Želela bih da podelim sa vama jednu, tj. dve svoje do nedavno dileme, stvari koje su me opterećivale i činile prilično nesrećnom.
Ne znam da li i vi imate dileme u vezi sa:
1. nekim prijateljstvima koja su se rastanjila, ali nisu prestala
2. nekim ljudima koji se ponašaju kao ponosni vlasnici tuge, bola i nesreće.
Dok smo bili deca, bili smo, manje više isti. Roditelji su se retko razvodili, živeli smo u državi koja je bila relativno jednako darežljiva prema svima (govorim o pravu na školovanje, letovanje, zimovanje, druženje) jer čak i kad niste imali išlo se preko socijalnog na more, preko škole na zimovanje, bavili smo se besplatno sportom… U to doba su umirale možda deke i bake, bili smo pomalo tužni, ali niko nije padao u teške depresije.
Onda smo sa dvadeset i nešto počeli da doživljavamo prve prave životne stvari: venčanja i prvi razvodi, trudnoće i nemogućnosti da se ista ostvari, pa smrt roditelja, neke duboke tragedije, bolesti u porodici, ratovi, pogibije, raseljavanja. Neki su, možda reč nije prava, ali dobro odslikava situaciju stekli ekskluzivno pravo na tužnu priču, nesreću, pravo na samosažaljenje, žaljenje, olakšavajuće okolnosti zbog ekskluzivnosti… Takve stvari u tim godinama nisu bile očekivane, nije trebalo da se dese, to su bile samo teme iz nekih tužnih romana i srceparajućih filmova, a počele su da se dešavaju tu, među nama. Kad im vreme nije.
No, kako je vreme prolazilo i godine se slagale jedna na drugu, i sve gorenavedene stvari su se gomilale. Svako je imao barem jednu ekskluzivu – barem jednu nesrećnu ljubav iza sebe, neko nije mogao nikako da dobije dete, neki su ostajali sami sa decom, neki su se razveli, mnogi se raselili, mnogi ostali bez roditelja, neki bez braća i sestara. A kada se tužne priče počnu relativno ravnomerno raspoređivati one prestaju da budu vest. Prestaju da budu vlasništvo manjine i prestaju da budu opravdanje i traženje olakšavajućih okolnosti. Takve priče u jednom trenutku postanu redovni pratioci i nađemo se pred dve mogućnosti:
1. da shvatimo da je to sve deo života i da, ma koliko je nama teško, nije nam najteže, barem sa kosmičke tačke gledano – tj. nemamo više to pravo da se pravdamo da je život prema nama posebno nepravedan jer ona druga strana kojoj to pričamo verovatno samo nije otvorila svoju knjigu da vam malo iz nje čita – svoje tuge i nesreće. Zato, kad sledeći put počnete da pričate u beskrajon svoju nesreću i patnju zapitajte se koliko je to umesno. Vama vaša jeste najveća, ali svako nosi svoju vreću u kojoj ima dovoljno svog da mu ne treba da skuplja usput i vaše.
2. da ne prihvatite činjenicu da se svima dešavaju tuge i nesreće jer nemoguće je da je nekom gore i nemoguće je da ovo nije smak sveta što se baš vama dešava pa nastavite da tražite poseban tretman i večito razumevanje. Ako ne želite da izgubite prijatelje ili ako vam nije cilj da u život privučete jato kukavica, prestanite da stalno tražite rame za plakanje i poradite na sebi i zapitajte se od čega to bežite i sa čim to ne želite ili ne možete da se suočite pa se stalno skrivate iza problema.
Ovo je bio jedan od mojih velikih problema – kako se izvući iz takvih priča, kako se distancirati od onih ljudi koji, hajde da ih zovem i energetskim vampirima, kako se isključiti sa talasne dužine koja je emotivala večito iste priče. Nikada nisam znala dobro da reagujem na suze, na tugu, na priču zarad raspredanja. Bilo mi je loše – bukvalno fizički loše, pritisak mi je skakao, nisam spavala rasplićući klupko takvih priča. Sve dok nisam razvila svoj lični mehanizam za isklučivanje. Kao na televizoru – u početku sam uspevala da ugasim ton i da vidim osobu ali da ne dopustim da priča dopre do mene, a kasnije sam isljučivala i sliku.
No, ono što me još malo drži u dilemi jesu ta rastanjena prijateljstva. Šta pod tim pojmom podrazumevam? Pozdrazumevam prijateljstva koja su jedno vreme bila intenzivna, ali su sticajem životnih okolnosti došla u fazu novog kvaliteta na uštrb kvantiteta. Post pišem ja i stvari posmatram iz svog ugla, mada verujem da ovakvih situacija imate svi.
Prvo, kasno sam se udala (u odnosu na kriterijume kada bi bio red), pa rano stigla do jedne od ekskluzivnih priča – ostala sama, pa još sama bez dece. Svaka od ovih stavki mogla je da postane moje opravdanje za mnogo štošta, ali jednostavno nisam naučena da stojim u mestu i sažaljevam se. Imam teške trenutke, ali oni su me naučili da cenim one lepe i svetle. Tako su se u mom životu pojavili i neki novi ljudi koji takođe nose priče koje bi mogle da budu naslovnice eksluzivnih časopisa, ali svi smo zajedno svesni da su svi prošli trenuci i sve tuge sigurno imale neku ulogu u našem životu jer da nije tako život bi bio prilično besmislen. Tako da u mom svetu baš nešto nema zvezda sapunica. Svi smo isti. Svi mi znamo za svačiji bol, za neke trenutne nedoumice i kamenčiće koji žuljaju ali ne dozvoljavamo da išta preraste u špansku ili možda primerenije rečeno u tursku seriju. Poštujemo posebnosti svakog od nas i tu smo kad god treba pomoć, podrška, rešavanje da bismo nastavili sa životom onako kako treba – punim plućima.
Ja sam naučila šta znači imati drugačije radno vreme od mog, šta znači raditi dva posla, šta znači kad neko ima decu, kad neko ima pomalo ljubomornog muža ili ženu, kad nekog pritisne besparica, ali isto tako su oni kojima je stalo do mene shvatili da to što nemam decu ne znači da imam zaludnog vremena, da pored redovnog posla uvek radim barem još jedan, i da sam u večitoj želji da nešto naučim i proučim, da mi je moje pisanje izuzetno bitno, i da sam bez njega prilično nepotpuna, da mi je floriterapija jako bitan segment života i da mnogo čitam, kombinujem, vodim svoju stranicu, blogove…
Kad jedni o drugima naučimo ovakve stvari naša prijateljstva traju bez obzira što se više ne viđamo toliko često. Samo u ovim godinama više nema ekskluzivnosti. Obe strane treba da prave kompromise. Da razumeju i prihvate da život nosi promene. I, u čemu je onda dilema, pitate se. Dilema je u onim ljudima koje mnogo volim ali koji i dalje smatraju da vaga preteže na njihovu stranu. Večito. Divni ljudi koji i dalje misle da je njihovo isuviše zapetljano da bi raspetljavali a da ja to nikako ne razumem i da sam sebična jer nemam njihove probleme. Tačno, nemam ih. Imam svoje izazove i oni su za mene podjednako bitni kao i za njih njihovi problemi. Naučila sam da se ljubav i razumevanje ne mere količinom viđanja već kvalitetom onog što imamo da saopštimo jedni drugima nakon koliko god vremena. Da nastavimo priču kao da smo juče ustali od istog stola, i da kad se rastanemo znamo da nas čeka ponovni susret i nova dobra razmena. Moja dilema je kako da prestanem da osećam krivicu što je sa nekim ljudima to rastezanje prijateljstva došlo do takoreći pucanja, a oni svojim strelicama samo sve više buše tkanje koje nas je nekad davno spojilo…
Sve u svemu, ovo sam morala sad da napišem da u ovo proleće ne ponesem gorčinu i tugu. Opraštam sebi za sve zablude i opraštam ako sam se o nekog ogrešila. Možda je ovo samo dobar način da raskinemo stare veze i sa istim ljudima izgradim nove na novim temeljima…
Izvor: Ritamdana
Merima Simovljević Aranitović – profesor srpskog jezika, floriterapeut, bloger. Veruje u snagu reči i nežnost biljaka. Kombinuje ove dve stvari stvarajući od njih nežnu magiju kojom pokušava da harmonizuje sebe i svet oko sebe.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
