Kolektivno dobro i privatna sramota

Kolektivno dobro i privatna sramota

21:10
550
0
Niške Vesti
PODELI
Foto: N.S.

Znate ono, čim je neko boravio kraće ili duže vreme van zemlje pa se vrati, neminovno krene upoređivanje i potegne se pitanje: šta se to dešava sa nama.
Zašto na njihovim ulicama, tj u tom inostranstvu, nema lepih (pa i manje lepih) devojaka i usred zime, a pogotovo kad je toplo vreme, s golim pa još silikonski prenaglašenim grudima, s usnama svaka debljine pola kifle, obuvenih u one smešne i nadasve neudobne platformisane sandale u kojima je hod neženstven čak i najženstvenijoj… odevenih čak i u rano jutro kao da su prijateljice noći?

Foto: N. S.

Kako to da tamo, o čijoj god ulici da je reč… bugarskoj, rumunskoj, nemačkoj, austrijskoj, italijanskoj, francuskoj… niko ne istresa sadržaj svoje tašne ili džepa na pod autobusa ili na trotoar i zašto ama baš niko nikada nije bacio kesu punu smeća kroz prozor svog stana? Zašto je u njihovim kantama za smeće samo smeće i zašto je u kantama za papir ili plastiku samo papir ili plastika? Zašto se ne guraju pred vratima lifta metroa ili pred pokretnim stepenicama tog istog metroa? Zašto u prevozu nećete videti mlade zdrave ljude koji sede, a pored njih stoje stariji, vidno bolesni, majke sa bebama u naručju? Zašto niko ne traži da neko ustane detetu od 50 kila nego i to „dete“ sasvim normalno ustane starijem? Zašto deca tamo, kada otvore čokoladu ili picu, prvo ponude prisutne pa onda sednu da jedu?
Odavno sam prestala da se isčuđujem nad ovim temama, a i da nas kitim „epitetima“ koji nam priliče. Još u ono vreme kada nam nije bilo ovako i ovoliko teško i kada smo davali sebi za pravo da verujemo u bolje sutra. Kada nismo znali šta je to preživljavanje pod sankcijama, šta su redovi za zejtin, hleb i mleko,… kada nam nisu bombe padale na glave i nisu nas zasipali svakojakim otrovima pride. Kada nam, u stvari, niko nije bio kriv, kao što smo sada skloni da za svaku našu bruku krivce tzražimo u drugima.
Ključni pojam za ovu temu jeste: kolektivna svest ili kolektivno dobro. Elementi društvenog standarda nisu samo imati bolnicu, termin kod lekara u normalnom roku (dok si još živ), uredan gradski prevoz, kolovoz ili trotoar bez rupa…

Društveni standard je, recimo, i to da ručke na oba vrata voza metroa ili tramvaja, čim se zaustave, pomeri za otvaranje onaj ko prvi izlazi. I to, ma koliko se žurio i iako mu je za izlaženje dovoljno da pomeri samo jednu ručku.
E, tome sam svakodnevno prisustvovala proteklih dana u Beču, nedavno u Sofiji,malo davnije u nekim drugim gradovima Evrope. Istovetno se ponašaju i stari i mladi, u crni i beli i žuti, i oni koji govore nemački, bugarski, francuski… i arapski, kineski, ruski i neki od naših jezika.

I verujem da su svi stranci tamo to naučili već prvi dan po dolasku. Ako ih već roditelji tome nisu naučili od malih nogu, kako uče svoju decu oni u zemljama u kojima, hteli, ne hteli, moramo i sami da se ponašamo pristojno.
A onda i većina njih, naših na primer, kada dođu otud, nastave da se ponašaju kao i većina ovde. I kao što su se ponašali pre odlaska tamo.

Zalet i laktanje u rebra svih… konkurenata, da se ne daj bože ne izgubi sedište u prevozu za tri stanice, opušci i prazne kutije od cigareta bačene na sve strane, kao i umašćen papir od bureka i folija od čokolade ili kora od banane. Da nije tako, zar bih svakog jutra u sopstvenom dvorištu, u jednoj maloj i sporednoj ulici daleko od centra grada, nalazila plastične i papirne kese, omote od napolitanki ili čokolada, koje je vetar verovatno doneo s ulice, na koju su bačeni?
I u inostranstvu se jedu banane… jeli su ih i onda kada sam ja željno čekala da mi ih tetka iz Švedske donese kad krene na godišnji odmor ili kada sam stajala sat vremena u redu da bih mogla da kupim jedva jedno kilo (po osobi). Ali nigde, ni ranije, ni za ovih 12 nedavnih dana u Beču, ne videh jednu jedinu koru bačenu na trotoar. Kao ni papir od peciva, kutiju od cigareta, foliju od čokolade… ma ni opušak, van korpe za otpatke. Niko me nije… laktom u rebra, niko nije stao u red pre mene ako mu nije red, niko mi nije iz sporedne uličice, trčeći kao sumanut, presekao put, niko mi nije stao na nogu, trčao u prevozu da sedne pre mene na jedino slobodno sedište iako sam mu ja najbliže.
Neću, rekoh, da donosim zaključke. Kao što neće, nažalost, ni oni koji će se prepoznati u ovim redovima.

Taman posla da izvučemo neke pouke.

Sram nas bre bilo!

https://negoslava.blogspot.com/

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *