Danas se navršilo 100 godina od proboja Solunskog fronta, što se ispostavilo kao odlučujuće za slom centralnih sila u Prvom svetskom ratu.
Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara, srpska vojska je prebačena još na proljeće 1916. godine, posle oporavka na Krfu nakon Albanske golgote. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana, dok su sa druge linije, dobro ukopane u rovove, bile austrugarska, nemačka i bugarska divizija.
Srpska vojska bila je podeljena u dve armije, Prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović. Komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić.
Borbe su počele 14. septembra 1918. godine celodnevnom artiljerijskom paljbom svih savezničkih topova po bugarskim, nemačkim i austrougarskim položajima, da bi u zoru 15. septembra u 5,30 sati posle snažne artiljerijske pripreme krenule u napad divizije prvog ešalona Druge armije pod komandom vojvode Stepe Stepanovića.
Srpska Prva armija, čiji je komandant bio general Petar Bojović, delovala je na frontu Soko – Lešnica dugom 16,5 kilometara. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete.
Već prvog dana probijeno je 11 kilometara fronta, drugi dan je širina proširena na 40 kilometara i time počinje slom centralnih sila na solunskom frontu, čija linija se raspada.
Za komandanta Solunskog fronta postavljen je francuski general Franše d` Epere. On je u izveštaju francuskoj vladi pri proboju Solunskog fronta krajem septembra 1918. godine saopštava da se „operacije moraju usporavati, jer nema komunikacije radi doturanja hrane francuskim trupama koje napreduju“, a da „samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred“.
To je za srpske vojnike bilo sasvim razumljivo jer su, posle nekoliko godina provedenih van domovine, probojem Solunskog fronta stali na tlo Srbije i našli se nadokam svojih kuća. Osećaj da se nalaze na teritoriji zemlje za čiju slobodu se brane dao im nadčovečansku snagu da istraju u svemu, pa i u borbama prsa u prsa sa neprijateljem.
Franše d`Epere je i kasnije o srpskim vojnicima napisao: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine“.
Prva srpska armija zauzela je 5. oktobra Vladičin Han i pod borbom se probila kroz Grdeličku klisuru, zauzela Grdelicu, a 7. oktobra prodrla u Leskovačku kotlinu u koju je iz doline Veternice izbila Konjička divizija i istog dana zauzela Leskovac, a 9. oktobra izbila je pred Niš.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
