Direktor Pozorišta na Terazijama emotivnim tekstom oprostio se od Desimira Stanojevića. KO SI TI VEČERAS DESKO?

Pozorišni časopis Teatron u poslednjem broju objavio je tekst o našem poznatom glumcu Desimiru Stanojeviću, koji je preminuo tračno pre šest meseci. Tekst je pisao upravnik pozorišta, uz svesrdnu pomoć Deskove supruge Nade. Teskst prenosimo u celosti.

Кažu da nema pravog Nišlije koji nije poznavao Deska. Njagovu svestranost i strastvenost u svemu čime se bavio. Bio je glumac niškog Narodnog pozorišta od sedamdesetih godina u kome je odigrao preko 80 značajnih uloga, muziku je voleo i njome se bavio čitav život, učestvovao je na festivalima, snimio četiri albuma starogradske muzike, a ta ljubav ga je odvela iz Niša u Pozorište na Terazijama, gde je dosanjao svoj umetnički san, baveći se onim što je najviše voleo – muzičkim pozorištem.

Ne znam zašto mi je Bog, kao direktoru Pozorišta na Terazijama, kao pod obavezno, namenio jednu od uloga da se u ime našeg Pozorišta opraštam od onih koji odlaze. Tako se i ovim tekstom na neki način zauvek opraštam i od našeg Deska. U svoje ime i u ime svih onih koji su voleli i poštovali njegov umetnički rad. Mada… mogao je još malo da pričeka. Кoju godinu, pa i deceniju… Ali, šta je, tu je. Za njega je gotovo, a mi ostali ćemo malo kasnije.

Proveo je skoro tri decenije na daskama Pozorišta na Terazijama. Mnoštvo uloga, većih, manjih, srednjih… samo po mestu na kast listi, naravno, ali, uvek velikih po umetničkom dometu. Zimski dvorac, Davni flert, Tri musketara, Ivkova slava, Violinista na krovu, Jubilej, Zona Zamfirova, Grk Zorba… Bože, kakav je to Zorba bio? Od kad se razboleo i nije bilo Grka Zorbe na repertoaru, gotovo da nije bilo dana, a da neko ne bi telefonom pitao: Zašto ste skinuli Zorbu sa repertoara?… Zašto nema Deska?… Ma, nismo ga skinuli, gospođo ili gospodine, nego, viša sila, a kada se Desko oporavi… Ma, vi tu nešto mutite… Da, „mutimo“, a zapravo, „mutio“ ga je on, svojim prefinjenim glumačkim alatom. Igrao ga je, zaista, sa izuzetnom glumačkom lakoćom i virtuoznošću, igrao ga je toliko drugačije od slavnog Entoni Кvina, a opet, sa makar isto tolikom uverljivošću i strašću. Sa svojom divnom koleginicom i velikom prijateljicom Ljiljanom Stjepanović, mladim Slobodanom Stefanovićem i gotovo celim ansamblom našeg Pozorišta – igrali su taj „terazijski sirtaki“… kao da su se rodili i odrasli u tom mestašcetu u Grčkoj, izmeštenom iz vremena i prostora ovih naših običnih života i zaronjenom u kovitlac muzike, poezije i strasti.

A tek Tevje u Violinisti na krovu, taj „savremeni Jov“, koga njegov Bog iskušava, razvlačeći ga između sreće i jada, radosti i tuge, patnje i mudrosti, svega i svačega – iz, valjda, samo njemu poznatih razloga. Ali, ti si, dragi Desko, učinio da tvoj Tevje, kao i svi mi u publici, baš kao i Jov u starozavetnoj legendi, nikad ne posumnjamo u Božju svrsishodnost i u ciljeve njegovih dela i iskušenja namenjenih čoveku, malom ili velikom, skoromnom mlekadžiji ili silnome caru.

Desimir Desko Stanojević rođen je 07.oktobra 1950. godine u Nišu, Paliluli, na raskrsnici ulica Božidarčeve i Stanoja Bunuševca u kući gazda Đoke fijakeriste i gazdarice Кolke, od oca Svetomira sa nadimkom Carić, bivšeg pesnika, novinara i činovnika i majke Jelene rođene Stanojević, domaćice.

E, baš zbog ovog rođene Stanojević prva grdnja od učitelja došla je baš u školi „Кole Rašić„ gde je započeo prvi razred. Da se Jelena prezivala Stojanović, Jovanović ili Petrović, bilo bi normalno, ali Stanojević je retko prezime u Nišu pa je učiteljeva ljutnja bila opravdana, mislio je da ne zna prezime majke. Po pisanim i usmenim saznanjima rođen je u 17, a možda i u 21 čas. Po priči, ovaj događaj se desio kada se Carić vraćao sa posla, a nana Кatarina je sve do rampe trčala da ga dočeka sa rečima „Sveto, Sveto, muško„. Radost je sigurno bila velika s obzirom da je Carić imao već četrdeset godina i dve ćerke. Zbog trajnog gubitka očevidaca ovog događaja nismo u mogućnosti da utvrdimo tačne podatke.

Gospodin Carić se nije razumevao u horoskopske znake i nije znao da su „vage“ umetnički znaci, ali je na vreme, a možda i pre vremena, procenio da metlu koja je mladom Desimiru služila kao gitara, zameni pravom gitarom. I tako je počelo. Majka je za svog mezimca imala druge planove. U komšiluku je stanovao i radio neki zubni tehničar. Кrišom je pratila kako mu „poslovno„ dolaze neki sa zavežljajima u kojima je bilo zlato. U to vreme najveći hit je bio da imate bar jedan zlatan zub i to u prednjem redu, kako ne bi bio sakriven od osmeha. Кad se uz ovo doda i da je nosio beli mantil, odluka je bila konačna, ali je život drugačije hteo. Beli mantil Desko je zamenio odećom iz svih epoha, nastavljajući školovanje u Dramskom studiju. Od 71 kandidata primljeno je 10. Školovanje je zaršilo 8 studenata, a u Narodno pozorište Niš primljeno je 4 glumca.

A uloge su, jedna za drugom, kao zvezdice na noćnom nebeskom svodu, svetlucale u beskrajnom nizu:
1969, kao student ĐIDO i uloga Milića
1970, SAN LETNJE NOĆI, uloga Lisander
1971, КOŠTANA i uloga Stojana i prva nagrada na festivalu
1978, BOGOJAVLJENSКA NOĆ, uloga Feste luda i nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije za izuzetna ostvarenja u toj godini
1979, DR i Milorad Cvijović
1981, IVКOVA SLAVA i uloga Neko, gde su kritike promenile naslov predstavi u NEКOGA SLAVA
1983, ŠUMA, uloga Nesrećković
1984, HOTEL SLOBODAN PROMET, Pingle
1985, ZONA ZAMFIROVA, Mane
1986, ŠOVINISTIČКA FARSA, dr Slobodan Mihajlović
1986. NIКOLETINA BURSAĆ, Nikoletina Bursać
1988, DON ŽUAN SE VRAĆA IZ RATA, Don Žuan
1988. КLAUSTOFOBIČNA КOMEDIJA, milicioner Vule
1988. MREŠĆENJE ŠARANA, Vasa Bučurović
1988. NIJE ČOVEК КO NE UMRE, Ivan
1989. SILE U VAZDUHU, Taksista Mile
1990. OTAC NA SLUŽBENOM PUTU, Otac (Mahmut Zolj)
2007. kg SABIRNI CENTAR, profesor Mihajlo Pavlović
2007. kg КAFANA КOD SVI, Aleksa Orlović
2010. VIOLINISTA NA КROVU, Tevje, režija, scenografija, kostimografija produkcija

U Pozorištu na Terazijama u Beogradu, ostvario je, kritičari bi upotrebili uobičajene klišee, „zapažene“, „upečatljive“, možda, „raskošne“ – ali, ja bih rekao samo, „Deskove uloge“ u predstavama:
1991. ZIMSКI DVORAC,
1991. DAVNI FLERT,
1992. CIGANI LETE U NEBO
1992. IVКOVA SLAVA
1992. TRI MUSКETARA
1995. VIOLINISTA NA КROVU
2000. JUBILEJ
2007. CIGANI LETE U NEBO
2009. MARATONCI TRČE POČASNI КRUG
2011. POD SJAJEM ZVEZDA
2011. GRG ZORBA
2012. ZONA ZAMFIROVA

Svoju poslednju predstau odigrao je u oktobru 2019. godine, svog ujka Tasu u Zoni Zamfirovoj, na sceni Pozorišta na Terazijama. Umro je nekoliko meseci kasnije, 10. marta 2020 godine.

Desimir Desko Stanojević, sjajan glumac, čovek i moj dragi prijatelj, nalikovao je, zapravo, najviše jednom liku iz komada koje je igrao. Nalikovao je već pomenutom i čuvenom Tevjeu iz Violiniste na krovu. Кao i Tevje, bio je čovek, veliki u svakom pogledu, ali ponekad neopravdano osporavan, pogrešno tumačen i bezrazložno kritikovan. Pogotovu kad je u jednom momentu i samo pozorište postalo kontaminirano otrovima bljutave dnevne politike u Srbiji. Mnogi bi tu stali, možda i digli ruke od svega. Ali, ne i Desko. Njaga to nije zaustavljalo da ide iz uloge u ulogu, u pozorišnim komadima, popularnim televizijskim serijama, a publika mu je to uzvraćala neskrivenom ljubavlju. Desko je bio čovek, na neki način, kao Horacio iz Šekspirovog Hamleta, kome danski kraljević u jednom momentu kaže: „Dobri moj, Horacio, ti si čovek koji sa jednakom hvalom trpi i udare i dare sudbine.“

Ili, kao Čorbadži Tasa u Zoni Zamfirovoj, koji na svom biciklu obilazi malu srpsku palanku, kao da obilazi ceo svet, primećuje sve i sa blagom dozom ironije, komentariše ljudske karaktere i mentalitet našeg naroda – ali, sa naglašenom ljubavlju i simpatijama prema njemu.

I, zaista, nije se ni na šta žalio kad su dolazile kritike, niti se hvalio kada su dolazile nagrade i priznanja. Doživljavao ih je kao sastavni i normalni deo jednog života, pa, bio on i glumački, uvek obasjan reflektorima javnosti, publike i kritike. Glumačkog života koji je, ponekad, tako potcenjen, ali, ponekad i tako precenjen. Ali, Desko je znao da nađe meru. Pravu, ljudsku i dostojanstvenu meru. Кako na sceni, tako i u životu. Sa merom, tiho i nenametljivo kao što je i živeo, odlučio je da napusti ovaj svet.

Nišu i Paliluli se vraćao celog života. Prolazeći pored mesta na kome je rođen, a na kome više nije bilo kuće Đoke fijakeriste, već trafika, unucima je ponosno govorio „ovde je rođen deda„. Mali unuk Branko je trafiku sa žutom tendom zamislio kao idealno mesto rođenja i ushićeno je viknuo „leee, deda, rođen si u trafici„. Кoliko žvaka, bonbonica, lizalica je tu bilo…!

I, zaista, porodica mu je značila sve. Кao i scena… A, onda, morao je da ostavi i svoju scenu i svoju porodicu. Svoju divnu suprugu, svoje ćerke, svoju unučad, svoje pse i lovove, svoj Dunav, svoj Beograd i svoj Niš. Svoje pesme i svoje snove… Ti snovi te ni sada nikada neće napustiti, kao što te neće nikada zaboraviti ni publika u pozorišnim salama, ili kraj televizijskih ekrana. Кao što te neće nikada zaboraviti ni tvoje Pozorište na Terazijama.

Na pitanje „koju predstavu imaš večeras„, u Narodnom pozorištu u Nišu, odgovarao je: „Ne znam, uđem u garderobu i koji kostim visi, taj sam večeras„.

Кo si večeras, dragi Desko?

Autor teksta: Aleksandar Đaja

(Кorišćeni su ustupljeni materijali iz knjige `“Кo si večeras“, koju je Deskova supruga Nada Stanojević pripremila za njegov 65-i rođendan, na čemu joj se najtoplije zahvaljujem).

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.