Violetu Jović sam upoznala na jednoj od promocija njenih knjiga, možda baš onom prilikom kada sam prvi put čula njenu pesmu „Rabota žensku dušu odmara“ u koju sam se zaljubila iz prve i od tada je recitujem svakome ko hoće da me sluša. Nekima i više puta, na njihovo traženje.
Sledeća moja rečenica je trebalo da glasi da ni sama ne znam zašto do sada nisam uradila intervju sa njom, a onda sam se setila najveće karike koja me vezuje za nju i one moje knjige zaplanjskih priča, pa mi je postalo jasno da znam – trebalo je, valjda, da pripremim tu knjigu, a onda da se ovim tekstom zahvalim Violeti na ispiraciji da pišem na tom, zajedničkom nam svrljiško-zaplanjskom dijalektu. Kojem sam naučila i mnoge koji nikada nisu čuli i za naš kraj, kamo li za njegovo govor.
Ko je Violeta Jović, diplomirani pravnik, sekretar Elektronskog fakulteta u Nišu i šef Kabineta rektora niškog Univerziteta, književnik- do sada je objavila 21 knjigu, a od toga šest romana, jednu knjigu priča, dve knjige poezije za odrasle, a ostale su namenjene deci i mladima, supruga, majka Đorđa koji ima 22 godine i student je četvrte godine arhitekture i 15-ogodišnje Ljubice, gimnazijalke? I koja u svoje važne životne uloge ubraja i ulogu starije sestre jednoj Aneti- koju veoma voli i koja je svedok i saputnik njenih traganja za sobom, ćerke -majku Ratomirku smatra najenergičnijem bićem u svemiru i unuke baba Živane, koja je svedok da čovek može živeti u miru sa ljudima tek kada uspostavi sopstvenu ravnotežu i mir sa samim sobom.
LOKALNI GOVOR ZA JASNIJU KOMUNIKACIJU
-Ko sam ja? Jedna od kapi u okeanu ljudi koje srećete svakoga dana. Volela bih da sam ona kojoj se ljudi obraduju kada je sretnu na ulici, na pijaci, u parku, u biblioteci… Rođena sam 8. marta 1966. godine u Nišu, sasvim slučajno ili, možda namerno, s obzirom da je trebalo da budem prvo muško dete u porodici imućnijih seljaka koja pet godina čeka svog naslednika i skoro da je izgubila nadu (moja majka je jedinica) da će ga dočekati. Možda je moje rođenje u prvom trenutku za moga oca, od koga se očekivao sin, bilo razočarenje, ali je za mene njegova izjava pred kraj njegovog biološkog života da me „ne bi menjao ni za sto sinova“ doživotna obaveza da budem dostojna svojih seljačkih gena koje ponosno nosim.
Odrasla sam u srećnoj, poštenoj i radnoj višečlanoj porodici u selu Mečji Do, Opština Svrljig, koje ima netaknutu prirodu (verovatno iz razloga što više nema ko da je takne, a oni koji bi eventualno došli sa strane nemaju šanse da to učine ukoliko ne poseduju krila, jer put ne postoji. Možda je upravo ta netaknuta lepota, nenarušeni međuljudski odnosi, neporemećen sklad i jedina mogućnost za putovanje let (za mene kao dete na krilima mašte) razlog da me niko ne može pokolebati u uverenju da, ako bih ponovo mogla da biram, odabrala upravo ovo mesto za svoj dom. Nikada se nisam stidela svog porekla, ni kada su me deca u osnovnoj školi ismevala, ni kada sam u srednjoj školi imala epitet „seljančeta“, ni kada sam , s fakultetskom diplomom u rukama shvatila da je osnovni dokument za zaposlenje izvod iz matične knjige rođenih, a ne diploma. Ali, sve dođe na svoje. Više me ne boli kada kažu da su seljaci zauzeli radna mesta i obavljaju važne poslove, dok deca viđenih građana rođena u centru velikog grada u pedesetim nose indeks u džepu i leče komplekse vređanjem onih koji vreno i pošteno rade. Prošla sam sve faze „skidanja ružičastih naočara“ u poslu u advokaturi, privredi, poslovnim uslugama…
Priča o tvom detinjstvu gotovo nestvarno deluje danas, kada decu i posle četvrtog razreda ne puštaju da sama idu u školu.
-Bila sam đak-pešak do četvrtog razreda osnovne škole, putovala sam u susedno selo Varoš, jer u mom selu nije bilo škole. Od četvrtog razreda osnovne škole počela sam da živim sama, u podstanarskim sobičcima koji su se smenjivali, najpre u Svrljigu, a nakon završene osnovne škole u Nišu. Počela sam da pišem vrlo rano. Verovatno je razlog tome bio jedini domaći zadatak iz srpskohrvatskog jezika – smisliti pet rečenica. Možda sam preterala u smišljanju, a možda sam imala oko sebe previše lepih slika koje sam želela da zabeležim. Srećom, to me još drži. Još umem da vidim lepe slike svog detinjstva i da ih podelim sa decom i odraslima čije oči nisu izgubile dioptriju za lepotu.
Da li je tvoje pisanje počelo književnim jezikom ili na dijalektu i kakav je tvoj odnos prema jednom i prema drugom pisanju ?
– Najpre sam počela da pišem na književnom – srpskom standardu, jer sam smatrala da tako treba, jer su nas tako učili u školi, jer sam smatrala da biti pismen znači znati pre svega sopstveni jezik. Prvu književnu nagradu dobila sam sa 10 godina iz ruku Dobrice Erića i tada sam saznala da su pisci čija dela čitamo u čitankama i lektirama obični, divni ljudi sa kojima je lepo razgovarati, a ono što čitamo jesu njihove misli koje su zapisali. Pisanjem na dijalektu sam počela da se bavim kasnije. Odmalena sam zapisivala retke reči koje sam slušala u svom rodnom domu, od ukućana i ljudi koji su dolazili u našu kuću. Odlazila sam sa roditeljima kod rođaka u druga sela i zaključila da svi ljudi međusobno razgovaraju na isti način, da se razumeju i da je komunikacija čak i jasnija, sa mnogo manje reči kada govore lokalnim govorom. Uostalom, to jeste moj maternji jezik, on je deo mene, mog bića i ako bih ga se odrekla, ako bih se odrekla svog porekla i svega onoga što ga čini, više to ne bih bila ja. Volim sebe i želim da budem ja, ne neko drugi.
Onda kada sam počela da nailazim na podsmeh okoline i negativne reakcije okoline u gradu, na podsmevanje i ruganje tom govoru, u meni se probudio inat i odlučila sam da stanem u odbranu sebe po svaku cenu. Prvi roman OSENjA objavila sam kod niške „Prosvete“ i on je naišao na širok spektar reakcija, od najgorih komentara o seljačko-svrljiškom slengu do oduševljenja time što je neko uspeo da sačuva bogatstvo jezika, ali ne samo jezika, već i divnih odnosa među ljudima, običaja, tradicije… Smatram da pisati na dijalektu nije isto što i ne znati padeže i pravopis, već koristiti jedan živi govor koji ima svoje zakonitosti. U tome su mi pomogli ljudi koji se dijalektologijom bave kao naukom. Njihova podrška mi je bila od nemerljivog značaja, jer nisam bila sama u borbi za očuvanje narodnog blaga, jer sam dobila samopouzdanje da radim ispravnu stvar, jer su ljudi počeli da čitaju i vole moje knjige pisane na jeziku mog zavičaja, jer sam uspela da u mnogima povežem napukle ili čak pokidane niti sa rodnim krajem… Nemam nijedan razlog da se stidim svog porekla, naprotiv, veoma sam ponosna na svoj rodni kraj, na svoju porodicu punu ljubavi i poštovanja, na lepote svrljiškog kraja, na bogatstvo kulturne baštine tog kraja, čiji je govor jedan od najvećih dragulja.
NEKA BRINU ONI KOJI LETE, JA HODAM PO ZEMLJI
Kako miriš jednu, nimalo prozaičnu profesiju i svoje pisanje, koje zahteva ili bar podrazumeva daleko višu i duševnost i duhovrnost ?
-Upisala sam pravni fakultet jer sam oduvek želela da nađem načina da rešavam probleme, umesto da bežim od njih. Pravo nije ni dosadna, ni monotona, ni manje prozaična profesija od bilo koje druge, ukoliko čovek ume da se toj profesiji preda u potpunosti, da pre svega voli i razume ljude i njihove međusobne odnose, a onda nastoji da organizuje život i rad tako da ne nastanu problemi, a ako i nastanu da nađe optimalan način da ih reši. Volim svoj posao i smatram da je pravničko zanimanje časno i veoma inspirativno, da pravnik mora da bude pismen, načitan i elokventan čovek, široko obrazovan i dobro vaspitan, da svojom pojavom i svojim delovanjem mora da uliva poverenje. Kao pisac možda mogu da osetim jače, da vidim dalje, da me ljudske sudbine dublje taknu, te, samim tim možda mi to i pomaže da bolje i na mnogo humaniji način obavljam svoj posao.
Imam sreće da radim u visokom obrazovanju, u akademskoj zajednici koja pretpostavlja standarde ponašanja primerene akademskom nivou. Pored toga, tu su studenti, mladi ljudi koji ulivaju optimizam i podstiču čoveka na kreativnost i mnogo veće zalaganje. Njihova je energija neiscrpna i veliki je pokretač i za druge aktivnosti. Ukoliko poslu ne pristupite kao obavezi koju treba da obavite i rešite je se, već kao trajnom stanju koje nastojite da učinite što prijatnijim i sebi i drugima, rezultati će biti mnogo bolji, a vi i svi oko vas mnogo zadovoljniji. U konačnom, mnoga velika imena srpske književnosti bili su pravnici – Bora Stanković, Branislav Nušić, Laza Kostić (doktor pravnih nauka), Jovan Sterija Popović, Jovan Jovanivć Zmaj (koji je najpre završio studije prava, a potom i medicine) i mnogi drugi koji su dokazali da biti pravnik znači pre svega biti čovek među ljudima.
Ljudi koji potiču iz gradova, posebno iz njihovih centralnih zona, često su preglasni tim – gradsko dete ili krug dvojke i slično i često je to jedino čime mogu da se pohvale, uz nipodaštavanje prema ljudima sa sela. Koliko si zahvalna svom poreklu i koliko je upravo ono napravilo književnika, najpre pesnika , od tebe?
-Nikada nisam razlikovala ljude na one koji su rođeni u centru grada od onih koji su rođeni negde na selu. Razlikovala sam samo dobre i manje dobre ljude. Svako ko poseduje inteligenciju i pročitao je par knjiga, naišao je na podatak da dete ne može da bira roditelje, da niko ne može da bira gde će se i u kom obliku roditi. Može da izabere (ukoliko ima šanse, što znači da je rođen zdrav i nema ozbiljnih poremećaja koji ga sprečavaju da razvija svoju ličnost) svoj životni put i da njime korača uzdignute glave, ne poginjući je ni pred kim i ni pred čim, poštujući sve ostale ljude kao sebi ravne. Razuman čovek nikada neće nipodaštavati drugog čoveka ni zbog čega, a najmanje zbog drugačijeg porekla, načina oblačenja, nivoa obrazovanja i sl. Već će pokušati da razume i poštuje različitost drugih ljudi. Pa, socijalna bića smo. Možemo li svi biti isti?
Dušan Radović je zapisao:“Momci, kada odlučite da se ženite, ženite se devojkom sa sela, jer sve što je u srpskom narodu valjalo, rođeno je između dve štrufne“. Jesam odrasla na selu, ali nikada nisam imala kompleks niže vrednosti zbog toga iako sam mnogo puta nailazila na tuđe „gradske“ komplekse više vrednosti bez osnova. Pisala sam o tome u romanu „DRUGA“, ali nikada nisam prihvatala činjenicu da sam druga klasa ljudi, da imam manja prava i da treba da se sklanjam pred nekim samo zato što je rođen u gradu. Pa, šta? Meni u ličnoj karti kao mesto rođenja piše NIŠ, ali mene nije sramota da kažem da sam odrasla na selu. Nije me sramota jer smatram da nemam čega da se stidim. Bilo bi me sramota da ne radim ništa, da sam osoba bez morala, da sam se odala alkoholu, drogi, prostituciji i drugim porocima… Nije me sramota što znam da mesim hleb, predem, pletem, heklam, vezem, razvlačim kore za pitu, kopam, kosim, orem, žanjem… Rada se ne stidim. Sebe se ne stidim. Kome se to ne sviđa, problem je samo njegov. Ne opterećujem bilo koga sobom, niti želim da ustuknem pred glupostima. Živim svoj život onako kako želim i ostavljam drugima da isto tako žive svoje živote. Međuljudske odnose imam samo sa Ljudima. Ko smatra da je iznad toga, neka brine o visini na kojoj leti. Ja hodam po zemlji i ne sudaram se sa drugima. Naprotiv, rado zastanem da popričam sa ljudima na ulici.
Izvor: http://negoslava.blogspot.rs/2013/12/violeta-jovic-cuvar-blaga-srpskog-juga.html
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
