Kolumna

Abe Nišlije!…..Niške priče

Niški simfonijski orkestar osnovan je 1953 god. I početkom devedesetih godina bio je
jedini takav sastav, južno od Beograda do Skoplja..u zemlji koja se tada zvala Jugoslavija.
Imao je dobru zgradu..odlične muzičare i solidan bife.

Duki je svirao violu u okestru…virtuozno…U životu nije bio baš ,,naštimovan,,.
Nije svirao ,,tezge,, (svadbe i zabave)..Nije pio ništa, sem kafe i kisele vode…
Živeo je sa majkom…Inkasirao preko četri ipo banke…a neženja.
,,Star momak,,…kako Nišlije zovu takve tipove.
,,Za ovo malo ti se ne isplati da se ženiš,,…zezale ga kolege po bifeu.

Dukijeva priča…ukonpovana kao filmske sapunice..počinje onog dana..kada posle jedne popodnevne probe u bife ulazi momak u vojničkoj uniformi…i seda pored maestra.
Niko od prisutnih i ne obraća pažnju na došljaka…Bife i jeste bilo mesto gde su sem muzičara, dolazili i njihovi drugari, familija, saradnici…
Da se nešto čudno događa…prvi primećuje Musa..šanker..kada Duki i njegov gost naručuju treću turu vinjaka..
,,Šta je Duki?…Slaviš nešto?,,
,,Dobio sam sina….Pitaj šta bije bife,,
,,Ćestitam!…ćestitam Duki…Kolko je mali težak?,,
,,Antone…kolko imaš kila?,,….obraća se violista, vojniku.
Momak je stvarno ličio na Dušana iz mlađih dana.
,,Pljunuti tatko,,…rekle bi nišlije.

Duki je početkom sedamdesetih služio vojsku u Čakovcu (Hrvatska).
Svirajući u garnizonskom orkestru..na nekoj od igranki za vojsku i građanstvo..
upoznaje, još ne punoletnu Katicu…i ,,rađa se ljubav,,…rekli bi oni skloni patetici.
Po povratku sa odsluženja vojnog roka…dopisuju se još par meseci..a onda prestaje
svaki kontakt…sa Katicine strane.
,,Daleko od očiju daleko od srca,,..konstatuje Dušan i nastavlja svoj život.
Što se devojaka tiče…imao je par dužih i kraćih veza…ali ,,nije mu se posrećilo,,..
Ili možda jeste….i ostao neženja.

Anton je dete iz te vojničke veze…maloletne Katice..i pet godina starijeg Dušana.
Devojčine roditelje nije brinula matematika…više su bili protiv geografije i biologije.
Dečaka su i očuvali baka i deka..Majka je otišla za Nemačku..tamo se udala..
rodila dvoje dece…a Antonu slala pare i poklone..za rođendane i praznike.
Na njegovo insistiranje.. u jednom pismu..poslala mu je podatke o njemu..
Njegovom ocu…muzičaru…Nišliji..
Uz malo sreće ..i dedinog poznanstva u vojnom odseku…dobio je da služi vojsku baš ovde..u kasarni ,,Bubanjski heroji,,.
Nije mu bilo teško da pronađe Dušana još odmah.. pri prvom izlasku u grad..
ali mu je trebalo gotovo dva meseca da skupi hrabrost i da mu priđe..
Izabrao je orkestarski bife kao najbezbolnije mesto.

Život piše romane…a sudbina zaplet.
Bilo je to prvo i poslednje viđenje..oca i sina.
Kada je sledećeg vikenda..Dušan došao na kapiju kasarne da izvede sina u ,,grad,,.
Dobija informaciju, da je …,,Vojnik Anton dobio prekomandu,,..
,,Gde ?,,
,,A šta ste mu vi.. da bi vam dali takvo obaveštenje?,,
Nije znao šta i kako da odgovori.

Tih dana, počeo je i rat u Hrvatskoj.
Dule je ratnom pozivaru zalupio vrata pred nosom.
,,Neću da pucam u svoje dete,,
To ga nije spasilo od mobilizacije…Poslali su ga u pakao..odakle se nije vratio.
Vodi se kao nestao.
Bife veruje..da je maestro Dule..zaobišo sve kuršume i minska polja..
i otišo da nađe sina Antona.

Uz malo mašte…dovršavam priču..
Našli su se…i zajedno otišli u inostranstvo…u Pariz…gde po bistroima Duki svira francuzima ,,Nišku banju,,…a Anton sedi u ćošku i pije konjak.

Volim hepi endove…pa to ti je.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button