Jedna od najpoznatijih srpskih glumica svakako je Jelica Sretenović. Istakla se svojom glumom u filmovima „Nacionalna klasa“, „Zona Zamfirova“, ali i u serijama „Tesna koža“, „Srećni ljudi“, „Bolji život“, u kojoj ju je proslavila čuvena uloga Koviljke Popović Koke. Ova istaknuta glumica iza sebe ima karijeru dugu 40 godina i ističe da je upravo to trajanje najznačajnije u karijeri svakog glumca.
Bogata glumačka karijera i već sa 16 godina upisan Fakultet dramskih umetnosti… Recite nam nešto o tim svojim glumačkim počecima.
Ja sam mnogo žurila da postanem glumica! To sam želela otkad znam za sebe. Bila sam i član radio grupe čuvenog Bate Miladinovića, pri Radio Beogradu. To je bila dramska dečija radio grupa, tako da sam već od malih nogu krenula da radim na radiju, da snimam emisiju „Dobro veče, deco“. Nekada se radio slušao i imao je bogat dramski program. Postojale su i glumačke sekcije u školama, gde sam uredno išla.
Već u mojoj osnovnoj školi, koja se zvala „Ćirilo i Metorije“ gotovo sve priredbe sam ja držala. Onda se to nastavilo u gimnaziji, da bih posle drugog razreda pokušala da upišem Akademiju. Na moju sreću, bila sam primljena, tako što sam osim prijemnog ispita iz glume, morala sam da dam i dopunske ispite da mi se priznala gimnazija. Imala sam dodatni napor, ali se sve to lepo završilo i ja sam postala student.
Da li ste imali nekih problema sa kolegama na fakultetu jer ste mlađi od njih? Da li je postojala neka vrste sujete?
Ne, naprotiv! Pa, ja sam bila maskota na klasi! Nas je bilo primljeno 13 i mi smo se divno družili. Fakultet dramskih umetnosti nimalo nije lak, po ceo dan ste na fakultetu. Pre podne su stručni časovi i teorija, a popodne je gluma. Ali meni su to bili najlepši dani u životu. Sve to traje do neke treće godine studija, gde već počinje karijera. Prve dve godine nismo imali prava da radimo profesionalno, već to kreće u trećoj godini. Tad počinje malo surevnjivosti – ko će da dobije posao, a ko ne. Na četvrtoj godini smo već svi radili. Ja sam već krenula sa glavnom ulogom, u okviru produkcije između Slovenaca i Jugoslavije. Televizija Ljubljana i televizija Beograd su radile koprodukciju programa – to je moja prva prava profesionalna uloga u seriji „Žive veze“.
Tu sad postoji začkoljica. Mi smo na Akademiji radili u filmovima naših kolega, koji se školuju za filmske reditelje, a radimo vežbe, naravno, i za pozorišne reditelje, ali nemamo iskustva sa kamerom. Nema te prakse na akademiji. Tako da tada kreće da se peče zanat. Bez prakse ne možete ništa…
Da li biste izdvojili neku svoju ulogu kao najznačajniju?
Ja uvek volim da kažem da mi je najdraža poslednja uloga, jer se onda bavim njome. Postoje uloge koje volim, do kojih mi je stalo… Ali u suštini se sve svodi na ono: koliko se potrudite, toliko se i vrati. Kada je loš tekst i loš reditelj, možete vi koliko god hoćete da se potrudite oko glume, ali to ne može glumac da izvuče – jednostavno će biti loše. Od televizijskih ostvarenja, najviše volim Burazera iz „Vojne akademije“.
Da li Vam smeta što Vas mnogi i dalje zovu „Koka“, po Vašoj ulogi u seriji „Bolji život“?
Ne smeta mi što me ljudi zovu „Koka“. Velika je sreća dobiti takvu ulogu. Ja sam je dobila na vreme – ni prerano, ni prekasno. Dobila sam je tačno kada sam dostigla jednu vrstu zrelosti da mogu da nosim tu veličinu uloge, jer to se podvodi pod glavnu ulogu. Koka je imala jedan svoj život, svoj put, koji je zaokružen „hepi endom“, tako da je to uloga koja me je proslavila. Ušla sam u narod, on me je zavoleo i postala sam poznata. Ne bežim od toga. Mnogi kažu da nije bitno da li si poznat. To nije tačno. Mi se svi bavimo ovim poslom, između ostalog, sa ciljem da napravimo ime. Ako to ne uradimo sve je džabe.
Šta biste poručili mladim ljudima koji sada počinju sa svojim glumačkim ili bilo kojim drugim karijerama?
Svako ima svoj put i u početku je najvažnija želja. Ipak, osim želje, tu mora da bude prisutna upornost i, naravno, talenat. Moram da kažem da je mladim ljudima sada mnogo teže nego mojoj generaciji. Mi smo počinjali u jednoj ozbiljnoj zemlji koja je bila jedno veliko tržište. To tržište se sada smanjilo, a mnogo je glumačkih škola i mnogo je velika produkcija glumaca. Prosto mislim da oni ne mogu da nađu svoje mesto. Tu je onda potrebno mnogo sreće. U Beogradu, koji je dvomilionski grad, trebalo bi da ima mnogo više pozorišta, a i Niš, takođe.
Mladi ljudi sada mogu da se okupljaju jedino oko projekata i da se nude na tržištu. Ja sam ceo život slobodni umetnik. Trudila sam se da uvek imam kontinuitet u pozorištu, ali znate, dođe period kad vas niko ne zove. Tada morate sami da smislite šta ćete da radite. Da li je to poezija koju ćete govoriti, neka duodrama ili monodrama… Jednostavno pokušajte, a nikako se ne povlačite. To je savet za mlade ljude koji mogu da im dam. Naravno, promeniće se sve, pre ili kasnije, a mladi moraju da budu istrajni. Ali, gluma je ljubav velika i ko god uđe u ove vode – plivaće.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
