prozvan je reinkarnacijom nemačkog renesansnog slikara iz 16. veka Matijasa Grinevalda. Njamu se pripisuju i epiteti čuda od deteta i supertalenta, upravo zbog svojih godina, te činjenice da je počeo da stvara jako rano, ali i odsustva zvaničnog školovanja.
Pored slike “Carev edikt” koju je naslikao sa sedamnaest godina u čast sedamnaest vekova Milanskog edikta, naslikao je i sliku “Jevrej i njegova vera” u čast žrtava Holokausta u Nišu i Srbiji. Zbog talenta je dobio predloge da se usavšava na Bečkoj akademiji likovnih umetnosti, to jest Visokoj školi lepih i primenjenih umetnosti u Parizu. Najmlađi je i jedan od prvih umetnika iz Srbije čija dela procenjuje dve najrenomiranije nemačke i evropske aukcijske kuće, Nojmajster iz Minhena, i aukcijska kuća Aukcionata iz Berlina.
Prilikom procena njegove tri slike: Evanđelist, Cvet Božiji i Vaskrsnuće Hristovo, pridobio je epitet princa evropskog slikarstva trenutne decenije.
__________________________________________________________________________________________
Tekst je deo projekta “Oni su najbolje iz Niša”, koji je sufinansiran od Grada Niša – Gradske uprave za društvene delatnosti, na osnovu konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na teritoriji te opštine za 2022. godinu.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
