KulturaMoja priča

BILJANA KRSTIĆ: Pozornica nije modna pista. Glumac mora da ume da „oživi“ kostim koji je na njemu

Ako ispunite svrhu u poslu kojim se bavite i to okitite ljubavlju, pažnjom i uspomenama, onda ste ispunili zavet koji ste dali na početku karijere i radnog veka. Biljana Krstić, kostimograf niškog Narodnog pozorišta imala je tu sreću da radi posao koji voli. Godina 1967. je početak te velike ljubavi.

Čini joj se da je još rođenjem bila već opredeljena da se bavim poslom kostimografa. Prvi crteži nastali na školskim stepenicama, na zidu, u školskim sveskama, nekako su odredili njenu ličnost, a kasnije kada je krenula u Umetničku školu, odsek slikarstvo, a zatim i na Akademiju i bila u prvoj klasi profesora Pavla Vasića, potpuno je bila sigurna da će se baviti pozorištem i pozorišnim kostimom. Tako je ušla u istoriju Narodnog pozorišta, kao prvi kostimograf u Srbiji.

„Imala sam tu sreću, koju drugi nemaju, da budem stipendista opštine i da me je poziv čekao već septembra, a ja sam diplomirala juna meseca. Upravnik pozorišta je tada bio pokojni Iva Vučković i njegov sekretar i pomoćnik Bora Todorović. I danas se sećam njihovih otvorenih ruku i zagraljaja kao podstrek za neku vrstu pojačanja i verovanja u mlade ljude“, započinje priču kostimograf Biljana Krstić.

Tako počinje ljubav i želja da se što više doprinese pozorištu. I ta ljubav traje do dana današnjeg.

„Tu je bilo malo i simbolike. Ovde je radio reditelj Rajko Radojković i moja prva predstava bila je „Život u mojim rukama“. Da li se radi o nekoj vrsti simbolike, da li je to bila sudbina, ne znam, ali uvek se vezujem za taj moj početak i za neke datume i nagrade koje su me napravile da budem kostimograf sa najvećim brojem nagrada u Srbji“, iskrena je Krstić.

Foto: privatna arhiva

Nagrade joj znače, a veliki značaj imaju i za Narodno pozorište u Nišu u kome provodi svoj radni vek. Prošla je put od kostimografa, pa do upravnika pozorišta, i to u dva mandata.

„Sreća je bila što je u to vreme moglo da se radi sa rediteljima koji dolaze sa strane, sa velikim imenima kao što je bio Jovan Putnik, Jovan Ćirilov, Miloš Žutić.. I kada sam bila upravnik pozorišta u dva mandata ponovo sam imala sreću da mi umetnički direktor bude prvo Miloš Žutić, pa Jovan Ćirilov. Svakodnevna saradnja je bila prisutna, nije bilo provincije, već širenja kulture na nivou onoga što je mogla Srbija da pruži“, priseća se Biljana Krstić.

Reditelji i glumci, bili su njeni najbliži saradnici.

„Imati dobar glumački ansambl, dobru predstavu, dobrog reditelja, dobru podelu, a likovnost je nešto što je na kraju uvek obeležavalo predstavu da bude dobra ili ne“

Prvi kostimograf u Srbiji nam otkriva kako se pravi dobar kostim.

„Prvo morate da pročitate tekst, zatim da vidite kako reditelj radi, da li se drži vremena tog teksta, ili ima savremeniju distancu. Igrati Koštanu tog vremena i igrati sada je nešto drugo. Ako zadržite to što čini okosnicu onda morate da radite kostim iz duše. Kostim nije revija, on mora da bude prilagođen glumcu, glumac u njemu mora da se oseća dobro, da ume da ga oživi. Nije ni malo lako napraviti dobar kostim, on mora da ima svoj život, svoju atmosferu i svoju kretnju“, istakla je Krstić.

Bilo je mnogo nagrada. Ali kao pečat svoje karijere ističe to što se družila sa mnogim-velikim ljudima.

„Biti kostimograf u Nišu i Beogradu nije isto. Moja je prednost bila ta što sam radila veliki broj predstava, za razliku od mojih kolegenica koje su radile jednu dve. Sa druge strane sam bila uskraćena za jednu operu, za jedan balet, za film nisam, radila sam film i serije. Uvek ima nešto što vam ostane nezavršeno, nešto za šta mislite da bi ste mogli još… ali to je umetnost.“

Foto: privatna arhiva

Ima naslednike, prepoznala je mnoge mlade talentovane ljude dok je radila kao predavač istorije kostima i savremenog odevanja u Umetničkoj školi. Kaže da su mnogi stasali u vrsne kostimografe i vrhunske modne kreatore.

„Videla sam neki svoj izliv, odnosno da to gde sam ja stala ima ko da nastavi“, iskrena je Biljana Krstić.

I danas je angažovana kao kostimograf. Poslednja predstava u kojoj su glumci poneli njene kostime je „Ana Karenjina“ u Narodnom pozorištu.

„Radila sam tu predstavu sa Irfanom Mensurom, koji je bio i prvi reditelj kada sam ja bila upravnik. Ta saradnja je rasla iz predstave u predstavu i dobijala viši stepenik i završavala se sa velikim uspehom i sa izuzetnom publikom, i sa velikim trajanjem u godinama“.

Publiku morate da negujete. Ona mora da zna ko radi predstavu, ko je scenograf, kostimograf, ko je zadužen za muziku, da bi mogla da se kasnije odredi prema onome šta vidi i kolko mu je predstava dala.

„Meni je drago da i u ovim poznim godinama mogu da radim i uvek ću raditi sa rediteljima koji mi nešto znače i koji su moji prijatelji“.

Njenim kostimima oskrbila je pola Srbije. Njene kreacije nalaze se u Vršcu, Sremskoj Kamenici, Šabcu, Zrenjaninu, Vranju, Leskovcu… Ako ne radite ne možete ništa ni da očekujete, poručila je Krstić na samom kraju razgovora.

Rođena je u Nišu, diplomirala 1967. godine na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu, odsek za scenski kostim, u klasi profesora dr Pavla Vasića. Bila je stipendista niške opštine i po završetku studija karijeru je počela u Narodnom pozorištu u Nišu.

Radila je na više od 300 pozorišnih predstava u Nišu i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Posebno joj je drago što je radila predstave u Poljskoj i Bugarskoj. U Skoplju je sa Dušanom Naumovskim radila TV seriju „Goce Delčev“, sa niškom ekipom film „Boj na Čegru“. Dobila je brojne nagrade na susretima profesionalnih pozorišta. Radila je i kao profesor Umetničke škole „Đorđe Krstić“ u Nišu, gde je predavala istoriju kostima, istoriju umetnosti i scensko odevanje. U dva navrata bila je upravnik Narodnog pozorišta u Nišu.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button