Bilo jednom jedno mnogo ubavo i jako magare, i zvalo se Srba. Toj magare ko i ostali magarići imalo svoju funkciju u život, a to je da tegli i vuče. Ne ko konj, jer konja umeju u da ture u štalu pa da ga lickaju i timare pa da se fale s njega. Na njega bilo predoredjeno da nema ni tuj mogućnost da kolko god bude lep boravi u štalu za gledanje, nego mu se sudbina nakezila i ono jadno šta će mora tegli za trojicu.
Na našoga Srbu se em poigrala majka priroda pa mora tegli, em mu se zadesio tolko “dobar” gazda, da on jadan ne zna koje će radi od sreću. Ustaje siroma tolko rano da i sunce mora probudi, i do kasno u noć ne prestaje s rabotu. Al nije se Srba žalio. Ne be. On shvatio da to tako mora, i trpeo, izdržavao. E onda na gazdu žena otišla sas drugoga i on iz frustraciju zbog datu situaciju počeo na Srbu si leči kompleksi i frustracije. Počeo da ga tepa i kad treba i kad ne treba. Al Srba toj trpeo nije se bunio. Šta će, on verovao da toj magareći život i neka ćuška mu nije previše smetala.
Medjutim, u toj carstvo se jedan dan zaratilo. Digo se narod, agresor udarija, oće da osvojiv zemlju, a sposobna snaga fali da vuče artiljeriju, i koj će bude prvi na spisak da vuče topovi po blatište – Srba. Izdržao Srba toj junački, vuko, secao, ranjavali ga, jeo jenput dnevno i uspeo kolko tolko da sačuva zemljicu na gazdu, mada Srba računao da to i njegova zemlja pa je i redno da turi guzicu na rešeto kad se ona treba brani. To izgleda samo on misleo, ispostavilo se da s gazdu neje delio mišljenje jer umesto neki orden il malko povlašćeniji status Srba dobio prekomandu. Iz štalu kude je stanovao, preselili ga u staru šupu, da bi se na njegovo mesto uvalio konj Žućko, iako isti neje ni učestvovao u ratna zbivanja nego si ladio kraci po grčko primorje, al on kobajagi ubav, i gazda će s njega mož ponosno da ide na sobor, u petak na pijac, na litije kod kuma, a Srba će skapuje u šupu. Al Srba i toj istrpeo.
Stiso se Srba u šupu, vuko i dalje, teglio, i jedan dan na gazdu došo drugar iz Evropu da vidi kako je, dal mu treba neka pomoć, neki savet, jer oni odatle su uglavnom popametni od nas i imaju tuj natprirodnu sposobnos da bolje znajev šta je dobro za nas od nas sami. Dobri neki ljudi. I kad drugar videja kolko Srba vuče i tegli, on se tolko iznerviraja i moraja da kaže na drugara:
“A be, kolko vi tovarite ovoj magare? Pa ono mož još tolko da povuče, jaka oni sorta.”
I gazda ko gazda, šta će, kad mu drugar da savet, on toj i primeni jer iz prethodno iskustvo on znaje da mu ovaj ne misli loše. Jer mu ovaj toj svaki put i napominje.
“Pa ja li ti mislim loše, pa ja li dolazim ovde da te savetujem iz moj merak!?”
Na Srbu toj ič ne beše pravo, al natovariše mu još trista kila na grbinu, on se onako jedva zadrža da ne klecne, al se posle pešes dana opravi i naviče se na težinu. Drugar iz Evropu kako dodje pa, kad vide da Srba vuče i oni trista preko, predloži na gazdu da proširi poso i da krene i s trgovinu da se bavi, pa da onuj staru šupu pretvori u magacin a na Srbu da smanji jedenje i pijenje, jer će tad više da ceni gazdu pa će aftomatski i više da raboti a manje da se buni.
I sve beoše oni isplanirali šta će i kako će, počeše kutije da unose u najveće, i Srbu gurnuše do zid da spije. I tu se zajebaše. Mogo je Srba da trpi i secanje, mogo je da trpi i pogolem teret, mogo je da se stisne i manje da jede i pije, al kad ga dogurali do zid, on dalje od zid nije mogo. A magare kad doteraš do duvar, ono il će ustane da se pobuni, il će lipsuje, na magare ostavljen izbor samo da si odluči.
Mož ni pratiš i na FEJZBUK
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
