Mnogi koji privatno ili profesionalno poznaju Vladimira Stanojevića, niškog novinara i voditelja, ne znaju da se pre pet godina uhvatio u koštac sa karcinomom i pobedio. Ovaj mali, a zapravo veliki jubilej pobede nad karcinomom rešio je da obeleži učešćem na Beogradskom maratonu, kada su i mnoge njegove kolege i prijatelji primetili da je ispod podeljene slike na Facebook-u stajao i natpis „i BEAT CANCER“.
Kako bi dao podršku onima koji se bore sa ovom opakom bolešću, Stanojević je rešio da podeli svoju životnu priču.
NV: Mnogima je pažnju privukla fotografija sa maratona, videlo mnogo ljudi na društvenim mrežama, mnogo njih podelilo. Da li si to očekivao?
Nekako uobičajeno danas jeste da bitne momente iz naših života delimo sa prijateljima i pratiocima na društvenim mrežama. Tako je bilo i sa tom mojom fotografijom, i samim učešćem na maratonu u Beogradu. Želeo sam da pošaljem više poruka, a jedna se nametnula nedavno, pa je tako majica u kojoj sam trčao sa natpisom „Ne damo niški aerodrom“ pre svega privukla pažnju ljudi. Ipak to nije bila jedina poruka, a ni povod za učešće na maratonu. I u samoj objavi na instagramu i fejsbuku napisao sam da trčanjem polumaratona obeležavam pet godina od pobede nad karcinomom. Mnoge moje poznanike, koji za to nisu znali, ova informacija je zetekla, pa sam prethodnih dana dobio nebrojeno pitanja u vezi sa tim. Po njihovim reakcijama na ono što su čuli još jednom sam shvatio da je od loših vesti, i poraza koje su nažalost mnogi ljudi doživeli u borbi sa rakom, još važnije govoriti o pobedama, pre svega zbog onih koji se sa karcinomom bore, ili onih koji će na nesreću doći u situaciju da se bore, a možda je baš ovakva priča nešto što će ljudima malo više skrenuti pažnju na važnost samokontrole i prevencije.
NV: Rešio si da posle pet godina i javno progovoriš o borbi koju si vodio pre pola decenije. Kako je sve počelo?
Moja dijagnoza bila je seminom testisa, a okrio sam ga početkom 2013. godine. Bio je to već težak period za mene, pre svega na poslovnom planu. Ljudi obično i vole da kažu kako u životu nesreće „idu u paru“. I zaista, nepunih mesec dana pre toga ostao sam bez posla koji sam jako voleo, i po kojem me i danas najveći broj sugrađana prepoznaje, a to je posao na staroj televiziji „Zona“ koja je tada ugašena. To da postoji bilo kakva promena na telu, i da je deo jednog, levog testisa nešto tvrđi otkrio sam nekom vrstom „samopregleda“ koji je inače jako poželjan kod muškaraca, posebno mlađih, baš kao i kod žena kada je u pitanju predeo grudi. Kako se ni posle par dana stanje nije menjalo, zakazao sam pregled kod urologa u jednoj od privatnih poliklinika. Prepostavljam da izvestan broj muškaraca dođe na taj pregled sa sumnjom na karcinom, ali se ispostavi da se radi o određenim upalama ili nekom drugom, manje opasnom problemu. Ipak, u mom slučaju bilo je „ono najgore“, ono čega se svi pribojavamo, i ponavljamo neke naše dobro poznate mantre poput onog „neće baš meni da se desi“ ili „neće grom u koprive“. Nažalost, u mom slučaju ispalo je da hoće. Sećam se da sam već na samom početku pregleda ultrazvukom primetio da se, do tada vedro lice lekara, promenilo. Za ostatak pregleda abdomena bilo je neophodno da se promeni sonda na aparatu, ali pre toga mi se obratio rečima da postoji promena, izvesne dimenzije, ne tako male, i da je na mestu karakterističnom za tumor testisa.
Nisam siguran da pored dobrog vladanja rečima mogu da opišem osećaj u trenutku kada čujete tako nešto. Sećam se da sam osetio jaku toplinu u licu, premda sam neko ko gotovo nikada ne crveni, i da nisam bio u stanju da postavim nijedno potpitanje. Ni ono koje se odmah javilo – kakva je prognoza, i koliko mi je od života ostalo? Ipak od te jedne loše vesti, prve loše informacije, svaka sledeća vest bila je dobra. Nakon pregleda limfnih čvorova u preponama i pregleda abdomena utvrđeno je da se tumor nije proširio na te delove tela i da vidljivih metastaza nema. Koliko sledećeg dana krenuli su brojni pregledi u kliničkom centru i pripreme za biopsiju i operaciju.
NV: Ko ti je u tim trenucima bio najveća podrška?
Par mojih najboljih prijatelja i moja bivša devojka koja je i bila sa mnom na tom pregledu. Ona je inače stomatolog, i bez nje bih kroz sve što mi se dešavalo prošao mnogo teže. Sve vreme, tih nekoliko meseci lečenja, je bila uz mene i na tome ću joj uvek biti zahvalan. Neobično će možda zvučati, ali videvši nju ispred ordinacije, odmah sam nekako želeo da umanjim ozbiljnost situacije i više se plašio kako će ona reagovati, nego samog mogućeg razvoja događaja. Slična se stvar ponovila kada je sve trebalo saopštiti roditeljima. Zamišljao sam i moju baku kako prima tu vest, i zato sam odlučio da makar njih poštedim tog postepenog otkrivanja ozbiljnosti situacije tokom pregleda koji su usledili, i da im ništa ne kažem sve do odlaska na operaciju. Ti dani su prolazili sporo, plašiš se pomalo svakog novog pregleda, i šta bi moglo biti otkriveno. Posebno stresan bio je rentgen pluća, jer se upravo na plućima znaju javiti metastaze. Situacija je htela da baš onda kada sam ja uradio to snimanje na odeljenju nije bilo nikoga od iskusnijih radiologa. Primetio sam da duže od ostalih pacijenata čekam na snimak i pitao tehničara o čemu se radi. On mi je nakon provere saopštio da se za moj snimak „Čeka profesor, da on pogleda“. Bilo je to najdužih četrdeset pet minuta u mom životu. Nisam mogao da sedim, šetao sam od zida do zida, srce je udaralo nenormalno. To je izgleda ipak to, razmišljao sam, tu će mi biti kraj. Počelo je po glavi da mi se mota šta ću kome ostaviti, koga na šta obavezati. Kako provesti poslednje dane, prodati nešto od imovine, otputovati negde daleko. Bio sam spreman na borbu, ali već sam imao dva slučaja u mom okruženju, dvojicu poznanika, kod kojih se baš sa testisa karcinom „preneo na pluća“ i nažalost preminuli su. Vrata lekarske sobe bila su otvorena i video sam kako na ploči gledaju moj snimak. Zaključak – ako se dobro sećam, bilo je neko zasenčenje,tehničkog porekla. Odahnuo sam. Pluća su bila čista.
NV: Jesi li ikada sebi postavio pitanje „Zašto baš ja“?
Nisam se ni u jednom trenutku opterećivao pitanjem „Zašto baš ja?“. Mogao sam, s obzirom na to da sam vodio relativno zdrav život, prilično sportski, nikada nisam pušio, takođe u porodici i široj familiji niti jednog slučaja karcinoma nije bilo. Moglo je biti od udarca, nekada to bude nešto što smo i zaboravili, iz detinjstva, kako mi je kasnije pojašnjeno. Moglo bi biti od radioaktivnog zračenja, jer sam dvanaest meseci vojnog roka proveo u dvema bombardovanim kasarnama, a na odsluženje sam i otišao ubrzo nakon bombardovanja. Ali zaista nisam želeo da razmišljam previše o uzrocima, niti da na bilo koji način očajavam. Život ljude nesrazmerno stavlja u iskušenja, ne daje nam svima ni jednake šanse, ni podjednako teške puteve, ali mislim da svi imamo obavezu prema sebi, da u datim prilikama i okolnostima budemo najbolji, ponašamo se, radimo i postupamo najbolje što umemo. Sećam se da sam šetao gradom tih dana, i nisam imao nikakvu vrstu mržnje ili ljubomore prema ljudima oko mene koji su većinom delovali bezbrižno i razdragano, dok je meni život bio ugrožen i mogao je biti na svom kraju. Bilo je toplo proleće, nešto poput ovog sada, i samo sam razmišljao koliko život jeste lep, vredan i dragocen i kako želim da što duže ostanem na ovom svetu. Pregledi i priprema za operaciju bili su gotovi, sredio sam tehničke stvari, isplaćao račune, očistio kuću i dva dana pred odlazak na biopsiju pozvao roditelje. Kako oni žive u Pirotu, zamolio sam ih da dođu u Niš da im sve uživo kažem. To nije bilo nešto može proći lako, delovalo im je neverovatno, možda i zbog načina kako im ja to saopštavam, gotovo kao da sam se spremio za neko putovanje, na neku utakmicu, ali tako sam se i osećao, i želeo sam da ih poštedim, verujem da sam i uspeo.
NV: Nedugo potom na red je došla i operacija…?
Narednih mesec dana, sa par dana pauze, proveo sam na Klinici za urologiju KC Niš. Uslovi u našim bolnicama su takvi kakvi su, ali ono na šta svakako ne mogu da se požalim, već da ostanem zahvalan jeste odnos mog lekara Dr Tome Stamenića, koji je izveo operaciju, svakako i ostalih urologa, tehničara, anesteziologa. Biopsija je potvrdila da se radi o seminomu, usledila je iza nje i operacija, semikastracija, tj. odstranjivanje levog testisa. Znam da muškarcima ovo deluje kao najstrašnija noćna mora, i meni su govorili da imam mogućnost da kasnije odlazim i kod psihiloga, psihijatra, ako za time osetim potrebu, ali zaista je nisam osetio. Nikakav, daleko bilo, pad muškosti, ili nedostatak samopouzdanja. U tom trenutku je bilo važno preživeti. Sećam se da je doktor insistirao da mi na kraju bolničkog lečenja bude urađen i spermogram i da tek tada budem otpušten. Želeo je da se uveri da ću moći da, kako je on to rekao „pravim decu“. To danas prepričavam gotovo sa smehom, kao anegdotu. Tada sam pokušao da ga ubedim da mi je u tom trenutku važno da sačuvam svoju glavu glavu, ali on nije odustajao, te mi je tako urađena i ta provera. Ostao sam u bolnici nešto duže, ali napustio sam je i sa tim, kako u šali volim da kažem „sertifikatom“.
NV: Kako izgleda ono „drugo poluvreme borbe“?
Kako sam celu „stvar“ otkrio na vreme, konzilijum urologa i onkologa mi je odredio samo jedan ciklus hemioterapije. Njega, kao i nastavak kontrola do danas, uradio sam na Klinici za onkologiju. Terapiju i kontrole je vodio Dr Zoran Pejčić za koga, kao i za ostatak osoblja sa onkologije, imam samo reči hvale. Ne mogu reći da je prijatno naći se u tim hodnicima, ne mogu reći da je bilo prijatno u dnevnoj bolnici dok sam primao terapiju. Oko vas je mnogo ljudi, bolesnih ljudi, ljudi bez kose, žene sa maramama, mnogo mladih žena. Ne govorim ovo da bih zaplašio ljude, ali voleo bih da ih podstakne da češće proveravaju svoje zdravlje, rade preglede, osluškuju svoje telo. A da one kojima se desi, sačeka ih loša dijagnoza, da to ne znači kraj, i da mesta očajavanju nema. Sećam se da me je nakon operacije jedna rana još jako bolela, ona od reza na mestu gde su izvađene žlezde iz leve prepone, ali nisam želeo da propustim da budem voditelj koncerta za podršku Nišvillu koji se održavao na „amfiju“ tih dana. Malo sam se sporije kretao ali nije bilo trika da to odbijem i ne učestvujem. Pitao sam se, naravno, u nekim trenucima, da li će sve biti okej, da li se neće javiti neka mestastaza, da li ću uopšte biti zdrav da odem na Nišville te godine. I otišao sam naravno, kao i one ostale do danas, kao što ću i na ovogodišnji. Ubrzo su došle i ponude za posao, i život je polako počeo da se vraća „u normalu“. Ja sam počeo da više vodim računa o ishrani, kvalitetnom životu, o tome da dovoljno spavam i odmaram, da se po mogućstvu „ne stresiram“, i naravno redovno odlazio na kontrole. Umeo sam da cenim zdravlje i ranije, ali me je to iskustvo dodatno naučilo tome. Da nije teško odreći se, prekinuti nešto, dati otkaz, raskinuti, promeniti, ako se ne osećamo dobro, i ako nam okolnosti koje živimo mogu uticati na zdravlje.
NV: Koji su ti planovi za budućnost?
Iz novinarstva sam nekako prešao u marketing i PR, pre svega zbog nedostatka novca i lošeg stanja u toj našoj profesiji. Voleo bih da još ponešto radim u medijima, možda bar neku emisiju, takođe da budem aktivniji u fondaciji „Za lepši Niš“ koju sam i osnovao zajedno sa prijateljima Ivanom Redijem i Brankom Krsmanovićem. Kao neku vrstu obaveze osećam i to da sa stručnim ljudima možda poradim na informisanosti mladih ljudi na jugoistoku Srbije o vrstama karcinoma koji mogu ugroziti njihovo zdravlje, o prevenciji, i na pomoći mladim obolelim ljudima. NURDOR to godinama sjajno radi sa decom, neka opšta populacija obuhvaćena je drugim akcijama nadležnih institucija, ali možda akcije koje bi obuhvatile ljude u dvadesetim godinama. Još je nedovljno svesti kod nas, čini mi se, i još postoji izvesna stigmatizacija ljudi sa karcinomom. Baš kao što postoje predrasude prema osobama sa invaliditetom.
Evo ja sam sada osoba sa invaliditetom, koja je upravo istrčala polumaraton. I kada me neko pogleda, ne verujem da baš vidi invalida. Moramo da se edukujemo, da se ne plašimo, da ne okrećemo glavu, da naučimo da u životu odvajamo važne stvari od nevažnih, da ne kukamo i očajavamo, da pobeđujemo.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
