Marijan Cvetanović NaissBlue: Truba je instrument koji zaista bira čoveka (FOTO + VIDEO)

Džez je slatka mala tajna onih koji ga razumeju… Ovako Marijan Cvetanović Maksa, profesor u Mužičkoj školi i džez trubač, koji je osnovao niški džez kvartet NaissBlue 2012. godine opisuje ovaj muzički pravac.

Muzička orijentacija benda je post-bop i klasičan bop, uz primese avangardnog prizvuka.

Prvi album jazz benda NaissBlue Radio Sessions, nastao je kao prirodan nastavak saradnje klaviriste Bojana Bojkovića i trubača Marijana Cvetanovića, početkom 2012. godine.

„Te godine smo u ušli u studio Radio Niša, napravili, a potom i snimili set autorskih kompozicija, koji će izaći početkom 2014. godine.. iste godine smo ušli u Tonski studio ’86 i naredne godine izlazi Second Cut. Nakon nastupa po većem broju festivala u zemlji i inostranstvu, dolazi do poznanstva sa čuvenim kompozitorom Zoranom Simjanovićem, i kao plod te konekcije snimili smo 2017. godine album The Art of Mr. Simjanovic, satkan od obrada filmskih tema legendanog Simketa“

Prvi samostalni album Fourth Wall, snimio je 2019. godine, ali svetlost dana ugledao je tek 2021.

Set autorskih kompozicija, gde se manje-više poigrava klasičnim jazz oblicima i formama, nakon dosta problema, pre par meseci izlazi i najaktuelniji peti album nazvan Naissus Blue, rađen u formi kvinteta sa prilično iskusnom ekipom muzičara u sastavu: Andreja Ćirić – saksofon, Milan Mutaović – gitara, Branko Marković – kontrabas, Uroš Stamenković – bubnjevi i Marijan Cvetanović – truba.

Na pitanje zašto baš truba i po čemu je to džez za njega poseban, odgovara da je truba jedan od onih instrumenata koji zaista bira čoveka, čoveka s kojim će provoditi sate i sate rada na stvaranju prvo boje tona, a onda i proizvodnju nekog određenog umetničkog dela.

„Teško, u stvari izuzetno teško je ovladati trubom, tako da ona, ako naučite da budete strpljivi, može praktično imati terapijsko dejstvo na svirača. Ta uzajamna interakcija, razmena energije je nešto posebno, jer postoji nešto nedokučivo između tela, duha i komada plemenitog metala“, pojašnjava Cvetanović.

Prema njegovim rečima, džez je idealna muzička forma za prividnog šaljivdžiju, a ustvari ozbiljnog istrumentalistu, koji mora da ovlada tehnikom u toj meri da sve ono što se u sekundi pojavi kao varnica ideje u njegovom mozgu, uspešno reflektuje u muzički oblik.

„To je nešto što kolokvijalno nazivamo improvizacijom“.

Ta improvizacija, kao sinonim za slobodu izražavanja, spona je između ne samo ljudi koji sviraju, već i onih koji slušaju džez muziku.

Dešavanja koja su obeležila nišku rokenrol scenu, u formi intervjua sa muzičarima,  uspeo je da pretoči u knjigu “Mi plačemo iza tamnih naočara” -Kao i film, knjiga je ostala kao zalog jednom vremenu, kako bi naredne generacije umetnika i muzičara mogle da uče iz iskustava svojih starijih kolega i sugrađana.

„Knjiga razgovora ’Mi plačemo iza tamnih naočara’ nastaje nekoliko godina nakon filma Mi plačemo iza tamnih naočara, filma o niškoj rokenrol sceni, koji smo Velimir Stojanović i ja napravili 2011. godine. Nažalost, u skladu s formom režije koju sam usvojio, nije bilo moguće dati veći prostor sagovornicima, te sam tako smatrao da valja muzičarima pružiti priliku da se što adekvatnije, svojim rečima u pisanoj formi, što jasnije i smelije izraze.Tako sam uz pomoć NKC-a 2015. godine priredio knjigu Mi plačemo iza tamnih naočara, koja je osvojila i nagradu za poduhvat godine na Svetosavskom sajmu“, priča Cvetanović za Niške Vesti.

Nije naporno baviti se pisanjem, ali jeste neobično biti muzičar (trubač) u ulozi pisca, esejiste ili krtičara, jer sistem i ljudi obično žele da ukalupe personu u jedan prepoznatljiv oblik, spram onog formanog obrazovanja koje stoji iza te osobe – ističe.

Ljubav prema muzici i književnosti je spojio, jer smatra da ljubav prema muzici jeste i prema pisanoj reči, i to su ponekad potcenjene forme duhovnog napajanja svakog čoveka.

„Činjenica je da volim i uživam u poslovima kojima se bavim… Uživam u procesu rada, u nastanku dela, i u plodovima rada. Ponosan sam na decu koja su završila klasu trube u Muzičkoj školi, drago mi je da sam barem malo kroz sistem rada i obrazovni proces uticao na to da budu bolji ljudi“.

Ono što kao pedagog ističe, jeste da je decu najvažnije preneti sva saznanja i iskustva, kao ne bi ponavljali iste greške i iz njih učili, ali  da je i to problem sa kojim se suočava veliki procenat prosvetnih radnika u želji da svoja znanja ekspresno transferuju na mlade umove.

Nažalost, smatra da interesovanje za trubu u školama nije onoliko veliko koliko bi, po njegovom mišljenu trebalo da bude.

„Prosto u medijima se ne daje baš jasna slika o potencijalu i mogućnostima trube kao instrumenta. Potencijali trube ostaju zaglavljeni u senci različitih, komercijalnih žanrovskih eksperimenata, a s druge strane u elitističkim krugovima umetničkih pravaca (jazz, klasična muzika, avangardne forme)“,   ističe.

Ne planira daleko u budućnost, ne bavi se često ni prošlošću. Koristim svaki trenutak za uživanje u šetnjama prirodom, u slušanju i sviranju muzike, obožavam da čitam knjige uz espreso, polagano, reč po reč…

„Budućnost će se pobrinuti za svakog od nas“, poručuje.

Objavljivanje albuma „NaissBlue“ pomogla je Organizacija muzičkih autora Srbije – Sokoj.

 

 

 

 

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.