Već par dana živim u prošlosti. Nekoliko albuma, makaze i naočare za rad. Fotografije iz detinjstva, školskih dana, dečje fotografije , one napravljenje u braku i one od kad sam sama.
Gledam lica svoje dece, njihove promene, odrastanje, sazrevanje…sećam se pričica za laku noć, igrica kada zapadnu u dosadu ili dok boluju dečje bolesti, prvih koraka, vožnji biciklom, razbijenih kolena, roditeljskih sastanaka…
Sedamdesetih, u vreme mog školovanja, sve je odisalo spokojem i ekstremnom skromnošću, bela košulja, teksas suknja, a mladost izviruje, ne može je ništa sprečiti.
Fotke iz osamdesetih, devedesetih, sedeljke po kafanama, naručuvanje tugaljivih pesama, proslave Novih godina po srpskim banjama, kartanje od ranog jutra. Porodična okupljanja, proslave, uvek druga, nova garderoba, svečana, sportska ili makar nova frizura.
Zatim porasla deca, nove tehnologije smanje gomilu fotografija. I ono malo, deca čuvaju van porodičnih albuma, stavljajući nam do znanja da su oni drugačiji, a mi matori.
Količina fotografuja često govori o obimu društvenog života, pa tako nekoliko albuma možeš napuniti fotkama sa proslava sa firmom, na slavama, svadbama, rođendanima, u kafanama koje su ponovo utočište za druželjubive.
Viđaš se s istim društvom i uvek zabeležiš susret, a vremenom bez mnogo razmišljanja odbaciš fotografije na kojima si najviše ostario, gde je neko nepoželjan u pozadini, ili nisi u najboljoj pozi.
Scene iz naših života kao na filmskoj traci… evo, dva dana seckam i uklapam u raspoloživ prostor.
Kad su stale u moje grudi, staće i u par albuma.
Odlažem ih na policu, ali ne mirujem.
Kao da je neko ubrzao sva moja čula, kao da ih je prodrmao, podsetio na već pređeni put, radosti i tuge, teškoće, tajne i istine, mladost i neumoljivo odbeglo vreme.
Smenjuju se osećanje ponosa što sam sve prošla i osećanje tuge što nešto nisam mogla ili umela.
Piše: Silvana Josifović
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
