Tog dana…Ćale je bio gotovo na ivici suza.
– Sinko.. dolazio pozivar…izvini…potpisao sam..Znaš da ne umem da lažem.
– Dobro bre ćale..nisam ni mislio da bežim i da se krijem…
Umirujem ga i uzimam ratni poziv.
Te večeri..novi svetski poredak…prvo je gađao..kasarnu u Prokuplju..
Te noći..opraštam se sa ženom…
Sad mi se čini…patetično.. kao u lošim holivudskim filmovima…
Govorim joj …da nisam dužan i nemam dužnike…
Pričam…koliko šta vredi…auto..kompijuter…u slučaju da mora da proda.
Savetujem da pazi na sebe i decu..
Kaže mi da se čuvam…Obećavam..i ne mogu da zaspim.
25.03.1999
Već rano zorom sam u kasarni…
Zadužujem uniformu… Konfekcijska..sivo maslinasta..broj veća.
Šlem..u boji uniforme… Knap..za one glavate.
Čizme.. nemaju moj broj..ostajem u patikama…
Od asortimana naoružanja…zadužujem ,,Kalašnjikov,,….
Glanc nov.. iz sanduka u garancjiskom roku..umašćen….moj broj..
Daju nam i one pločice…što se nose oko vrata….
Limene na kanapu…Otvoriš..i unutra na pausu sam upišeš ime, prezime i čin.
U rubliku čin…upisujem ,,General,,
– Šta pišeš to?….čudi se saborac..pozajmljivač hemijske olovke.
– Ako me zarobe..čuvaće me za razmenu..neću na streljanje….odgovaram
Vidim saborac upisuje…,,pukovnik,,..Neće da prepisuje..ali i on bi da izbegne streljanje.
Uzbuna!..
Kasarna nema sklonište..Bežimo van kruga i krijemo se oko okolnih kuća.
Po završetku vazdušne opasnosti..vraćamo se na početnu poziciju..kod magacina.
Nama devetorici …(još se ne poznajemo).. naređuju da se ukrcamo na kamion..
marke ,,civilni šleper,,…
U kabini su šofer i rezervni poručnik…Mi sedimo pozadi.. na vojničkim vrećama u kojima su naše civilke.. Ćutimo.
Jedanaest ,,veličansvenih,,… ili ,,otpisanih,,…tek ćemo da vidimo…
Ne znamo gde nas šalju. (kad ne znaš ,,stisni B,,)
Da razgalim situaciju…podižem dva prsta (pis)..i pevam ,,Mir..brate mir!,,
Saborci me gledaju…ko Marina Abramović instalaciju..
Stižemo…
Leskovac….kasarna ,,Sinkovci,,…Kasno popodne.
Kasarna prazna..nigde nikoga…Samo mi..
Naredba je da utovarimo zaostale sanduke sa municijom u šleper..
Jebo rata…Ovde trebaju fizikalci a ne vojnici…
A pošteno.. ja nisam ni za jedno ni za drugo..
I umesto da obaram nevidljive…ili da rešetam NATO bagru…da dobijem orden i lentu.
Ja se teglim…i dobijam žuljeve i kilu.
Oooo preci…ne gledajte.
Rezervni poručnik nas požuruje….U vojsci je imao ocenu..,,ističe se,,
Po obavljenom poslu..ostavljamo samo toliko mesta u tovarnom delu šlepera…
da se smestimo na sanducima …i odlazimo…
(krug smo napustili oko 22,oo….kasarna gađana iste noći oko 23,oo)
Držimo se sporednih puteva…kroz sela…
Od umora i gladi (celog dana nismo ništa jeli) niko i ne drema.
– Sigurno će da nas špricaju..da ne jedemo uopšte….dobacuje neko iz mraka.
Drugi nam deli šumeće vitaminske tablete..(poneo od kuće)
Pakujem je u džep…dok ne nađem čašu..
Sapatnik pored mene…naliva se vodom..koluta očima..i sa penom u ustima viče..
– Kako gutate ovolike tablete?
Stajemo ispred neke seoske prodavnice koja radi…
Izgladneli kupujemo..hleba i salamu..marke Zidarska (velike lože)..
Seljaci pred prodavnicom nas čašćavaju flašom rakije…marke Maligani.
Nastavljamo dalje…jedemo podrigušu i pijemo rakiju..
Ako sad dođe do okršaja sa mrskim neprijateljem…teško će izvučemo goli život…
Pola od nas ima da nastrada od prijateljske vatre.
Parkiramo se u dvorištu neke seoske škole…Noć je.
Silazimo iz kamiona..padaju šlemovi…Izmešali oružije..a niko nije ni zapamtio ni zapisao
serijski broj .. Kalašnjikovi svi isti…i podjednako masni.
Najstariji među nama…Zovemo ga Čiča.. (a bio je mnogo mlađi nego ja sada)
sedi na vreći pored kamiona…dobacuje..
– Koja pretekne..moja je..što ga jebem…puška je puška..
Galama uznemirila meštane..Pali se svetlo u kući u komšiluku..
– Gasi svetlo tamo!.. Gromoglasno naređuje rezervni..
– Što da gase svetlo?.. pita neko od naših
– Neko to od gore vidi sve…prevodim situaciju..
Iznenada… na nebu…u vedroj noći.. vidimo… Projektil… Ne ide tako brzo..
Tajac…Gledamo …Čini se, ide pravo na nas…
– Krstareća…Tomahavka!…Beži!….viče rezerni …a nije delovalo kao naredba..
I ,,hrabri branioci mirnog sna,,…kreću u stampedo..
Šlemovi i naoružanje ostalo pored kamiona.
Nismo obučeni, šta se radi u takvoj situaciji..
U vojsci smo vežbali…,,Atomski s’leva!,, i .,,Atosmki s’desna!,,…
Nikad… ,,Tomahavk iznad glave!,,..
Bežim i mislim..,,A šta ako padne ispred nas..a mi natrčimo baš na…,,…
Ali trče svi … neću da se izdvajam…
Zaležemo iza žive orgade u školskom parkiću….
Ne sećam se iz obuke..da je žbunje najbolji zaklon od raketnog udara..
Ali nisam ja najpametniji…
Projketil u brišućem letu..produžava negde dalje u mrak…
Ležimo i dalje… adrenalin nam izlazi na uši…a srca dobuju u ritmu tama-tama.
Posle.. ne znam koliko vremena…prvi ustaje rezervni poručnik…
Diše..ko da prerađuje vazduh….Izdaje naredbu..
– Ustaj vojsko!
Ustajemo ko popišani…isprljani…ubledeli..
Vraćamo se polako..po vreće, šlemove, oružije…Ćutimo..
Čiča.. koji nije ni ustajao sa svog mesta pored kamiona…eksira iz flaše i dobacuje.
– U al daleko pobegoste da ve jebem!
Počelo je da sviće…
Tako je prošo moj prvi dan ratovanja..od ukupno 78…koliko nas je zločinačka
NATO alijansa mučki bombardovala…… majkuimjebem agresorsku!
26.03.1999
Odmastili smo svoje puške ………
Prošlo je 25 godina od tada…
Zašto sve ovo pamtim..jebemliga..
Valjda zato što ne praštam…Zlopamtilo!
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
