Kolumna

O krizi autoriteta u obrazovanju

Ako je naše tradicionalno obrazovanje, kako se to uobičajeno može čuti, bilo strogo, kruto, rigidno, i za ishod imalo nekritične, nemisleće i konformistički nastojene pojedince koji su „samo još jedna cigla i zidu” (kao u antologijskoj pesmi Pink Flojda: Another Brick in the Wall), dotle savremeno obrazovanje karakteriše kriza autoriteta i odsustvo moralnih vrednosti koje oni sa sobom nose. Štaviše, autoriteti, pre svega u srednjoj i osnovnoj školi, kao da su dezavuisani od strane države preteranim naglašavanjem prava učenika i obaveza nastavnika, što pomalo komično liči na supstituciju uloga. To je danas svakome jasno, no, nameće se pitanje etiologije ove pojave (krize autoriteta).

Tradicionalno obrazovanje počivalo je na autoritetu nastavnika (profesora). Reč autoritet je latinskog porekla (auctoritas) i označava ugled, dostojanstvo ili uticaj zasnovan na ugledu, a autoritativna osoba jeste ona koja uživa ugled zasnovan na znanju i sposobnosti, odnosno, koja je merodavan stručnjak (Klajn, Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza). Svi se možemo setiti bar jednog nastavnika iz osnovne ili srednje škole koga pamtimo po strogosti i zbog koga smo morali da uradimo domaći zadatak i kada nismo želeli, ko nas je naterao da popravimo ocenu, ili nas je dodatno motivisao da pročitamo knjigu koja nam se ne sviđa, ili zbog koga smo, u krajnjoj liniji, upisali fakultet koji je i on završio. Jednostavno, pamtimo nastavnike koji su uticali na nas, na naše radne navike, naše sklonosti, naša verovanja i slično, a zaboravljamo one koji nisu bili upečatljivi, koji nas nisu, a ma baš ničim, fascinirali. Ove prve označavamo kao ključne ličnosti u našim životima, koji su na tronu, odmah pored naših roditelja ili staratelja.

Ljudi od autoriteta u obrazovanju poticali su iz tradicionalne porodice sa dominantnom figurom, najčešće muškog pola, koja se lepo uklopila u obrazovni sistem koji je to podržavao. Ovi ljudi su se dobro osećali u svojoj koži i u porodici i u školi. U međuvremenu, tradicionalna porodica trpi radikalnu transformaciju u neku vrstu hibridne porodice u kojoj uloge nisu precizno definisane, ili je ostavljeno članovima da, po sopstvenom izboru, odrede šta će ko raditi i za šta odgovarati. Autoriteti u porodici našli su se u nebranom grožđu, usled liberalizacije porodičnih odnosa.

Društvene promene reflektovale su se i na obrazovni sistem, te danas često možemo čuti tu magičnu sintagmu „reforma obrazovanja”. Reforma je najteže pala starijim nastavnicima koji su se našli u nezgodnoj poziciji, jer su odjednom morali da nauče poznavanje rada na računaru ili da koriste smart table i druge slične novotarije. Mlađi, samo zato što su mlađi i spremni na promene, relativno su se dobro uklopili u novi sistem.

Dobro je poznato da promenama najbolje odolevaju fleksibilni, gipki, prilagodljivi, oni koji su skloni timskom radu, koji su, da upotrebimo tu modernu reč, proaktivni, dok oni koji ne poseduju ove osobine propadaju ili preživljavaju sa teškim traumama. Upravo se to desilo u našem obrazovnom sistemu – prilagodljivi preživeše, dok kruti stradaše, a među njima i nekadašnji autoriteti, ili je, tu i tamo, ostao po koji (sem ako na vreme nije otišao u penziju i izbegao neželjene posledice).

Nesporno je da se čovek treba prilagođavati promenama, jer je to, u krajnjoj liniji, pitanje opstanka, ali sporno je to što su slomom tradicionalnog obrazovanja, nestale ili zapostavljenje vrednosti koje bi trebalo da važe za sva vremena. Reč je „svetom trojstvu” svakog obrazovanja i temelju obrazovnog (i svakog drugog) sistema: odgovornosti, savesnosti i poštenju! Da li ste u skorije vreme čuli reč poštenje? Verovatno morate uložiti značajan kognitivni napor da se setite nekog iole poštenog i savesnog čoveka. On više nije „in”, on je „aut”. Ako je neko bio nosilac tih vrednosti onda su to, svakako, naši stari dobri nastavnici. Ja se sećam svog učitelja u osnovnoj školi, ili nastavnika fizike u srednjoj, a vi? Oni nas nisu učili samo tablici množenja, Mendeljejevom sistemu, trigonometrijskim funkcijama, procesu fotosinteze i drugim stvarima koje su nesumnjivo važne za intelektualni razvoj svakog čoveka, već su nas pripremali za život i suočavanje sa njim, razvijajući u nama elementarno ljudsko poštenje i savesnost.

U okviru savremenog obrazovanja, imamo podosta praktičnih stvari, oličenim u raznim radionicama, školama u prirodi, savremenijim udžbenicima i drugom, i mahom mlađih nastavnika koji sa velikom dozom entuzijazma izvode sve to. To je za pohvalu, jer je zaista trebalo afirmisati praktičnu nastavu i rasteretiti gradivo nepotrebnih detalja (neki će reći da je potrebno još). Ali, šta nedostaje? Nedostaje baza na kojoj je počivalo tradicionalno obrazovanje koja je oličena u goreopisanom svetom trojstvu, nedostaju autoriteti od kojih bi deca mogla da usvoje moralne vrednosti. Deca uče po modelu, to i laik zna, a od koga danas da nauče? Kriza autoriteta u našem društvu i pad opštih društvenih vrednosti (Dirkemova anomija) krajem 20. i početkom 21. veka, očito su se reflektovali i na današnje školstvo.

Naravno, savremene škole imaju bar jednog „poslednjeg mohikanca” kao oličenje moralnog ponašanja, ali džaba sve to, ako ih sistem ne podržava. Dokaz da ih sistem ne prepoznaje (bar ne u pravoj meri) imamo na svakom koraku, a jedan od najjačih je, čini mi se, oduzimanje osnovnog instrumenta za afirmaciju moralnih vrednosti: kazne. Svakako da u vaspitanju prednost treba dati nagradi, ali ako mladi u razvoju ne očekuju kaznu za određena nedozvoljena ponašanja, logično je da će se ponašati oportuno. I ne samo to, eksplicitno ili implicitno nagrađivanje loših đaka (što i one dobre i vredne navodi da budu loši) kasnije vodi ka mediokratiji (vladavini osrednjih). Ne treba da se iznenađujemo što su na odgovornim pozicijama u državi pojedinci prosečnih sposobnosti i sumnjivog moralnog kvaliteta, najčešće lojalni svojoj stranci koja ih je tu i dovela. Poltronstvo je odnelo prevagu nad dostojanstvom, prosečnost i letargija nad ambicioznošću, što je, između ostalog, posledica nedostatka pravih autoriteta ili njihovog urušavanja.

Da bismo proizveli sposobnije i kvalitetnije pojedince, treba da postavimo više ciljeve, treba da podignemo lestvice. Ono što danas imamo jeste mnoštvo mladih ljudi koji žive u nekoj vrsti kognitivne iluzije da mnogo vrede i znaju. Pa, kako i ne bi, kada je lestvica znanja i ocenjivanja spuštena na dosta nizak nivo u osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju. Kvantitet, oličen u „štancovanju ocena” (i to najviših!), kao i u besprizornoj konkurenciji za privlačenje što je moguće više đaka ili studenata, porazio je kvalitet. U teoriji ova pojava označava se kao trka do dna, a ja bih je kolokvijalno nazvao dno dna, koje za ishod ima potpuno neznanje (tabula rasa).

Da li mislite da je slučajno to što se, recimo, Bil Gejts razvio u Americi, ili to što su Tesla i Pupin našli svoje utočište upravo u toj zemlji. Kod nas ima na stotine „Bil Gejtsova” i potencijalnih vrhunskih naučnika, ali ih sistem ne prepoznaje i ne afirmiše u dovoljnoj meri. Ostavljeno je na volju pojedinih nastavnika da ih podrže i usmere, ali to nije dovoljno, te otuda odliv mozgova preti da preraste u cunami, ako već nije i prerastao. U prilog tome govori i Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma za 2015. godinu po kome Srbija, prema kapacitetu zadržavanja talenata, zauzima, zamislite, ni manje ni više, nego 140. mesto od upravo toliko rangiranih država!

Danas o obrazovanju kao da brinu samo pojedinci koji u njemu rade i koji drže do određenih vrednosti i principa. To su, mahom, oni koji su bili, a i dalje su, rezistentni na društvenu anomiju. Takvih je najviše u starom kadru, ali ne znači nužno da među mlađim nastavnim kadrom nema onih sa potencijalom za razvoj autoriteta. Moja teza je samo da su autoriteti u obrazovanju danas u manjini i zapećku. Šteta je samo što su ti ljudi poneli na svoja pleća preveliki teret i što on nije ravnomerno raspoređen na sve odgovorne pojedince u sistemu. Posledice su evidentne i po njih i po generacije pametnih i sposobnih mladih ljudi koji, nažalost, ne vide perspektivu u ovoj zemlji.

Zato, ako želimo kvalitetniji obrazovni sistem, afirmišimo odgovornost, savesnost i poštenje, a to ćemo najbolje učiniti ako pravim autoritetima vratimo mesto koje im pripada. Sposobniji đaci znaće to da prepoznaju, osećaće se sigurnije, i podstaći će i one manje sposobne da iz sebe izvuku maksimum, dok će eksternu korist imati celo društvo. Motiv da to uradimo, svako od nas na mikro, a država na makro planu, jesu upravo naša deca i njihova budućnost.

Naša nepresušna vera u moralne vrednosti i (najčešće dugoročnu) korist koje sa sobom nose, kao i kontinuirana borba protiv raznih mediokriteta i društvenih kameleona, neminovno će dovesti do njihovog poraza i reafirmacije tih vrednosti. Škola je upravo poligon gde treba da nastupi prava (vrednosna), a ne lažna (formalna) reforma!

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button