Taj pogled, taj geg, osmeh kiselo – slatkast, dok širi miris oko sebe kao parfem sa tezge, šunja se, komunicira, uvek je tu nešto da primeti, pohvali. Zna kad nije poželjno biti tu, kad poturiti nekog drugog. Ima posebnu boju glasa za doček, za slučajan susret, za „uz kafu“ , za „uz pauzu za doručak“. Šta je to? Kao deca zvali smo TO – ŠLIHTARA.
Imali smo čak jednu situaciju kada smo želeli da bojkotujemo bezrazložno strogog nastavnika matematike, hej, deca, šesti razred osnovne škole, pa smo se dogovorili da kolektivno pobegnemo sa časa. Sve je delovalo dosta dobro isplanirano. Kada je došao taj trenutak većina nas je krenula iza školskog dvorišta na dogovoreno mesto, ali avaj!, petoro je ostalo u učionici. I sve su ispričali, a nastavnik je ubrzo, ljut, prilazio našem „tajnom“ mestu. Počeli smo da bežimo kućama. Sve je hvatao. Luda trka to beše, a on, sad sa ove vremenske distance gledano, još luđi što nas je svakog pojedinačno jurio i vraćao u učionice. Zaista je bio fanatik! Gde njega da bojkotujemo! Ima da platimo debelo! Poslednji smo preostali Veljko i ja, koji smo inače držali rekorde škole u trčanju on na 800 metara, ja na 500 metara pa mu i nije bilo lako stići nas. Došao je do ulaza u Veljkovu zgradu gde smo mi seli, misleći da nije tako lud da nas i kod kuće traži. Kad eto njegove face, uz škripu metalnih vrata zgrade, samo nas uhvati za uši i podiže sa stepeništa na kome smo sedeli i smejali se. Da je nama bilo ludo i zabavno, to i ne moram da kažem. Međutim, on tek malko oznojen, nastavnički strog zajedno sa nama polako vraćao se u učionicu. Tamo su bili sad već svi „begunci“ i kad dođosmo i mi, videla sam da im je krivo što bar nas dvoje nije uspelo. A onda smo pisali u sveske ono što nam je diktirao – izjavu roditeljima da smo pokušali bekstvo i sutra obavezno da mu se to donese na čas matematike potpisano od strane roditelja!
Čemu ova sećanja uopšte? Bili smo tada klinci, ali ponosna jedna klinačka banda. Imali smo uglavnom dobre ocene ali kolektivno smo se borili protiv nadobudnih autoriteta koji su pokušavali previše da dominiraju, ili su čupali deci uši. Umesto potpisa, koji niko nije doneo, to se zna, na sledećem času matematike, držali smo ogromne papire u rukama i čim je nastavnik ušao u učionicu mi smo ih podigli i usmerili ka drugarima koji su nas ostavili i nisu pobegli sa nama. Na papirima je pisalo ŠLIHTARE. Nastavnik je urlao da spustimo papire, a mi smo ih držali i svi u glas hučali „šlihtare, šlihtare“! Nismo praštali agresiju ali ni kukavičluk i laž svojih školskih drugara. Još su nas i „ocinkarili“. Ne znam kako im je bilo naredne dve godine. Nije da im nismo oprostili, jesmo kasnije, ali verujem da im nije bilo lako. Ono što je najvažnije samo jedna osoba od njih je ostala takva, jer roditeljska reč „odlično si postupila“ je uvek jača. Ostali su se baš pokajali jer nije baš svejedno da se čupaju uši drugarima a ti mirno da posmatraš i ćutiš…
Tada podilaženje nije bilo uobičajeno ponašanje. To je tada bila velika sramota.
Danas toliko podilaženje postade normalna komunikacija. Ustvari, ako na taj način dođeš do neke pozicije, ma do minimalne pozicije, do jedne male plate, pa još i preko nekog, pa preko političke stranke, babe, strica, pa raspali po šlihtanju! Gde da budeš nezahvalan. To pređe u otužnu snishodljivost i slika je kompletno neljudska. I tako i oni kojima se šlihtaju više nemaju jednu jedinu iskrenu reč s kim da progovore. Čak i da ti bude žao jer i njima se valjda zgadi u jednom trenutku ta snishodljivost. Ako posmatram sa strane – ne verujem koliko ljudi mogu da se pretvaraju i lažu. I da li je moguće da veruju da se to ne primećuje. Da vrši posao – vrši, jedno vreme. Ali podilaženje podrazumeva osobu koja zapravo laže. Sve vreme ona se pretvara i smišlja laži i govori ono što ne mislil. Da li to ikome na duže staze imponuje? Ne verujem. Ok, drugo je odanost! Da, možda veruju da je poželjno okupiti odane! Ali ko jednom slaže možeš li mu verovati? A ako te laže iz sopstvenog interesa nametljivo, dosadno, možeš li mu verovati? Ma jok! Oni uvek prvi spremno dočekaju promenu, i samo se okrenu novom, „prosperitetnijem“ predmetu svog šlihtanja. Ukratko rečeno, danas NE MOŽ’ SE ŽIVI OD ŠLIHTARA!
Zato sam oduvek volela ljude koji imaju pre svega svoj identitet. Potom, vode svoj život i ne zabadaju previše nos u tuđi. Sa njima se uvek može lepo popričati. Imaš šta i da čuješ novo. Kad je neka dilema kažu svoje iskreno mišljenje prijalo to ušima ili ne, ali vidiš da imaju nameru da promisle o pravom rešenju a ne da govore što svi žele čuti. Nisu kukavice. Imaju samopouzdanje. Daleko od toga da su prošli u životu bolje od šlihtara, o ne, mnogi su prošli gore ali su i dalje isti. Ne umeju drugačije. Kada su oni ljubazni ja im verujem, kada me opomenu da razmislim o nečemu pre nego uradim nešto, ja razmislim jer im verujem, osećam da misle i o mom interesu a ne samo o svom. U tome je valjda razlika. Mnogi uspešni ljudi nisu uspeli zahvaljujući kukavičluku već hrabrosti, to nekako zaboravljamo.
Ljubaznost
Ding, dong! Imamo problem! Od ogromne količine snishodljivosti sa jedne strane, ljubaznost je postala neprepoznatljiva i često se tumači pogrešno. Tradicionalno, kulturno ponašanje, fraza je “elementarna kultura” zapravo su poželjni. Sa druge strane nekad je toliko malo ljubaznog ponašanja da se smatra opet ulagivanjem. Ponekad NE MOŽ’ SE NAČUDIMO DA JE NEKO PREMA NAMA ISKRENO LJUBAZAN!
Često smo nervozni a obiđemo li par ustanova gde se čekaju redovi ili se nešto zakazuje je sasvim dovoljno da se pitamo a gde se obrela i ta ljubaznost, elementarna kultura, pa i ta snishodljivost. Ljubaznost – zaboravljena. Elementarna kultura – u zavisnosti od kućnog vaspitanja. Snishodljivost – samo na posebnim mestima od ličnog interesa.
Tako da ako ste u nekom redu niko se nikom neće šlihtati …obično nas opauče sa “Odmakni se malo!” ili “Tiše tamo!” , ma ko smo mi? Nanizani…masa…nebitni. Nekad smo bili ljubazni i u tom čekanju. Pa se zapričamo, pa se zasmejemo…Nešto ne viđam to u poslednje vreme. Oni snimci na youtube kanalu kako se negde u busu, spontano ljudi nasmeju pa se zasmeju svi putnici ili zapevaju svi zajedno delimo kao da je neko svetsko čudo. Ako čovek nestane i neće biti čudo, ali ako se čovek vrati sebi, to će bogme biti čudo!
Izvor: https://slucajni.wordpress.com/2015/06/18/slihtare/
Olivera Ristić, rođena i živi u Beogradu. U srednjoj školi se obrazovala za žurnalistiku i jedno vreme radila kao novinar. Potom studirala na Filološkom fakultetu srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću, upuštajući se u rad u kulturi, marketingu. Trenutno radi kao analitičar medijskih objava. Autor je zbirke poezije „Snovi i beleške“ , brojnih kratkih priča objavljivanih u književnoj periodici. Autor je bloga Slučajni bloger / https://slucajni.wordpress.com/ . Bori se za vrednosti u kulturi i ima svoju facebook grupu Čitalište lepote i slobode – https://www.facebook.com/groups/1548845408734982/?fref=ts Bavi se i izradom elektronskih knjiga i izdavaštvom u agencijii http://www.truedesignsr.com/
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
