Međunarodni studentski pozorišni festival „Urban fest“ otvoren je premijernim izvođenjem monodrame „27 – i drvo je reklo nemoj“ Nišlije Marka Radojevića, studenta završne godine glume na Akademiji umetnosti iz Banja Luke.
Nastala kao rezultat ispitnog zadatka, inspirisana istinitim događajima, monodrama oslikava život Branka Miljkovića, slavnog srpskog pesnika, od prvog susreta sa knjigom do smrti.
Emotivna priča o nastanku pesme „Uzalud je budim“’, poznanstvo sa Oskarom Davičom, detinjstvo, ljubav prema Milici Nikolić, sukob sa svojom savešću i režimom, odricanje svega što je napisao i tragično samoubistvo, okosnica su ove pozorišne priče, koju je, osim što glumi, režirao mladi Radojević.
„Raduje me da je predstava dobro prihvaćena od publike u Nišu gde sam se prvi put predstavio, posle premijere, odnosno ispita, u Banja Luci. To mi je bilo najbitnije, a imao sam i mnogo je razloga za to, rođen sam u Nišu, pet godina sam bio član Akademskog pozorišta SKC koji je organizator Urban festa, monodrama je o najvećem i naistaknutijem Nišliji, a osim toga najveći deo posla oko predstave sam uradio sam, tako da je za mene to bila velika odgovornost i veliki izazov“, kaže Marko Radojević.
Kompletan doživljaj u predstavi upotpunjuju video inserti iz dokumentarnih filmova i fotografije čuvenog pesnika, kao i originalni audio zapisi iz vremena Branka Miljkovića.
„Video zapisi koje sam koristio u predstavi, pokazuju kuću u kojoj se rodio, put u Beograd, njegov život. Autentične audio zapise do kojih sam došao pripremajući predstavu prosto nisam mogao da ne iskoristim. Jednostavno sam morao široj javnosti da prenesem i to kako su o Branku govorili njegovi roditelji, brat, prijatelji. Radeći na monodrami trudio sam se da ona prvenstveno ne bude dosadna, da bude kvalitetna, poučna ali i da ima elemente komercijalnog“, objašnjava Radojević koji je sam pisao i tekst za ovu monodramu.
Rad na predstavi nije podrazumevao samo pisanje teksta i dramaturško osmišljavanje priče. Svemu je prethodio dug istraživački put mladog umetnika, koji je, kaže, morao da pročita brojne knjige napisane o Branku Miljkoviću, kako bi život slavnog pesnika najbolje prikazao u 60 minuta predstave.
„Gomila štampanog materijala je prošla kroz moje ruke, ali i audio i video zapisa, dokumenata i fotografija. Trajalo je, ali se na kraju isplatilo. Dosta su mi pomogli saveti profesora Velimira Blanića, jer sam se prvi put susreo sa ovakvim zadatkom“, ističe Marko.
Rođeni buntovnik i žrtva socijalizma, Branko Miljković je često umeo vrlo smelo da pokaže svoju odbojnost prema vlasti, što ga je po mišljenju mnogih koštalo života. Pesnik je imao samo 27 godina, kada je te 1961. godine pronađen obešen na periferiji Zagreba.
„Razne teorije se raspredaju o tom događaju. Ja sam se držao onoga što je opšte prihvaćeno, da je pesnik skrhan emocijama zbog neuzvraćene ljubavi počinio samoubistvo. Otud i naziv monodrame 27- i drvo je reklo nemoj. Branko je i kroz svoju poslednju pesmu najavio svoju skoru smrt. Ima tu dosta priča, o poznanstvu sa Oskarom Davičom, njegovoj ženi Milici u koju je Branko bio zaljubljen, zbog koje se, možda, na kraju i ubio. Takođe, tu je i pismo koje je pred kraj života napisao prijatelju Petru Džadžiću, kao i prva prozivka Tita koja je bila jedan od ključnih trenutaka u Brankovom životu, i niz drugih“, navodi Marko, koji planira da se sa ovom monodramom predstavi na još nekom od aktuelnih pozorišnih festivala, ali i da zaigra pred pozorišnom publikom širom Srbije i Republike Srpske. Za sve to će, kaže, trebati mnogo snage i energije, jer ga na Akademiji u Banja Luci uskoro očekuje rad na diplomskoj predstavi.
Branko Miljković je pripadao grupi neosimbolista i u početku je imao poteškoća sa objavljivanjem pesama jer nije hteo da bude član partije. Prve pesme u Beogradu objavio mu je Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, posle čega su mu se otvorila vrata ka ostalim izdavačima. Iako je umro mlad, ostaje zapamćen kao klasik jugoslovenskog pesništva.
Malo pred smrt, napisao je sam sebi rođendansku pesmu. Svemu je prethodio incident sa policijom, kada se Branko napio u zagrebačkoj pozorišnoj kafani i uzviknuo „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu“? „Ubi me prejaka reč“ je najcitiraniji stih u istoriji srpskog pesništva.
Pesma koju je napisao za svoj 27. rođendan, pre nego što je usledila tragedija, ledi krv u venama:
Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme.
Vreme je da sunce kaže koliko je sati,
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme.
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju.
Ja bih se želeo na strani zla tući.
Pa ipak, po milosti istorije, povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje, zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje moliću se pobožnoj vodi.
Branko Miljković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
