Dugo se nismo srele pa su usledila normalna pitanja i normalni odgovori za takve situacije: odakle, dokle, evo s posla, mrtva sam umorna, ma kakvi zadovoljna – primamo minimalac, kako otkad, pa otkad radim ja primam minimalac…
– Pa dobro, na kojim poslovima radiš, pitam zbunjena, znajući da se školovala za nešto drugo.
-Vezem.
-Misliš, ono, mašina veze i ti samo pratiš tok radnje?
–Ma neeee, ja ušivam ono što mašina pokida, hvatam otpuštene petlje pa ih ušivam i činim sve da se ne vidi feler.
-U moje vreme to se zvalo krpljenje, kažem u šali, čudeći se… kako to, prodaju brendiranu garderobu, a radnice im krpe rupe na njoj pre otpremanja u radnje.
-E, da zna narod šta mu se sve podmeće pod pojmom brenda, nikad ni u jednu brendiranu radnju ne bi ušli.
Zašto sam ovo napisala?
Zbog onih koji žive u pogrešnom uverenju da mora da bude kvalitetno ono što je potpisano. Zbog bacanja para na skupe, a tako jeftine krpice, samo zato što su brend. I najviše, zbog radnika koji žive od minimalca, a krpe im rupetine na duksevima koje zatim prodaju ko da su od suvog zlata.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
