Doba nevinosti i medenjaka

Svaka druga kuća u mahali imala je po dete rođeno 1950. godine. (Kuća Stanimira i Rusande Rančić bila je poslednja u mahali, bez dece). Ostala deca bila su starija od moje generacije godinu-dve, izuzev Ratka Todorovića koji je, ako me sećanje ne vara, bio stariji od mojih vršnjaka tri godine. Divno smo se međusobno družili dok smo bili učenici škole u Babušnici, od petog do osmog razreda.

Nekako, baš tih godina, Kambelevac je počeo da se kupa. Jedna grupa kambelevačkih studenata, znatno starija od moje generacije, među kojima su se isticali Stojan Tošić, Čeda Lazarević, Ivan Stojanović, Milivoje Ilić, Božidar Zdravković, kao da je imala tapiju da gospodari vrelom Bigar, u vreme letnjih žega. Vrelo, istinski dragulj prirode, izbija na levoj obali kambelevačke reke, oko pet metara iznad korita, na visini od oko 470 metara, i nudi 45 litara čiste, bistre vode u sekundi, tokom proleća i jeseni, a pet litara u sekundi, tokom najvećih vrućina, jula i avgusta.

Temperatura vode iznosi 8 stepeni Celzijusovih. U tom kamenitom prostoru, nastanjenom zmijama, skakavcima i ponekom sprženom travčicom, nije bilo uslova za pravi odmor, koji podrazumeva i ležanje, već se samo sedelo po tom surom i vrelom kamenju, oko vode. Istina, bilo je i onih koji su se poput guštera sunčali po okolnim stenama. (Vrelo Bigar je ostavilo u meni svest da ima nečeg fantastičnog na svetu, što je meni i brojnim mojim vršnjacima iz Kambelevca bilo nepoznato, tada).

Ovaj prostor posećivale su i neke Kambelevčanke i njihove rođake, koje su bile odlučile da deo leta provedu u mestu odakle su poticali njihovi roditelji. Ali za mlade, pa i za one malo starije od moje generacije,„kod golemog izvora”, kako su neki u selu zvali vrelo Bigar, nije bilo mesta. Istini za volju, mladićima niko nije branio da sede u neposrednoj blizini vrela, da gledaju kako se studenti brčkaju u vodi, kako peku meso na žaru, na nekoliko metara od reke, pred razjapljenim ustima jedne špilje, iz čije je utrobe, kako se svojevremeno pričalo, „Voja Rim” sa svojom ženom Stevkom, jedne noći, izvadio kazan pun zlata, koji su Turci, bežeći od hajduka, zakopali na tom mestu.

Imao sam u ušima priču, kolala je selom, „da studentarija nije baš naklonjena dečurliji”, te da su ovi drugi, još zeleni, da ništa ne znaju. Nisam želeo da verujem u te priče, želeo sam da ih proverim, sebe radi.
Krajem jula 1965, po završetku osmog razreda, otišao sam sa grupom svojih vršnjaka do vrela Bigar, u nameri da se malo rashladim. Satima čekamo u onom strašnom kamenjaru, da nam neko od studenata dozvoli da uđemo u vodu.

Sunce nemilice prži, obara s nogu a hladovine nema, nema ni dozvole za kupanje. Stojan Tošić, čija je reč bila važnija od reči drugih, podrugljivo nam je poručio: „Omladinci, možete da se kupate svakoga dana, do mile volje, ali samo kada mi (studenti) odemo odavde, a to znači kad Sunce zađe iza planine.” Stariji Kambelevčani znaju da čim Sunce klone iza zaravnjenog temena Šerine, čija nadmorska visina iznosi 745 metara, ovde postaje hladno, kao u tunelu. Od tada do danas, nisam nogom kročio u taj prostor. Ta netrpeljivost starijih prema omladini ponavlja se u svakoj generaciji.

To je bio jedan od razloga što su se mladi (tu pre svega mislim na srednjoškolce i one nešto mlađe od njih) najčešće okupljali oko vodenice popa Alekse Milića, poznatije kao Dejinska. Tu bi sedeli, pevali i čekali red da se okupaju u betonskom rezervoaru koji se punio vodom kambelevačke reke. Kupanje je bilo bezbedno samo onda kada vodenica nije radila, ali i tada je kupače uznemravala preka narav tog popa. Pojavio bi se iznenada, na konju, ustremivši se ka onima koji su prolazili pored njegovog bostana, i svojim krupnim očima ludaka, gledao da nekoga konjem povredi i, da ga potom, kamdžijom šiba po telu. A u ušima mi i sad još, kad se toga setim, odzvanja krik Časlavljev, čija je široka, bubuljičava pleća popova kamdžija pretvorila u živu ranu iz koje je liptala krv.

Ja sam prošao bolje, na mom levom ramenu, i danas je vidljiv trag tog korbača. Policija nas je saslušavala. Uzalud. Selo zna da policajci, godinama unazad, rado dolaze u popovu kuću i da otuda izlaze masnih brkova. Sva je prilika da je popadijina gibanica, za koju je jedan od policajaca rekao da je „žuta kao dukat i masna”, imala važnu ulogu prilikom donošenja odluke.

Kao i toliko puta do sada, kada je Aleksa Milić u pitanju, istraga je prekinuta, ali je konstatovano: „Da su omladinci odgovorni za nastalo stanje, jer su se neki od njih kupali u rezervoaru, i na taj način ometali normalan rad vodenice Alekse Milića. Ovi drugi omladinci, među kojima smo bili Časlav i ja, krivi su, jer se nisu kretali seoskim putem, već stazicom (koriste je svi meštani, kao prečicu, kojom se za kraće vreme stiže u centr sela) koja vodi pored ograđenog popovog imanja, što je moglo da ima za posledicu krađu neke lubenice ili krastavca. Vlasnik imanja bio je primoran da zaštiti svoju imovinu”.

Kako je Bigar bio udaljen nekoliko kilometara od mahale Rakinci, a kupanje u Dejinskoj vodenici rađalo brojne neugodnosti, nekoliko nas, Milivoje Spasić Baja, Milovan, moj brat, Časlav Todorović, Rade Đorđević i ja tražili smo, i našli, mesto gde ćemo da se kupamo. Posle doručka, silazili bi drumom, što je promicao kraj kuća naših očeva, beo, kao posut brašnom, sve do Gornjeg broda, tu gde se Dučevska reka, topla, uliva u Stolsku, hladnu, i na nekoliko koraka od mosta, busenima trave i kamenjem preusmeravali jedan krak reke, ka udubljenjima, koja su načinili oni što su vadili pesak iz rečnog korita. Kada bi nam to pošlo za rukom, kupali bi se nekoliko sati, jeli medenjake, koje smo dan pre toga kupili, prodavši jaja u zadruzi, kod trgovca Aleksandra Tasića, čika Sande, kako smo ga od milošte zvali.

Čobani, čija su stada plandovala u hladovini, pod krošnjama stoletnih vrba, tridesetak metara dalje od mesta gde smo se kupali, često su nam pomagali da „zaustavimo” reku, a mi smo njihovu dobrotu nagrađivali medenjacima. Pred zalazak Sunca vraćali smo se kućama, izguljenih kolena, zadovoljni.

Selo sam upoznao u detinjstvu, pamtim kako su srednjoškolci i studenti, tokom letnjeg raspusta, radili na imanju svojih roditelja. Neki od njih, poput Vlastimira Stefanovića, potonjeg nastavnika biologije, kosili su travu, za novac, kod onih porodica koje nisu imale kosača, drugi su plastili seno ili odlazili do reke da vodom natope bašte zasađene paprikom.

Svako od njih, tokom čitavog leta, dva sata pre zalaska Sunca, odlazio je u centar sela, na Pluždinu, tamo gde se svake večeri, čak i po kiši, igrao fudbal i odbojka. Dečaci, moji vršnjaci, mogli su samo da se nadaju da će im se pružiti prilika da budu u nekoj od dve odbojkaške ekipe, sastavljene uglavnom od studenata, vrsnih odbojkaša, među kojima su bili Stojan Tošić, Milivoje Ilić, Lazar Stefanović, Petar Zdravković, Tomislav Radivojević, Vitomir Lazarević, Čeda Lazarević… Ja sam dobio priliku da nekoliko puta igram sa tim „čuvenim” igračima, i strepeo tokom utakmice da ću biti izbačen iz ekipe, kao najmlađi, ako lopta padne u „naše polje”.

Pa ipak, to se nije desilo, ali kada sam na jednoj od utakmica čuo kako je Stole Tošić svojim gromkim glasom rekao Božidaru Zdravkoviću: „Igraš kao da si progutao drvenu ložicu”, više nisam imao želju da igram. Bio sam jedan od onih posmatrača koji su uživali u odbojkaškim majstorijama tih momaka.
Tridesetak metara dalje, igrao se fudbal. Konkurencija je bila žestoka, stoga jedan broj momaka, tokom čitavog leta nije dobio priliku da odigra utakmicu. Samo je Danilu Dimitrijeviću, u Kambelevcu, uvek bilo zagarantovano mesto u nekoj od dve suparničke ekipe. Taj seoski učitelj, omiljen u narodu, i bivši fudbaler „Lužnice” iz Babušnice, nemerljivo je uticao na razvoj sporta u selu.

Kad Sunce ode na počinak, a mrak prekrije selo, oznojeni i umorni odbojkaši i fudbaleri, laganim korakom odlazili bi do prodavnice, ispred koje bi sedeli satima, pili pivo i diskutovali. S vremena na vreme diskutantima bi prilazili i oni koji nisu bili umoreni loptom. Među njima, pored Jove Lazarevića, vrlo lepog muškarca, studenta medicine, čija je diskusija bila vanredna, padao je u oči naročito Ljubiša Manić, u to vreme, čini mi se, bankarski službenik u Babušnici, koji je bio romantična lepota i veliki zavodnik žena. Manić je govorio lepim, književnim jezikom, a izlaganje je, po običaju, završavao osmehom koji je otkrivao red biserno belih zuba. Poštovao sam ga, pored ostalog, i zbog toga što je često, dok je prolazio biciklom pored nas đaka, imao u desnom džepu sakoa savijenu „Politiku”.

To je bilo nešto, to je bila novina, toliko potrebna vihorom promena zahvaćenom Kambelevcu, koji je već imao radio i televiziju, ali mu je nedostajala štampa. Zahvaljujući Maniću, i još nekima iz Kambelevca, pre svega Žiki Ćiriću zvanom Bata Žika (verovatno je bilo još takvih ljudi ali ja ih nisam zapazio) štampa je „ušla” u život Kambelevca. Pisac ove priče smatra, i danas, da je štampa bila od koristi Kambelevčanima. Oni koji nisu želeli da sede pred zadrugom, da diskutuju ili slušaju diskutante, na različite teme, odlazili bi do škole, da tamo igraju stoni tenis do kasno u noć, ili bi pak odlazili kućama.

Devojke, lepe kao gorske vile, u lepim haljinama i namirisane, šetale bi navečer, pod mlakim svetlom uličnih sijalica, Pluždinom. Šetale bi oko pola sata a potom odlazile kućama, ljuljajući se u struku. Jedna od njih, moja rođaka, kazala mi je u poverenju: „Glupače, dolazimo na Pluždinu da nas Čeda Lazarević vidi, zacopale smo se u njega, ali on nas i ne primećuje.”
Može biti.

Čeda je bio vitak, visok i prav kao jablan. Imao je lice Apolona i dugu, uredno začešljanu kosu. Meni je on ličio na filmskog glumca. Večeri jedne, pri samom kraju školskog raspusta 1965, sreo sam ga na Pluždini. Od tada ga nikada više nisam video.

Dakle, Pluždina nije bila samo naziv jednog dela sela, ona je bila pupak života Kambelevca, pozornica na kojoj se odigralo gotovo sve ono što čini istoriju Kambelevca. Na tom mestu je godinama vršen otkup seoske stoke i poljoprivrednih proizvoda, vršidba žita, vršalicom-parnjačom, naime, ona domaćinstva koja su bila siromašna i imala male količine žitarica, ovde su obavljala vršidbu, na Pluždini se obavljala vakcinacija stoke, pelcovanje dece, ovde se vilo kolo, pucale prangije i cvileo stari ringišpil tokom seoske slave Mladenaca.

Pod krovom Doma kulture, udaljenom tridesetak metara od škole, priređivane su novogodišnje priredbe, dolazio je i Deda Mraz. Na igrankama, zimi, u zgradi osnovne škole video sam veliki broj prelepih devojaka. Sa Pluždine se polazilo na prvomajske uranke, u Stranje, i na Golemi stol. U zelenilu Pluždine bio je organizovan prvi noćni turnir u fudbalu na prostoru Lužnice. Godinama su ovde bila organizovana seoska prela, sa kojih se orila pesma do ponoći. Svaki regrut iz Kambelevca, koga su drugovi muzikom ispraćali u JNA, prolazio bi Pluždinom. Pred zadrugom, zavrtelo bi se kolo, otpevala pesma i razbila po koja flaša rakije, za srećan put. Tako je bilo godinama. Nije mi poznato da je neki Kambelevčanin, ikada drugačije postupio.

Nekoliko godina zaredom, sa Pluždine, iz dvorišta Stojana i žene mu Bogdane, posredstvom moćnih odašiljača zvuka, selo je slušalo Radio Sofiju, i po nebrojeno puta, u toku dana, pesme: „Marko kosi travu detelinu” i „Zajko kokorajko”. Nekoliko metara dalje, u niskoj, beloj kući, živeo je sa ženom i dvoje dece Duško Drađin, kako ga je zvao moj školski drug Vučko Jovanović. Posle brojnih incidenata sa decom, u kući, o čemu je selo pričalo, strpali su ga u ludnicu. U onu staru ludnicu u Toponici, nedaleko od Niša, u kojoj su po tri bolesnika trpali u dva kreveta. Eto, kraj toliko drugih Kambelevčana koje sam spomenuo kroz ovu priču, spominjem i ovog. Nisam želeo da bude zaboravljen. Još nikada, niko, nije izbegao od svoje sudbine.

Neko će, možda, da pomisli, da su devojke i mladići, devojčice i dečaci sa Pluždine, živeli sadržajnijim životom u odnosu na svoje vršnjake iz drugih mahala u selu. Ta misao je samo delimično tačna.
U zaseoku Rakinci, uveče, dečaci i devojčice iz Donje i Gornje mahale, okupljali su se oko široke drvene klupe, preko puta kuće Petra Spasića, da pričaju, da se smeju, šale i jedu medenjake. I baš na tom mestu, 2. maja 1968. godine, podignuta je česma, koja je postala mesto stalnog okupljanja, ne samo mladih, u narednim godinama.

Ponekad sam navečer odlazio u posetu kćerima Stojana Todorovića, Smilji i Spomenki. Sedeli bi i ćaskali do dugo u noć. Smilja nam je kuvala „divku”. Odlazio sam i kod Sneške Milić. Nudila me je, onako vesela, kafom i sitnim kolačima, koje je njena tanana ruka zasula šećerom od vanile. Devojčice iz mahale u kojoj sam živeo bile su lepe, mile i dobre. Ja sam za njih imao onu vrstu ljubavi, koju brat ima, u srcu, za sestru.

U životima dece na selu, tada, nije bilo mnogo nestašluka. Ne mogu reći da ih nije bilo (deca i treba da ih prave) ali ovi, naši nestašluci bili su naivni i činjeni su spontano. Na primer, preskakanje komšijskog plota da bi se stiglo do mesta gde kokoške ostavljaju jaja, koja su potom, nošena do skladišta, za koje smo samo mi znali, a odatle, u seosku zadrugu na prodaju.

Novcem dobijenim od prodaje jaja kupovani su medenjaci, čitave kutije medenjaka; ili „upad” u ograđeni voćnjak deda Milisava Todorovića da bi se ubrala koja kruška lubeničara, ili pak odlazak do Markovog vinograda po grozd još nedozrele tamnjanike. Među tom decom bio sam i ja.

Istina, sačuvao sam u sećanju i jedan ozbiljan nestašluk, koji se odigrao tokom leta, nakon završenog sedmog razreda. Naime, tih dana govorkalo se po selu da Ivan Z., jedan od bogatijih Kambelevčana, često dolazi u posetu jednoj ženi u našoj mahali, čiji je muž u to vreme bio „u pečalbu”, kako ljudi ovog kraja nazivaju građevince (dunđere) otišle iz svojih kuća u beli svet, da zarade pare. (Beograd je bio taj beli svet, u koji su odlazili brojni Kambelevčani, među njima i otac pisca ove priče).

Moj mi je otac jednom prilikom govorio o tome koliko je težak život građevinaca – pečalbara, ali da su ljudi iz pasivnih krajeva Srbije primorani da idu u pečalbu, to je bio način da zarade novac i obezbede porodicama uslove za kakav-takav život. Kazao mi je, i kako je tog leta sreo u Beogradu muža te žene kod koje je Ivan dolazio, i da mu je on, sa suzama u očima, pričao o bedi u kojoj je ostavljao svoju porodicu kad je odlazio u pečalbu. I sam sam bio u prilici da gledam te pečalbare, godinama, kako sklupčani, sa testerama i drugim alatom pored sebe, leže na kartonu, noću, pod krošnjama drveća, u parku, pored Vukovog spomenika.

Nisam se mnogo iznenadio kada me je Časlav Todorović zamolio da nešto zajednički uradimo, radili smo zajedno mnoge stvari. – Nije ništa strašno, kazao je, – danas sam slučajno čuo od mojih roditelja, da će Ivan posetiti naš komšiluk, hajde da se uverimo da li je to istina? Nisam mogao da ga odbijem, toliko puta je bio uz mene kada mi je to bilo potrebno. Šćućureni iza jednog trošnog zida, nismo dugo čekali na Ivanov dolazak. Sve ono što se tada dogodilo i kako je posle bilo, po povratku pečalbara kući, to bi bila dugačka i sasvim druga priča i, ne tiče se nikoga. (Zli jezici kažu da je ovom pečalbaru, kome je duvan bio važniji od hleba, neko iz sela šapnuo da ga je žena načinila „rogonjom”).

Bilo kako bilo, ovaj vrsni građevinac koji se tokom zime u svojoj radionici bavio poslovima stolara (miris strugotine još mi je u sećanju) nastavio je da živi kao da se ništa nije dogodilo, kao da mutan oblak nije prošao nad njegovim domom, nastavio je da živi zbog dece.

Pravio je frule od drveta šljive i gajde od ovčije kože, do proleća. A onda u beli svet, u pečalbu, još nekoliko narednih godina, sve dok mu bolest nije otela snagu. A pušio je preko svake mere, i danju i noću. Ivan Z. nikada više nije nogom kročio u spominjanu mahalu. Davno je mrtav taj čuveni kurvar u Kambelevcu, koji je, kako kažu seljaci, prodavao njive koje mu je u miraz donela Cana, ona sa kojom je živeo, koja mu je rodila četiri sina, koja ga je hranila i prala, da bi tim novcem kupovao naklonost siromašnih žena. Mrtav je i muž te žene, a mrtva je i ona.

Poslednja nedelja avgusta značila je i kraj školskog raspusta. Završena je prva epoha u mom životu. Kako će izgledati ona, koja će započeti za koji dan, odlaskom u Beograd, u srednju školu, to nisam mogao da znam, mogao sam samo da naslutim.

Dan pre mog odlaska iz Kambelevca, avgusta godine 1965, mati me je nudila medenjacima i grlila rukama ogrubelim od teškog rada. Osetio sam, celim svojim bićem, kako snažno tuče u grudima, materino veliko, toplo i napaćeno srce. Sladio sam se medenjacima. Takve nikada do tada u usta stavio nisam. Neki od rođaka, koji su tog dana došli u naš dom, otac je nudio rakijom, dok su me oni zatrpavali savetima.

Ali, neću sada o tome. Ovo je priča o Kambelevcu, o mojim drugovima, o mladosti, o onom što je zauvek prošlo.
Kao kroz suze, u sećanju mom, vidi se i sada, taj drveni most i ta srebrna reka u kojoj smo plivali.

Priredio: Prof. dr Kamenko M. Marković

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.